Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Georgijev, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „Branko Radičević“ iz Bujanovca, čiji je punomoćnik Mile Krstić, advokat iz ..., radi naknade troškova za prevoz, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 1460/2018 od 03.10.2019. godine, u sednici održanoj dana 21.10.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž1 1460/2018 od 03.10.2019. godine i predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P1 51/18 od 28.03.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime manje plaćenih troškova prevoza za dolazak sa rada u gradskom prevozu, za period od septembra 2013. godine zaključno sa septembrom 2016. godine, isplati pojedinačno navedene mesečne iznose u izreci sa zakonskom zateznom kamatom počev od svakog petog dana u mesecu za prethodni mesec, pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 71.940,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 1460/2018 od 03.10.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Osnovnog suda u Bujanovcu P1 51/18 od 28.03.2018. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 40.500,00 dinara.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca dozvoljena i osnovana.

Tužilac u podnetoj tužbi i tokom postupka navodi da se njegovo mesto prebivališta nalazi u Vranju, na udaljenosti od oko 1 km do Glavne autobuske stanice Vranje i stajališta za prevoz do Bujanovca, gde se nalazi njegovo mesto rada. Od mesta stanovanja do Glavne autobuske stanice Vranje, tužilac koristi gradski prevoz. Stoga traži naknadu troškova gradskog prevoza u gradu Vranju za dolazak i odlazak sa rada u visini mesečne pretplatne karte, jer mu tužena te troškove nije isplaćivala u periodu od septembra 2013. godine zaključno sa septembrom 2016. godine. Visina troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u spornom periodu je opredeljena iz nalaza veštaka ekonomsko – finansijske struke.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu, uz ocenu da tužilac ima pravo na naknadu troškova za gradski prevoz u visini mesečne prevozne karte, imajući u vidu nespornu činjenicu da je tužena tužiocu isplatila deo troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada u navedenom periodu na relaciji Vranje – Bujanovac – Vranje, a da tužiocu troškovi gradskog prevoza u gradu Vranju, koji tužilac koristi, nisu isplaćeni i da mu nije obezbeđen sopstveni prevoz na toj relaciji.

Drugostepeni sud je primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 75/14) i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015), prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev. Prema stanovištu drugostepenog suda, tužiocu ne pripadaju traženi troškovi gradskog prevoza za dolazak i dolazak sa rada, jer stvarne i realne troškove tužilac nema, budući da nije dokazao da živi na takvoj udaljenosti od mesta stanovanja u gradu Vranju do autobuske stanice za međugradski saobraćaj, kojim putuje do mesta rada, na relaciji Vranje – Bujanovac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Članom 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 24/05 ... 54/09), bilo je propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju. Noveliranom odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 75/14), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Članom 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/2015), koji je u primeni od 05.03.2015. godine, propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Prema navedenim odredbama, pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada ne zavisi od činjenice da li zaposleni koristi javni ili sopstveni prevoz ili na posao dolazi pešice, niti je isplata tih troškova uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta zaposlenog do mesta rada. Jedini izuzetak je da razdaljina od mesta stanovanja do mesta rada prema razumnoj oceni ne opravdava udovoljenju zahteva za naknadu troškova za prevoz, pri čemu se razumna i opravdana razdaljina ceni u svakom konkretnom slučaju.

Iz navedenih razloga drugostepena presuda je morala biti ukinuta, jer je bitna činjenica za odluku o tužbenom zahtevu, bila upravo udaljenost tužiočevog mesta stanovanja i glavne autobuske stanice do mesta rada, što je pobijanom odlukom cenjeno odstupanjem od činjeničnog stanja iz prvostepene presude, zbog čega je predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje. Pri tome, pravilo o teretu dokazivanja kod utvrđenja ove bitne činjenica primenjeno je na teret tužioca, uz uopštenu ocenu suda da udaljenost od mesta rada do mesta stanovanja ne zahteva korišćenje prevoza, iako je saslušan kao stranka, tužilac tvrdio da je razdaljina od mesta gde stanuje do prvog stajališta za gradski prevoz 300 – 400 metara, a do glavne autobuske stanice 1 km, te da koristi gradski prevoz, što je prihvaćeno od strane prvostepenog suda, dok je tužena isticala da tužilac nema stvarnu potrebu da koristi gradski prevoz od kuće u kojoj živi u Vranju do autobuske stanice, sa koje odlazi na rad u Bujanovac. Imajući u vidu iskaze stranaka, sud je propustio da ceni da li navedena razdaljina od mesta stanovanja do autobuske stanice i vreme koje je tužiocu potrebno da razdaljinu pređe, opravdava udovoljenju zahteva za naknadu troškova za prevoz. Utvrđenje činjenica o udaljenosti mesta stanovanja i mesta rada, u konkretnom slučaju kao i ocena da li ta razdaljina opravdava dosuđenje naknade troškova za prevoz, neophodni su za odluku o tužbenom zahtevu.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja u skladu sa normativnom regulativom troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada, njihovom pravilnom primenom odlučiti o tužbenom zahtevu.

Na osnovu člana 416 stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić