Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2138/15 od 25.03.2016. godine, kojom je prvi put odlučeno o žalbama tužilaca i tuženih, izjavljenim protiv navedene prvostepene presude, potvrđena je navedena prvostepena presuda u stavovima četvrtom, petom, šestom, sedmom, osmom i devetom izreke i odbijena žalba tužilaca, a ukinuta u stavu prvom, drugom, trećem i desetom izreke i u tom delu predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne drugostepene odluke u delu u kome je potvrđena prvostepena presuda, tužioci su izjavili reviziju. U delu u kom je bila ukinuta prvostepena presuda, Osnovni sud u Raškoj je nakon ponovno sprovedenog postupka doneo presudu P 274/16 od 19.05.2016. godine. Navedenom presudom tuženi su obavezani da na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog povrede prava ličnosti isplate tužiocu AA iznos od po 15.000,00 dinara, tužilji BB po 20.000,00 dinara, tužilji VV po 12.500,00 dinara i tužiocu GG po 17.500,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 19.05.2016. godine do isplate. U stavu drugom tuženi su obavezani da na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog povrede časti i ugleda isplate tužiocu AA po 15.000,00 dinara, tužilji BB po 20.000,00 dinara, tužilji VV po 12.500,00 dinara i tužoicu GG po 17.500,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 19.05.2016. godine do isplate. Za višak preko dosuđenih iznosa tužbeni zahtev je odbijen (stav 3). U stavu četvrtom obavezani su tuženi da tužiocu AA na ime 40% razlike između plate i invalidske penzije isplate iznos od 1.350.847,20 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do isplate i da mu isplaćuju iznos od 29.304,80 dinara u vidu novčane rente za svaki mesec počev od 04.12.2014. godine kao dana veštačenja pa do navršenja uslova za starosnu penziju 02.03.2022. godine. Tuženi su obavezani da tužiocima naknade troškove parničnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2767/16 od 26.01.2018. godine ukinuta je navedena prvostepena presuda i nakon održane glavne rasprave pred drugostepenim sudom doneta je presuda kojom su tuženi obavezani da na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede časti, ugleda ili prava ličnosti isplate tužiocu AA po 30.000,00 dinara, tužilji BB po 40.000,00 dinara, tužilji VV po 25.000,00 dinara i tužiocu GG po 35.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.05.2016. godine do isplate. Delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca AA i obavezani tuženi da tužiocu na ime 20% razlike između plate i invalidske penzije isplate iznos od 933.305,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom računatom na ovaj iznos počev od 19.05.2016. godine pa do isplate i da mu isplaćuju iznos od 14.652,40 dinara u vidu novčane rente za svaki mesec počev od 19.05.2016. godine pa do navršenja uslova za starosnu penziju 02.03.2022. godine. U preostalom delu odbijen je tužbeni zahtev po ovom osnovu, a tuženi obavezani da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su izjavili reviziju. Odlučujući o izjavljenim revizijama tužilaca i tuženih, na pomenute drugostepene presude, Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev 2813/2018 i Rev 2824/2018 od 25.06.2020. godine, odbio reviziju tužioca AA protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2138/15 od 25.03.2016. godine u delu u kom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Raškoj P 1900/13 od 04.03.2015. godine, u stavu četvrtom, petom, šestom, sedmom i osmom izreke. Delimično je usvojena revizija tužioca AA iz ... i ukinuta presuda Apelacionog suda u Kragujevcu u delu u kom je potvrđena presuda Osnovnog suda u Raškoj, u stavu devetom izreke, i u tom delu je predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje (odbijen tužbeni zahtev za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti usled trajno narušenog zdravlja). Istom presudom Vrhovnog kasacionog suda delimično je usvojena revizija tuženih i ukinuta presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2767/16 od 26.01.2018. godine u delu koji se odnosi na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede časti, ugleda ili prava ličnosti sa kamatom i u tom delu je predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje. U preostalom delu je odbijena kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv navedene drugostepene presude.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2451/20 od 29.12.2020. godine, donetom po uputu Vrhovnog kasacionog suda, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Raškoj P 1900/13 od 04.03.2015. godine u stavu devetom i usvojen tužbeni zahtev tužioca AA iz ..., pa obavezani tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog umanjenja životne aktivnosti usled trajno narušenog zdravlja i trajnog gubitka radne sposobnosti solidarno isplate iznos od 700.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.03.2015. godine kao dana presuđenja pa sve do konačne isplate. U preostalom delu odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA na ime nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog umanjenja životne aktivnosti usled trajno narušenog zdravlja i trajnog gubitka radne sposobnosti za iznos od 1.800.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom (tač. 2 stav 1). U stavu drugom obavezani su tuženi da na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog povrede prava ličnosti isplate tužiocu AA iznos od po 15.000,00 dinara, tužiocu BB iznos od po 20.000,00 dinara, tužiocu VV iznos od po 12.500,00 dinara i tužiocu GG iznos od 17.500,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.05.2016. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate. U stavu trećem obavezani su tuženi da na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda isplate tužiocu AA iz ... iznos od po 15.000,00 dinara, tužiocu BB, iznos od po 20.000,00 dinara, tužiocu VV iznos od po 12.500,00 dinara i tužiocu GG iznos od po 17.500,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 19.05.2016. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate. U stavu četvrtom obavezani su tuženi da tužiocima solidarno naknade troškove parničnog postupka.

Protiv navedene drugostepene presude (osim pod tačkom 2. stav 1. izreke), tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, učinjene pred drugostepenim sudom, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tuženih neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se žalbom tuženih ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, u vezi odredbe čl. 8 Zakona o parničnom postupku, učinjenu pred drugostepenim sudom. Drugostepeni sud je prilikom odlučivanja o tužbenom zahtevu tužilaca, nakon ponovno otvorene glavne rasprave pred drugostepenim sudom, savesno i brižljivo cenio sve dokaze izvedene pred prvostepenim sudom, posmatrane kako pojedinačno, tako i u njihovoj celini.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu AA je od strane njegovog poslodavca OOUR „Geneks Hoteli“ dat u zakup službeni stan na ... površine 40,19 m2, na osnovu Ugovora o zakupu službenog stana od 28.03.1988. godine. Tužilac se uselio u stan 1989. godine sa suprugom BB, ovde tužiljom drugog reda, i u tom stanu su se rodila deca tužioca prvog reda i tužilje drugog reda, VV i GG, ovde tužioci trećeg i četvrtog reda. Tužilac AA imao je nameru da otkupi stan i u tom smislu je bila doneta odluka Kompanije „Internacional CG DP Beograd“, kao pravnog sledbenika njegovog prethodnog poslodavca, ali ista nije realizovana jer nije data saglasnost Agencije za privatizaciju. Drugotuženi je u postupku privatizacije Kompanije „Internacional CG“ kupio imovinu koja se privatizovala, između ostalog i stambenu zgradu sa predmetnim stanom. Kupljena imovina je potom uložena u kapital prvotuženog. AA je vodio spor protiv ovde tuženih i Republike Srbije – Agencije za privatizaciju, radi utvrđenja ništavosti Ugovora o kupoprodaji metodom javnog tendera, a parnica je okončana odbijanjem njegovog tužbenog zahteva presudom Privrednog suda u Beogradu P 2679/12 od 09.09.2015. godine.

Prvotuženi je nakon kupovine imovine Kompanije „Internacional CG“ obavestio tužioca o promeni vlasništva nad stanom i zahtevao da se tužioci isele iz stana, što tužioci nisu učinili. Tuženi nisu pokrenuli zvaničan postupak za iseljenje tužilaca iz stana već su dana 19.11.2009. godine radnici tuženih obili stan tužilaca, na taj način što su obili bravu, zamenili uložak brave i postavili fizičko-tehničko obezbeđenje ispred stana. U vreme obijanja stana niko od tužilaca nije bio u stanu, a u stanu su se nalazile sve njihove lične stvari. Tužilac AA je usled obijanja stana pokrenuo državinski spor protiv tuženih koji je okončan rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu SJ u Raški P 895/10 od 14.01.2011. godine, kojom je utvrđeno smetanje državine i obavezani tuženi da tužiocu predaju stan u državinu. Tuženi nisu postupili po ovom rešenju. Nisu postupili ni po prethodno donetoj privremenoj meri od 24.11.2009. godine kojom je tuženima naloženo da tužiocu vrate stan u državinu. Pripadnici obezbeđenja tuženih su boravili u stanu tužilaca 35 dana. Tužilja i njen sin GG, tužilac 4. reda, otišli su do stana naon što je isti obijen i smestili se u dečiju sobu. U stanu su proveli dva dana i dve noći zajedno sa radnicima tuženih, nakon čega su radnici tuženog ovde tužioca četvrtog reda nasilno izbacili iz stana, dok je tužilja drugog reda bila na poslu i nije se više vraćala u stan. Nakon nasilnog obijanja stana, tužiocu AA se slošilo i obratio se dežurnom lekaru koji mu je izmerio krvni pritisak 190/130 i dao inekcije za obaranje pritiska, tabletu sedativa i predložio hospitalizaciju. Tužilac je pre kritičnog događaja septembra 2009. godine doživeo akutni infarkt srca. Preživljeni stres prouzrokovan obijanjem stana doveo je do pogoršanja zdravstvenog stanja tužioca prvog reda do te mere da isti nije bio radno sposoban i upućen je u invalidsku penziju, što je utvrđeno medicinskim veštačenjem. Utvrđeno je da su svi tužioci zbog obijanja stana i načina na koji su lišeni svog mesta prebivanja, pretrpeli duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, kao i ugleda i časti tužilaca.

Prvostepeni sud je dosudio tužiocima naknadu nematerijlane štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede prava ličnosti i povrede časti i ugleda, kao i tužiocu AA razliku između plate i invalidske penzije i mesečnu novčanu rentu. U preostalom delu odbijen je tužbeni zahtev tužilaca na ime naknade vrednosti zakupnine za iznajmljeni stan, na ime naknade za nedostajuće stvari, na ime nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha, na ime naknade za nestalu ušteđevinu, na ime naknade za ukradene stvari od posebnog emotivnog značaja i na ime nematerijalne štete za duševni bol zbog umanjenja životne aktivnosti usled trajno narušenog zdravlja i trajnog gubitka radne sposobnosti u odnosu na tužioca AA.

Drugostepeni sud je ukinuo navedenu prvostepenu presudu u stavu devetom izreke i usvojio tužbeni zahtev tužioca AA na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol, zbog umanjenja životne aktivnosti usled trajno narušenog zdravlja i trajnog gubitka radne sposobnosti, u iznosu od 700.000,00 dinara. Takođe je usvojen tužbeni zahtev tužilaca na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni duševni bol zbog povrede prava ličnosti, u utvrđenom iznosu za svakog tužioca pojedinačno, kao i na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede časti i ugleda u odnosu na svakog tužioca pojedinačno. Drugostepeni sud nalazi da je tužilac AA pretrpeo duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, direktno izazvane stresom zbog kritičnog događaja, da se njegovo prethodno narušeno zdravstveno stanje pogoršalo i rezultiralo odlaskom u invalidsku penziju. Imajući u vidu način na koji su tuženi protivpravno stupili u posed stana tužilaca, da su tužioci na opisani način onemogućeni u korišćenju stana i svih ličnih i zajedničkih stvari koje su se nalazile u stanu, drugostepeni sud zaključuje da su tuženi svojim radnjama povredili ljudsko dostojanstvo tužilaca i njihov psihički integritet. Usled navedenog smatra da tužiocima pripada naknada za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda i časti i prava ličnosti u odmerenim iznosima.

Vrhovni kasacioni sud je stanovišta da je pravilna odluka drugostepenog suda, doneta pravilnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Novčana naknada nematerijalne štete dosuđuje se u skladu sa odredbom člana 200. stav 1. ZOO za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, ako okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava.

U toku postupka je utvrđena kao nesporna činjenica da je tužiocu AA pogoršano zdravstveno stanje kao posledica preživljenog stresa zbog obijanja stana, što je dovelo do njegove nesposobnosti za rad i odlaska u invalidsku penziju. Odredba člana 200. ZOO izričito predviđa mogućnost dosuđivanja novčane naknade za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, koja je kod tužioca AA nastupila upravo usled opisanih radnji tuženih. Odredbama člana 23. i 25. Ustava Republike Srbije zajemčeni su kao neprikosnoveni ljudsko dostojanstvo i fizički i psihički integritet. U skladu sa Ustavom, ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite, dok je fizički i psihički integritet nepovrediv. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su tuženi protivpravno, bez odluke nadležnih organa, obijanjem stupili u posed stana tužilaca i da su u tom stanu proveli 35 dana, koristeći lične stvari tužilaca. Takođe je utvrđeno da su tuženi onemogućili tužioce da pristupe stanu i svojim stvarima, kao i da nisu postupili po pravnosnažnim sudskim odlukama kojima im je naloženo da tužiocima vrate stan u državinu. Imajući u vidu tako utvrđeno činjenično stanje, kao i iskaze tužilaca o tome kako su se osećali povodom ovog događaja, u kom delu su njihovi iskazi potkrepljeni veštačenjem, pravilan je zaključak drugostepenog suda da su tuženi povredili ugled i čast tužilaca, kao i njihova prava ličnosti u vidu prava na život, fizički i psihički integritet i na dostojanstvo.

U reviziji tuženih ističe se da je smetanje državine shodno pravnosnažnom rešenju Osnovnog suda u Kraljevu P 895/10 od 14.01.2011. godine utvrđeno samo prema tužiocu AA, a ne i prema drugim tužiocima. Ističe se da je predmetni stan tužiocu AA dodeljen kao službeni, pa na istom nije imao pravo svojine, niti državine, jer mu je prestalo svojstvo zaposlenog kod tuženog o čemu je nesporno imao saznanja i sam tužilac, pa nije postojao osnov da se tužiocima dosudi tražena novčana naknada primenom odredbe člana 200. ZOO. Nepovredivost stana, na koju se poziva drugostepeni sud, garantuje se samo vlasniku stana, pri čemu smetanje državine ne povlači pravo na naknadu nematerijlane štete za pretrpljene duševne bolove. Revidenti ukazuju da nije utvrđen procenat umanjenja životne aktivnosti tužioca AA, da bi mogla da mu bude dosuđena naknada štete po tom osnovu.

Vrhovni kasacioni sud ocenjuje iznete revizijske navode tuženih neosnovanim. Bez uticaja je revizijski navod da je rešenje o smetanju državine doneto samo u odnosu na tužioca AA (koji je podneo tužbu), imajući u vidu nespornu činjenicu da su svi tužioci živeli u stanu, koji su tuženi obili. Tačno je da ne povlači svako smetanje državine pravo na naknadu nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova. Međutim, specifičnost načina na koji su tuženi izvršili smetanje državine tužilaca na stanu ima takvu težinu da opravdava dosuđivanje ove naknade, u skladu sa odredbom člana 200. ZOO. Tužioci su na opisani način nasilno izbačeni iz stana u kom su živeli dugi niz godina, lišeni pristupa svim svojim ličnim stvarima. Osim navedenog, tužioci su izloženi i dodatnoj neprijatnosti da u tom stanu borave radnici tuženih i da koriste njihove lične stvari. Tuženi nakon donošenja pravnosnažnih sudskih odluka kojima im se nalaže da tužiocima vrate stan to nisu učinili, čime su ispoljili veliku bezobzirnost u postupanju. Takav vid lišavanja tužilaca državine na stanu u kom su živeli kao porodica, nesporno je delovao ponižavajuće i degradirajuće po tužioce.

Bez uticaja su i revizijski navodi tuženih da tužioci nisu imali pravo svojine na stanu i da su bili nesavesni. Naime, predmet ovog spora je naknada štete koja je tužiocima prouzrokovana protivpravnim postupanjem tuženih koji su obili i zauzeli stan tužilaca. Shodno tome nije reč o svojinskom sporu, u kom bi pravo svojine na stanu, kao i savesnost, odnosno nesavesnost tužilaca, bila od značaja. Nesporno je da stan predstavlja svojinu prvotuženog, u čiji je kapital unet. Međutim, tuženi su imali zakonom predviđen put za ostvarenje svojih prava. Način na koji su tuženi došli u posed stana koji predstavlja njihovo vlasništvo (vlasništvo prvotuženog) nije legitiman i ne može uživati pravnu zaštitu. Visina dosuđenih naknada po svim vidovima štete, pravilno je odmerena u skladu sa nalazima veštaka, pa su i u tom delu revizijski navodi tuženih ocenjeni kao neosnovani. Za dosuđivanje naknade po osnovu umanjenja životne aktivnosti nije nužno da je procenat umanjenja životne aktivnosti utvrđen od strane veštaka. Visinu pravične naknade drugostepeni sud je utvrdio imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, prvenstveno utvrđenu činjenicu da su tuženi svojim radnjama sa 20% doprineli pogoršanju zdravstvenog stanja tužioca AA, što je rezultiralo gubitkom njegove radne sposobnosti i odlaskom u invalidsku penziju. Imajući u vidu iznete razloge, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je revizija tuženih neosnovana.

U skladu sa iznetim, odlučeno je kao u izreci primenom odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić