Predmet ovog spora je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos troškova parničnog postupka koji je tužiocu dosuđen u prethodnoj parnici, u situaciji kada takav zahtev nije postavljen u parnici u kojoj su ti troškovi nastali, a drugostepenom presudom tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen.

Prema utvrđenju, glavna rasprava u ranijoj parnici je zaključena u vreme kada je stupio na snagu Zakon o izvršenju i obezbeđenju(Sl glsnik RS 31/11), po čijim odredbama nije po sili zakona bilo predviđeno pravo na zakonsku zateznu kamatu na troškove postupka, a tužilac je u ranijoj parnici prilikom zaključenja glavne rasprave propustio da istakne zahtev za zakonsku zateznu kamatu na iznos troškova postupka. Nakon isplate glavnice (po osnovu dosuđenog iznosa nematerijlane šete) i troškova parničnog postuka kao sporednog potraživanja po pravnosnažnoj presudi iz ranije parnice, pokrenut je ovaj postupak, tužbom podnetom 11.06.2018.godine.

Pobijana presuda je zasnovana na shvatanju da se (u situaciji kada je glavna rasprava u ranijoj parnici zaključena u vreme kada je stupio na snagu Zakon o izvršenju i obezbeđenju (Sl glsnik RS 31/11), po čijim odredbama nije po sili zakona bilo predviđeno pravo na zakonsku zateznu kamatu na troškove postupka), o pravu poverioca na zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos troškova postupka u smislu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima, odlučuje u parničnom postupku u kome se ti troškovi dosuđuju, a ne u posebnom postupku. Naime, ukoliko stranka (tužilac) istovremeno sa zahtevom za naknadu troškova postupka ne postavi, odnosno ne podnese i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na troškove postupka, ne može u posebnoj parnici da traži isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova u drugoj parnici, od presuđenja do isplate. Propuštanjem da istakne zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate istovremeno sa zahtevom za naknadu troškova postupka, nastupa prekluzija za stranku u pogledu isticanja tog prava saglasno roku koji je predviđen ZPP – do zaključenja glavne rasprave. Izneto pravno shvatanje u pogledu primene materjalnog prava pobijanom odlukom iskazano je i u odluci Rev 1377/16, u kojoj je odlučivano o istovetnom zahtevu, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom.

Tužilac u reviziji ukazuje na postojanje drugačije prakse, pozivajući se na odluku višeg suda kojom je pravnosnažno usvojen zahtev za isplatu obračunate zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova postupka iz druge (ranije) parnice, za period od presuđenja do prinudne naplate troškova. Međutim, radi se o bitno drugačijoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, u kojoj je odluka u prethodnoj parnici doneta u vreme važenja Zakona o izvršnom postupku (Sl. Glasnik RS 125/04), koji je izričitom odredbom omogućavao da se u izvršnom postupku ostvari pravo na zakonsku zateznu kamatu na dosuđene troškove parničnog postupka, a postala pravnosnažana pošto je strupio na snagu Zakon o izvršenju i obezbeđenju (Sl. Glasnik RS 31/11), koji ne sadrži navedenu odredbu. Usled navedenog, u prethodnoj parnici tužilac u zahtevu za naknadu troškova postupka nije istakao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, niti je naplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni izinos troškova postupka mogao tražiti u izvršnom postupku, pa je ostvarenje tog prava moglo biti ishodovano podnošenjem tužbe u posebnoj parnici.

Imajući u vidu izneto, predloge revizije za primenu člana 404. stav 1. ZPP i okolnosti zbog kojih se po nalaženju drugostepenog suda tužbeni zahtev pokazao neosnovanim, Vrhovni kasacioni sud je zaključio da u ovoj parnici nije ispunjen zakonski uslov koji se odnosi na potrebu ujednačavanja sudske prakse, kao i da ne postoji potreba za novim tumačenjem prava, razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

S obzirom da nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud odlučio je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena ni kao redovna.

Članom 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Članom 479. stav 6. ZPP, propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 11.06.2018. godine, u kojoj je označena vrednost predmeta spora iznosom od 30.000,00 dinara.

Imajući u vidu da se radi o sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra na dan podnošenja tužbe, to je pobijana drugostepena odluka doneta u sporu male vrednosti iz člana 468. stav 1. ZPP, u kome revizija nije dozvoljena, usled čega je, primenom člana 479. stav 6. ZPP, revizija tužioca nedozvoljena.

Iz navedenog razloga, na osnovu člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić