Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3096/19 od 05.11.2020. godine, odbijena je žalba tuženog kao neosnovana i potvrđena presuda Privrednog suda u Leskovcu P 1045/2017 od 01.04.2019. godine u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke. U stavu drugom izreke odbijena je žalba tužioca kao neosnovana i potvrđeno rešenje Privrednog suda u Leskovcu 9P 1045/2017 od 03.08.2020. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz pogrešnu ocenu izvedenih dokaza u spisima, odnosno da je takva odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Naprotiv, pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza izvršenom od strane prvostepenog suda koji je provodio dokazni postupak. Zbog navedenog, bitna povreda na koju se ukazuje nije mogla biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, nepokretnost bliže opisana u izreci prvostepene presude, izgrađena je 1982. godine na osnovu Ugovora o zajedničkoj izgradnji lokala koji su 26.02.1982. godine zaključili Industrijski kombinat „AA“ ..., Republika ... i Samoupravna interesna zajednica za stanovanje Opštine Vranje. Ugovorom o kupoprodaji koji su dana 13.07.1982. godine zaključili Samoupravna interesna zajednice za stanovanje Opštine Vranje i „BB– ...“ iz ..., na spornoj nepokretnosti preneto je pravo trajnog korišćenja i raspolaganja na preduzeće „BB – ...“ iz ... . Navedeno preduzeće je 1997. godine prošlo postupak svojinske transformacije, pa je izvršena promena firme u „AA“ ... D.D. iz ... . Navedeno privredno društvo je dana 19.10.2004. godine, sa ovde tuženim zaključilo Ugovor o kupoprodaji predmetnog poslovnog prostora, na osnovu kog ugovora se tuženi upisao kao vlasnik nepokretnosti u nadležnom katastru.

Sa druge strane, aktivna legitimacija tužioca (i pasivna u odnosu na protivtužbu), zasniva se na činjeničnom sledu koji počinje nakon raspada SFRJ, kada su zaposleni u preduzeću „AA“ iz ..., dana 08.07.1991. godine doneli odluku o organizovanju i osnivanju preduzeća za spoljnu i unutrašnju trgovinu „Beoplanika“ DOO Beograd, koje je kasnije promenilo naziv i formu u društveno preduzeće „Planika“ p.o.o Beograd. Odlukom Zbora radnika zaposlenih u delu preduzeća DP „Planika“ u Vranju od 05.02.1996. godine, a u skladu sa članom 11. Uredbe o organizovanju delova preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske i Republike Slovenije („Službeni glasnik RS“ br. 6/92 ... 18/98), odlučeno je da se izvrši izdvajanje dela preduzeća DP „Planika“ u Vranju i isto pripoji preduzeću DP „Heba“. Povodom navedenog, zaključen je Ugovor o poslovno tehničkoj saradnji od 12.08.1996. godine između DP „Planika“ Beograd i DP „Heba“ Bujanovac, kojim je predviđeno da DP „Planika“ prenosi na DP „Hebu“ Bujanovac svu imovinu, prava i obaveze, uključujući sporni poslovni prostor sa inventarom, po kom osnovu tužilac danas drži i koristi spornu nepokretnost.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su stanovišta da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je tuženi zaključio sa preduzećem „AA“ 19.10.2004. godine ništav, iz razloga što isti nije zaključen u skladu sa imperativnim propisima Republike Srbije. Nižesteepni sudovi nalaze da se u skladu sa Sporazumom o pitanjima sukcesije koji je stupio na snagu 02.06.2004. godine, na sporni ugovor o kupoprodaji moraju primeniti odredbe tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti, koji u članovima 12, 13. i 14. propisuje proceduru za otuđenje nepokretnosti iz državne i društvene svojine koja u konkretnom slučaju nije ispoštovana. Nižestepeni sudovi se pozivaju na odredbu člana 3. Uredbe o privremenoj zabrani raspolaganja određenim nepokretnostima, pokretnim stvarima i pravima („Službeni glasnik RS“ br. 49/91 ... 50/95), kojom je predviđeno da sudovi i drugi organi u republici neće priznati pravne posledice raspolaganja nepokretnostima suprotno odredbama ove uredbe, iz čega takođe zaključuju da je ugovor o prodaji ništav jer je zaključen suprotno navedenoj uredbi. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi zaključuju da je tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji od 19.10.2004. godine osnovan, a da nije osnovan protivtužbeni zahtev tuženog da se utvrdi da je on vlasnik nepokretnosti spornog objekta na osnovu ugovora o prodaji nepokretnosti od 19.10.2004. godine zaključenog sa industrijskim kombinatom „AA“.

Revident osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Prema stanovištu tuženog pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravne propise kojim je regulisana sukcesija između bivših država članica SFRJ, kao i podzakonskih akata koji se odnose na status imovine i imovinskih prava fizičkih i pravnih lica na teritoriji koje nisu sastavni deo Savezne Republike Jugoslavije. Smatra da je na osnovu ugovora od 19.10.2004. godine potpuno legitimno i formalno stekao pravo svojine na spornom poslovnom prostoru shodno članu 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te da nižestepene odluke nisu zakonite.

Nisu osnovani revizijski navodi tuženog. Pravilno su nižestepeni sudovi utvrdili da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 19.10.2004. godine ništav, a da je protivtužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine u korist tuženog na predmetnom poslovnom prostoru neosnovan.

Predmet tužbenog i protivtužbenog zahteva o kojima je odlučeno pobijanom odlukom, suštinski se vezuje za svojinsko pravni status na nepokretnosti – poslovnom prostoru koji se nalazi u zgradi br. ..., ulaz br. ..., prizemlje, broj poslovnog dela 1, u površini od 210,50 m2, upisan u listu nepokretnosti br. ... KO ... . Imajući u vidu da je navedeni poslovni prostor izgrađen i da je nad istim prvobitno zasnovano stvarno pravo korišćenja i raspolaganja svojstveno za vreme važenja ranijeg ustavno - pravnog uređenja (SFRJ), da je nakon toga došlo do raspada SFRJ i uspostavljanja novog ustavnog uređenja, pravilno su nižestepeni sudovi prilikom donošenja odluke pošli od zakonskih i podzakonskih akata kojima je regulisana sukcesija između država članica bivše SFRJ i imovinska prava pravnih i fizičkih lica jedne država članice u drugoj državi članici.

Ne mogu se prihvatiti kao osnovani revizijski navodi da se valjanost pobijanog ugovora o kupoprodaji zasniva neposredno na Sporazumu o pitanjima sukcesije koji je stupio na snagu 02.06.2004. godine. Nije sporno da se navedenim Sporazumom (prilog G) u članu 2, stav (1) (a) predviđa da će prava na pokretnu i nepokretnu imovinu koja se nalazi na teritoriji Države sukcesora i na koju su građani ili druga pravna lica SFRJ imali pravo na dan 31.12.1990. godine biti priznata, zaštićena i vraćena u prvobitno stanje od strane te Države u skladu sa utvrđenim standardima i normama međunarodnog prava, i to nezavisno od nacionalnosti, državljanstva, boravišta ili prebivališta takvih lica. U stavu 2. tačka 2 Sporazuma garantuje se da će ugovori zaključeni između građana ili drugih pravnih lica SFRJ počev od 31.12.1990. godine, uključujući i one zaključene od strane javnih preduzeća, biti poštovani bez ikakve diskriminacije. Predviđeno je da će svaka Država sukcesor obezbediti izvršavanje obaveza na osnovu takvih ugovora, u slučajevima gde je raspadom SFRJ bilo onemogućeno izvršavanje takvih ugovora. Međutim, garancija poštovanja ugovora zaključenih nakon 31.12.1990. godine ne znači da će se priznati generalna pravna obaveznost svim ugovorima, već samo onim koji su zaključeni u skladu sa javnim poretkom i imperativnim propisima Republike Srbije iz oblasti na koju se ti ugovori odnose.

Neposredna primena navedenog Sporazuma na kojoj insistira prvotuženi, značila bi da, pošto je na dan 31.12.1990. godine sporna nepokretnost bila u društvenoj svojini, sa pravom korišćenja ustanovljenog u korist preduzeća „BB – ...“, iz ... Republika ..., prema Sporazumu o sukcesiji, to pravo se i garantuje njegovom nosiocu. Međutim, zbog činjenica da je tokom 1997. godine došlo do svojinske transformacije navedenog privrednog društva iz Slovenije, po kom osnovu je navedeno privredno društvo spornom nepokretnošću raspolagalo kao privatnom svojinom, postavlja se pitanje da li je izvršenom svojinskom transformacijom kapitala, došlo i do promene svojinsko pravnog režima na spornoj nepokretnosti za koju je utvrđeno da je bila u društvenoj svojini. Odgovor na navedeno pitanje ne može se naći u Sporazumu o sukcesiji, jer Sporazum ne reguliše pitanja transformacije društvene svojine u druge oblike svojine, pa zato u svojoj neposrednoj primeni ima ograničen domašaj.

Imajući u vidu da je svojinska transformacija izvršena prema pravu Republike Slovenije na čijoj teritorija navedeno preduzeće ima sedište, a da je za regulisanje pitanja transformacije društvene svojine u druge oblike svojine (privatnu svojinu) na nepokretnostima na teritoriji Republike Srbije, merodavno pravo Republike Srbije, kao mesto nalaženja nepokretnosti, zaključenje bilateralnog ugovora između Republike Srbije i Republike Slovenije predstavlja put za razrešenje pitanja dejstva svojinske transformacije izvršene u jednoj državi članici, na imovinu koja se nalazi na teritoriji druge države članice bivše SFRJ. Da su Sporazumom o sukcesiji ustanovljeni samo principi kao opšta pravila kojim bi države članice bivše SFRJ trebale da se rukovode, a da je konačno rešenje imovinsko pravnih pitanja trebalo biti rešeno na osnovu bilateralnih ugovora, proizlazi i iz člana 4.(G) i 5.(G) Sporazuma.

Kako bilateralni ugovor nije zaključen, odnosno nije uspostavljen diplomatski reciprocitet, neposredna primena Sporazuma o sukcesiji zavisila bi eventualno od faktičkog reciprociteta i jednoobraznog postupanja slovenačkih sudova povodom istovrsnih zahteva naših lica, o čemu nema jasnih dokaza. Obaveštenje organa uprave (nadležnog ministarstva) naše države na koje se poziva prvotuženi u reviziji, a kojim se potvrđuje da se našim licima vraća imovina u Republici Sloveniji, nije dokaz faktičkog reciprociteta, budući da nije poznata vrsta zahteva i pravni osnov po kom je udovoljeno tim zahtevima, pa se ne može zaključiti da u istovrsnim činjenično pravnim situacijama kao što je predmet ovog spora, slovenački sudovi ili drugi nadležni organi usvajaju zahteve naših pravnih lica i priznaju svojinsku transformaciju izvršenu prema pravu Republike Srbije.

Sve napred navedeno je od značaja, jer je pobijanim ugovorom o kupoprodaji raspolagano nepokretnošću u društvenoj svojini, čiji je faktički korisnik domaće pravno lice. Kako je napred rečeno, svojinska transformacija izvršena nad preduzećem „BB – ...“, iz ... Republika ..., u nedostatku bilateralnog sporazuma, ne bi mogla automatski da dovede i do promene svojinsko pravnog režima na samoj nepokretnosti, a kako je pravo korišćenja na sredstvima u društvenoj svojini bilo strogo ograničeno u pogledu mogućnosti otuđenja i raspolaganja istim, te se ni raspolaganje od strane njihovih nosilaca ne može automatski prihvatiti.

U periodu zaključenja Ugovora o kupoprodaji koji je predmet pobijanja po tužbi, Zakon o privatizaciji („Sl. glasnik RS“ br. 38/2001 i 18/2003) nije sadržao izričite odredbe o načinu transformacije društvene svojine u privatnu za imovinu na kojoj su pravna lica sa sedištem van teritorije Republike Srbije bili upisani kao nosioci prava korišćenja. Međutim, Zakonom o prometu nepkretnosti („Sl. glasnik SRS“ br. 42/98), bio je propisan postupak otuđenja nepokretnosti iz društvene (ili državne) svojine. U konkretnom slučaju, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da prilikom zaključenja ugovora o kupoprodaji nisu ispoštovane imperativne odredbe člana 12, 13. i 14. Zakona o prometu nepokretnosti („Sl. glasnik SRS“ br. 42/98), pa je pravilan zaključak da je ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je tuženi zaključio sa društvom iz Slovenije, pogođen sankcijom ništavosti koja je izričito propisana u odredbi člana 14. stav 3. navedenog Zakona.

U skladu sa navedenim, neosnovan je protivtužbeni zahtev tuženog za utvrđenje prava svojine na spornom poslovnog prostoru, jer to pravo ne može zasnivati na ugovoru o kupoprodaji koji je ništav.

Osnovano revident u reviziji ukazuje na suprematiju potvrđenih međunarodnih ugovora u odnosu na zakone i druge opšte akte donetih u Republici Srbiji povodom statusa imovine lica bivših članica SFRJ, a koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, ali navedeno ne utiče na pravilnost pobijane odluke iz napred navedenih razloga.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić