Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1 897/19 od 03.09.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke, tako što je odbačena tužba tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da između parničnih stranaka postoji radnopravni odnos po osnovu postavljenja tužilaca na dužnosti i to AA ... Kabineta predsednika opštine po rešenju opštine od 15.12.2008. godine, BB ... u Kabinetu predsednika opštine Sjenica po rešenju opštine Sjenica od 15.12.2008. godine i VV ... u ... u Kabinetu predsednika opštine Sjenica po rešenju opštine Sjenica od 15.12.2008. godine i njihovog stupanja na rad kod tužene dana 15.12.2008. godine, dana 31.12.2008. godine, dana 12.10.2011. godine i dana 05.12.2011. godine, a stavom trećim izreke, obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove parničnog postupka od 155.250,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su izjavili reviziju (sa blagovremenom dopunom) zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, koi se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužilaca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predsednik opštine Sjenica GG je 15.12.2008. godine doneo tri rešenja kojima je tužilju AA postavio za ... Kabineta predsednika opštine, tužilju BB ... u Kabinetu predsednika opštine, a tužioca VV ... u ... u Kabinetu predsednika opštine Sjenica. Ova rešenja nisu zavedena u službeni protokol tužene, o prisutnosti tužilaca na rad kod tužene nije vođena evidencija na prijemnici gde se inače vodi takva evidencija, tužioci tuženoj nisu predali radne knjižice, tužena ih nije prijavila na socijalno osiguranje, niti je za njih vršila obračune ni isplatu bilo kakvih primanja. U vreme kada su doneta rešenja o postavljenju tužilaca na snazi je bio Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji poslova i radnih zadataka u Opštinskoj upravi opštine Sjenica od 20.09.2004. godine kojim nisu bila predviđena radna mesta na koje su tužioci postavljeni već je to učinjeno odlukom zamenika načelnika Opštinske uprave opštine Sjenica od 27.08.2008. godine koja je istaknuta na oglasnu tablu Opštinske uprave. Ova odluka nije objavljena u Opštinskom Službenom glasniku iako je to predviđeno Statutom tužene. Na navedenoj odluci, tadašnji predsednik tužene opštine, GG je 11.12.2008. godine sačinio je službenu belešku o tome da je Opštinsko veće tužene dalo saglasnost na ovu odluku. U vreme donošenja navedenih rešenja tužilja AA je bila zaposlena kao ... i prijavljena kod Advokatske komore u ..., a BB je bila u radnom odnosu u ortačkom društvu „...“ ... . Tadašnji predsednik opštine GG je više puta razrešavan, a odluke o razrešenju su više puta ukidane, pri čemu je on po dolasku na funkciju pozivao tužioce da se vrate na rad, poslednji put je to bilo 05.12.2011. godine. U postupku je utvrđeno da tužioci u periodima od razrešenja GG do njegovog povratka na rad nisu radili kod tužene. Dana 16.07.2012. godine su podneli zajednički zahtev da im se omogući rad i da im se stvore uslovi za rad, ali o tome nije doneta nikakva odluka zbog čega su se tužioci obratili tuženoj prigovoru zbog ćutanja administracije a zatim pokrenuli ovu parnicu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovane zahteve tužilaca zaključujući da nisu dokazali da su bili u radnom odnosu kod tužene jer tamo nisu ni stupili na rad, a osim toga, tužilje su se već nalazile u radnom odnosu kod drugih lica. Usled odbijanja ovog zahteva, odbijen je i zahtev da im se omoguće adekvatna sredstva za rad i odgovarajući uslovi rada.

Drugostepeni sud je zaključio da je tužba tužilaca za utvrđenje postojanja radnog odnosa neblagovremena, zbog čega je ukinuo prvostepenu presudu u tom delu i tužbu tužilaca odbacio, dok je istovremeno potvrdio prvostepenu odluku u delu odbijanja zahteva za omogućavanje odgovarajućih uslova rada tužilaca kod tuženog.

Stanovište drugostepenog suda je pravilno.

Prema članu 8. Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“ broj 48/91) koji se u spornom periodu primenjivao na radne odnose u organima lokalne samouprave, lice se primalo u radni odnos u državnom organu, između ostalog, i na osnovu akta o izboru, odnosno postavljenju (stav 1. tačka 1), a radni odnos je zasnivao danom stupanja na rad. Postavljena lica su u skladu sa odredbom člana 71. istog zakona radi ostvarivanja svojih prava pismeno obraćala funkcioneru koje rukovodi organom (stav 1) koji je o zahtevu odlučivao rešenjem protiv koga postavljeno lice imalo pravo da podnese prigovor (stav 2). U slučaju da funkcioner u utvrđenom roku nije odlučio o podnetom prigovoru ili ako postavljeno lice nije bilo zadovoljno odlukom funkcionera povodom podnetog prigovora, postavljeno lice se moglo obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana (stav 6). U pogledu onih prava i obaveza i odgovornosti postavljenih lica koja zakonom nisu posebno uređena, primenjivali su se u skladu sa članom 1. stav 3. istog zakona, propisi o radnim odnosima - u ovom slučaju Zakon o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 54/09). Po ovom zakonu članom 195. propisano je da zaposleni može u roku od 90 dana od dana saznanja za povredu prava da pokrene spor pred nadležnim sudom.

Tužioci su za povredu prava saznali najkasnije 06.12.2011. godine od kada kod tužene nisu radili, a parnicu su pokrenuli tužbom 30.08.2012. godine. Rok za podnošenje tužbe je prekluzivni, pa njegovo propuštanje ima za posledicu gubitak prava na sudsku zaštitu. Zbog toga je i po oceni revizijskog suda, tužba tužilaca pravilno odbačena, jer je podneta posle zakonom predviđenog roka. Pri tome nije od uticaja činjenica što su tužioci tuženoj obratili 16.07.2012. godine zahtevom da im omogući da rade odnosno stvori uslove za rad, a nakon toga podneli tužbu jer se datum podnošenja tužbe u radnom sporu računa od dana saznanja za povredu prava, što je u konkretnom slučaju 06.12.2011. godine kao dana posle 5.12.2011. godine od kada tužioci nisu radili kod tužene.

S obzirom da je odbačena tužba u delu kojim su tužioci tražili utvrđenje postojanja radnog odnosa, to je neosnovan i zahtev kojim tužioci traže odgovarajuće uslove rada kod tužene. Za razliku od zahteva za utvrđenje postojanja radnog odnosa, zahtev za pružanje odgovarajućih uslova rada ne podleže roku iz člana 195. Zakona o radu, ali je takav zahtev u direktnoj vezi sa zahtevom za utvrđenje postojanja radnog odnosa. Kako tužioci nisu uspeli sa zahtevom za utvrđenje postojanja radnog odnosa, to je i zahtev kojim su tražili odgovarajuće uslove rada neosnovan, pa nisu osnovani revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić