Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 760/2019 od 11.03.2020. godine, delimično su usvojene žalbe Višeg javnog tužioca u Leskovcu i branioca okrivljenih VV, GG i DD, te preinačena presuda Višeg suda u Leskovcu 1.K.br.21/18 od 17.04.2019. godine u odnosu na sve okrivljene, i to tako što su stavom I izreke presude pored ostalih okrivljene AA i BB oglašene krivim za po jedno produženo krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. u vezi 61. Krivičnog zakonika, a stavom II za po jedno produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, za koja im je sud utvrdio pojedinačne kazne zatvora i to okrivljenoj AA za krivično delo iz člana 357. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika kaznu zatvora u trajanju od 3 meseca i za krivično delo iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika kaznu zatvora u trajanju od 10 meseci, a okrivljenoj BB za krivično delo iz člana 357. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, kaznu zatvora u trajanju od 2 meseca i za krivično delo iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika kaznu zatvora u trajanju od 4 meseca, pa ih je osudio: okrivljenu AA na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 1 godine, u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 18.12.2013. godine do 16.01.2014. godine i istovremeno je određeno da će se kazna izvršiti tako što će je okrivljena izdržati u prostorijama u kojima stanuje bez primene mera elektronskog nadzora, a koje prostorije ne sme napuštati osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija, a ukoliko okrivljena jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u zavodu za izvršenje kazne zatvora. Okrivljenoj BB je izrečena uslovna osuda tako što je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 5 meseci i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljena u vreme proveravanja od 1 godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo, s tim da će se u slučaju opozivanja uslovne osude okrivljenoj BB u utvrđenu kaznu zatvora uračunati vreme provedeno u pritvoru od 18.12.2013. godine do 16.01.2014. godine, dok su žalbe branilaca okrivljenih AA i BB i u prostalom delu žalbe Višeg javnog tužioca u Leskovcu i branioca okrivljenih GG, VV i DD odbijene kao neosnovane. Okrivljene AA, BB, GG, VV i DD su obavezane da plate troškove krivičnog postupka nastale pred Višim javnim tužiocem u Leskovcu i pred Višim sudom u Leskovcu o čijoj visini će sud odučiti posebnim rešenjem.

Presudom Apelacionog suda u Nišu, kao trećestepenog suda, 11Kž.3. 28/2020 od 21.05.2021. godine, delimično je usvojena žalba branioca okrivljene AA, okrivljene BB, branioca okrivljene BB- advokata Miroslava Ivkovića, okrivljene VV, GG i DD i njihovog zajedničkog branioca advokata Petra Mitića, te je presuda Apelacionog suda u Nišu Kž1 760/2019 od 11.03.2020. godine preinačena, između ostalog i u odnosu na okrivljene AA i BB na taj način što su okrivljene AA i BB stavom I oglašene krivim da su izvršile po jedno produženo krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, a stavom II izreke okrivljena AA je oglašena krivom da je učinila produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, pa joj je za krivično delo iz člana 357. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika utvrđena kazna zatvora u trajanju od 3 meseca, a za krivično delo iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika kazna zatvora u trajanju od 10 meseci i osuđena je na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 1 godine u koju se uračunava vreme provedeno u pritvoru od 18.12.2013. godine do 16.01.2014. godine i istovremeno je određeno da će se kazna izvršiti u prostorijama u kojima okrivljena stanuje, na taj način što ih okrivljena neće napušati osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija, a ukoliko jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u zavodu za izvršenje kazne zatvora. Okrivljenoj BB za produženo krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika izrečena je uslovna osuda tako što joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 2 meseca i istovremeno određeno da se utvrđena kazna neće izvršiti ukoliko okrivljena u vreme proveravanja od 1 godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo. Stavom III izreke presude, okrivljena BB je oslobođena od optužbe da je izvršila produženo krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika, dok su stavom IV izreke presude žalbe okrivljene AA, BB, GG, VV i DD i njihovih branilaca u ostalom delu odbijene kao neosnovane.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

-branilac okrivljene AA, advokat Dragan Mladenović, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, s tim što iz sadržine zahteva proizilazi i povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, te da pobijane presude preinači tako da okrivljenu AA oslobodi od optužbe za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika i krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika ili da presudu donetu u trećem stepenu ukine i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje drugom veću Apelacionog suda u Nišu;

-branilac okrivljene BB, advokat Miroslav Ivković, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku, povrede krivičnog zakonika iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku i člana 441. stav 4. Zakona o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji i preinači trećestepenu presudu u osuđujućem delu u odnosu na okrivljenu BB, te da istu za krivično delo iz člana 357. stav 1. u vezi 61. Krivičnog zakonika oslobodi od optužbe i dosudi joj troškove postupka na teret budžetskih sredstava suda;

-okrivljena AA, bez navođenja razloga za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti i bez predloga.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) pa je održao sednicu veća o kojoj shodno članu 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioce okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažim presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, te je po oceni navoda i predloga u zahtevima, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, advokata Dragana Mladenovića, je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, kao i zahtev branioca okrivljene BB, advokata Miroslava Ivkovića u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postpuku, kao i u odnosu na povredu postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku i povredu iz člana 441. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, dok su u preostalom delu zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih odbačeni kao nedozvoljeni, odnosno jer nemaju zakonom propisan sadržaj, a zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljene AA je odbačen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljene AA, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da su pobijanim presudama učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa obrazloženjem da sud nije mogao okrivljenu da oglasi krivom i osudi za dva krivična dela (krivično delo falsifikovanje službene isprave u produženom trajanju i krivično delo zloupotrebe službenog položaja u produženom trajanju) već je eventualno mogao oglasiti krivom za jedno od ova dva krivična dela, s obzirom da joj je stavljeno na teret da je krivično delo zloupotreba službenog položaja izvršila tako što je falsifikovanjem isprava-rešenja o dodeli jednokratne novčane pomoći pribavila drugim fizičkim licima imovinsku korist. Samim tim, po navodima branioca, krivično delo falsifikovanje službene isprave ne postoji, jer rešenje o dodeli jednokratne novčane pomoći donose radnici Centra za socijalni rad, a okrivljena kao direktor Centra za socijalni rad je u obavezi da sva akta potpisuje, pa i rešenja o dodeli jednokratne novčane pomoći, a sa druge strane potpisivanje rešenja i drugih akata koje donosi Centar za socijalni rad od strane direktora Centra nije i ne može biti krivično delo. Pored toga, po pitanju krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika (KZ), branilac smatra da nema krivičnog dela jer nema protivpravnosti u navodno pribavljenoj imovinskoj koristi.

Nesporno je da u pravnoj teoriji postoje situacije kada je falsifikovanje službene isprave način izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja u kom slučaju se radi o jednom krivičnom delu koje konzumira u sebi drugo delo. Međutim u konkretnom slučaju ne radi se o toj pravnoj situaciji, jer radnje krivičnog dela falsifikovanje službene isprave za koje je okrivljena oglašena krivom nisu ušle u sastav krivičnog dela zloupotreba službenog položaja. Dakle, u ovom slučaju navedene radnje su mogle samostalno da egzistiraju kao krivično delo falsifikovanje službene isprave.

Takođe su neosnovana ukazivanja u zahtevu po pitanju protivpravnosti navodno pribavljene imovinske koristi i činjenice da je bilo potrebno utvrditi da li je imovinska korist pripala licu kome ne treba da pripadne, a koji navodi su već bili od strane trećestepenog suda predmet ocene i o čemu je Apelacioni sud u Nišu, kao trećestepeni na strani 18 pasus 6 dao jasne i dovoljne razloge koje ovaj sud prihvata i na iste u smislu člana 491. stav 2. ZKP upućuje.

Podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene BB, advokat Miroslav Ivković istakao je da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, na taj način što je okrivljena oglašena krivom da je navodno omogućila upotrebu službenih isprava sa neistinitom sadržinom i na taj način učinila krivično delo falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. Krivičnog zakonika, iako navedeni član ne sadrži kao kriminogenu radnju odnosno kao radnju izvršenja predmetnog krivičnog dela omogućavanje upotrebe službenih isprava. Naime, član 357. stav 1. KZ kao kažnjivu radnju tretira omogućavanje pravljenja službene isprave sa neistinitim sadržajem, a omogućavanje pravljenja i omogućavanja upotrebe su, po navodima branioca, dve potpuno različite stvari, a uz to činjenica da okrivljena BB nije ni omogućila upotrebu spornih rešenja, već je izvršila usmeni nalog direktorke centra, te samo parafirala rešenja, pa je oglašavanjem iste krivom za ovo krivično delo učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Odredbom člana 357. stav 1. KZ propisano je da radnju izvršenja krivičnog dela falsifikovanje službene isprave čini službeno lice koje u službenu ispravu, knjigu ili spis unese neistinite podatke ili ne unese važan podatak ili svojim potpisom, odnosno službenim pečatom overi službenu ispravu, knjigu ili spis sa neistinitom sadržinom ili koje svojim potpisom, odnosno službenim pečatom omogući pravljenje službene isprave, knjige ili spisa sa neistinitom sadržinom.

Stoji činjenica da je u radnji izvršenja krivičnog dela falsifikovanje službene isprave upotrebljena jezička formulacija „omogućila upotrebu službenih isprava“, međutim i pored toga iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela proizilazi da je okrivljena oglašena krivom što je potpisivanjem rešenja o dodeli jednokratne novčane pomoći suštinski omogućila izradu službenih isprava sa neistinitom sadržinom, a što nesumnjivo predstavlja radnju omogućavanja pravljenja službene isprave, što je jedna od radnji izvršenja predmenog krivičnog dela.

Imajući u vidu napred navedeno, neosnovani su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih kojima se ukazuje da delo za koje su okrivljene oglašene krivima pravnosnažnom presudom nisu krivična dela, te da je time na štetu okrivljenih povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, a samim tim ocenjeni su kao neosnovani i navodi o učinjenoj povredi iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljene BB ukazuje i na učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, sa obrazloženjem da optužnica potencira da je krivično delo falsifikovanje službene isprave počinjeno navodnim iskorišćavanjem službenog položaja, pa kako je kasnije izostala radnja krivičnog dela iskorišćavanje službenog položaja, to po navodima branioca nema ni predmetnog krivičnog dela falsifikovanje službene isprave, jer „iskorišćavanje službenog položaja“ predstavlja suštinu optuženja. Osim toga, branilac je naveo da je izmena optužnice izvršena i na taj način što su izostavljeni navodi iz optužnice koji se odnose na činjenicu da su socijalne radnice (okrivljena VV i DD, kao i GG) pre podnošenja rešenja na potpis okrivljenoj BB same potpisale i overile rešenja koja su prethodno same i sačinile, i da su same u rešenja unele sve podatke, a koja izmena optužnice od strane suda je na štetu odbrane okrivljene BB. Takođe, branilac je ukazao i na činjenicu da je optužnica potencirala da je delo falsifikovanje službene isprave počinjeno u saizvršilaštvu, a potom okrivljenu umesto da oslobodi od optužbe za saizvšilaštvo, sud vrši izmenu radnje krivičnog dela i okrivljenoj stavlja na teret radnju pomaganja u izvršenju krivičnog dela, kao i činjenica da je optužnica promenjena tako što su socijalne radnice tretirane kao službena lica, a potom se u presudi zauzima stanovište da imenovani nisu službena lica. Takođe, optužnica okrivljenu BB tretira kao rukovodioca Službe za prijem i upravno-pravne poslove, što ona i jeste, a presudom se menja optužnica, te se okrivljena označava i tretira kao službeno lice „kome je faktički povereno vršenje službenih ovlašćenja direktora“, što ona po navodima branioca nije, niti je mogla biti, već je imala samo usmeni radni nalog direktorke, okrivljene AA, da u njenom odsustvu parafira rešenja o jednokratnoj pomoći prethodno odrađenih i potpisanih od strane socijalnih radnika.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, između optužbe i presude mora da postoji identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela. Prekoračenje optužbe podrazumevalo bi izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela opisanog u optužnom aktu i dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, po nalaženju ovog suda, činjenični opis u izreci presude ostao je u granicama činjeničnog opisa iz optužnog akta, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, te nije povređen identitet optužbe i presude na štetu okrivljene. Naime, izostavljanjem iz činjeničnog opisa radnje krivičnog dela da je okrivljena BB krivično delo falsifikovanje službene isprave izvršila iskorišćavanjem službenog položaja i izostavljanjem navoda da su socijalne radnice pre podnošenja rešenja na potpis okrivljenoj BB i same potpisale i overile ta rešenja nije došlo do prekoračenja optužbe. Ovo stoga što iskorišćavanje službenog položaja nije elemenat krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. KZ pa se izostavljanjem tih reči iz činjeničnog opisa krivičnog dela, ne dira u postojanje krivičnog dela falsifikovanje službene isprave iz člana 357. stav 1. KZ, niti je činjenica da li su socijalne radnice pre podnošenja rešenja na potpis okrivljenoj i same potpisale i overile ta rešenja od uticaja na krivičnu odgovornost okrivljene.

Takođe su neosnovana i ukazivanja da je optužba prekoračena time što je umesto za saizvršilaštvo, kao što je u optuženju navedeno, okrivljena oglašena krivom za pomaganje budući da navedena izmena predstavlja pravnu ocenu suda. Sud nije vezan pravnom kvalifikacijom iz optuženja, već je upodobljava utvrđenom činjeničnom stanju stoga ni u tom delu ne može biti reči o prekoračenju optužbe. Činjenica da li su socijalne radnice službena lica ili ne je takođe pitanje pravne ocene suda, a ne izmena činjeničnog stanja, kao i pravni stav suda da je okrivljena BB službeno lice kojoj je faktički povereno vršenje službenih ovlašćenja direktora, zapravo pravni zaključak suda u pogledu ovlašćenja okrivljene, a ne prekoračenje optužbe u smislu člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Branilac je dalje u podnetom zahtevu ukazao da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, jer je sud okrivljenu BB trebalo da oslobodi od optužbe i dosudi joj sve troškove postupka, a uz to u oslobađajućem delu pod III izreke presude, sud je bio dužan da shodno odredbama člana 265. stav 1. ZKP presudi da troškovi tog oslobađajućeg dela padaju na teret budžetskih sredstava suda, a što nije učinio, te na taj način učinio istaknutu povredu zakona.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime u ovom krivičnom postupku vođen je jedinstveni postupak tokom kog je branilac okrivljenoj pružio jedinstvenu odbranu za oba dela i radnje koje su preduzete, preduzete su istovremeno za oba krivična dela, te bez značaja je činjenica da je za jedno krivično delo okrivljena oslobođena od optužbe, jer su troškovi postupka jedinstveni, bez mogućnosti izdvajanja za krivično delo za koje je doneta oslobađajuća presuda.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA ukazuje se da okrivljena svojom delatnošću nije izvršila krivično delo iz člana 357. stav 1. KZ, jer potpisivanje rešenja i drugih akata koje donosi Centar za socijalni rad od strane direktora Centra, nije krivično delo, kao i da nije utvrđeno postojanje umišljaja kao oblika vinosti kod okrivljene za izvršenje krivičnih dela koja su joj stavljena na teret, kao i navodima branioca okrivljene BB da je izvršila usmeni nalog direktorke, da je potpisivala već izrađena rešenja, od kojih se dva rešenja odnose na korisnika ĐĐ koja je i socijalno ugroženo lice...

Ovakvim navodima kojima branioci polemišu sa činjeničnim zaključkom suda i ocenom suda o izvedenim dokazima i na osnovu sopstvene ocene izvedenih dokaza suštinski se osporava činjenično stanje utvrđeno pobijanim presudama (član 440. ZKP).

S obzirom da odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede odredbi iz člana 427. i člana 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahteve branilaca okrivljenih u ovim delovima ocenio kao nedozvoljene.

Branilac okrivljene BB u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti naveo je da je pobijanim presudama došlo do povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koji predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka.

Međutim, kako branilac okrivljene u obrazloženju zahteva ne navodi u čemu se konkretno sastoji navedena povreda zakona na koju je ukazao, to je Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koji nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji, obzirom da Vrhovni kasacioni sud nije ovlašćen da po službenoj dužnosti ispituje u čemu se konkretno ogleda povreda zakona na koju se zahtevom ukazuje.

U smislu odredbe člana 484. ZKP koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, po oceni Vrhovnog kasacionog suda u ovom delu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je i okrivljena AA lično.

Odredbom člana 482. stav 1. ZKP propisano je da protiv pravnosnažne odluke javnog tužioca ili suda ili zbog povrede odredaba postupka koji je prethodio njenom donošenju ovlašćeno lice može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti pod uslovima propisanim u tom zakonu.

Odredbom člana 483. stav 1. ZKP, propisano je da zahtev za zaštitu zakonitosti mogu podneti Republički javni tužilac, okrivljeni i njegov branilac, a članom 483. stav 3. ZKP, predviđeno je da zahtev za zaštitu zakonitosti okrivljeni može podneti isključivo preko branioca.

Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi jasno je da je okrivljeni ovlašćen da podnese zahtev za zaštitu zakonitosti, ali da to može učiniti isključivo preko branioca.

Kako je u konkretnom slučaju okrivljena AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnela lično, to je zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi člana 484. ZKP i 485. stav 4. ZKP i člana 483. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                  Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                       Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić