U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Gordane Komnenić, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nataša A. Nikolić, advokat iz ..., protiv tužene „Komercijalne banke“ a.d. Beograd, koju zastupa Milan Petrović, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovorne odredbe i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Nišu Gž 781/21 od 01.07.2021. godine, u sednici održanoj 10.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Nišu Gž 781/21 od 01.07.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Nišu Gž 781/21 od 01.07.2021. godine, i presuda Osnovnog suda u Nišu P br 1998/20 od 03.11.2020. godine, tako što SE ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je ništava odredba člana 6. stav 1. Ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje broj .. zaključenog dana 06.11.2015. godine, između tužioca AA iz ... i tužene „Komercijalne banke“ a.d. Beograd, a da se tužena obaveže da mu isplati 6.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.11.2015. godine, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove celog postupka od 62.800,00 dinara, u roku od 8 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Nišu P br 1998/20 od 03.11.2020. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništava odredba člana 6. stav 1. Ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje broj .. zaključenog dana 06.11.2015. godine između tužioca i tužene. Stavom drugim izrke tužena je obavezana da tužiocu isplati 6.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 06.11.2015. godine, do isplate i na ime troškova parničnog postupka iznos od 17.300,00 dinara (stavom trećim izreke).

Presudom Višeg suda u Nišu Gž 781/21 od 01.07.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP-a, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženom bankom 06.11.2015. godine zaključio ugovor o dinarskom kreditu za refinansiranje broj .. kojim mu je odobren gotovinski kreditu u iznosu od 300.000,00 dinara sa rokom otplate od 36 meseci. U članu 6. stav 1. ugovora tužilac se obavezao da po osnovu troškova obrade i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita. Po tom osnovu banka je od tužioca naplatila iznos od 6.000,00 dinara dana 06.11.2015. godine. U obrazcu ponude za zaključenje ugovora predviđena je minimalna naknada za obradu zahteva-fiksno 2,00%, od iznosa kredita odnosno 6.000,00 RSD fiksno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna ugovorna odredba ništava jer banka pre zaključenja ugovora nije predočila tužiocu strukturu troškova (na ime obrade kreditnog zahteva) i njihov iznos, što odredbu čini neodređenom, pri čemu je potrebno da troškovi budu stvarni, izraženi u određenom fiksnom novčanom iznosu i da su već nastali, a da je druga ugovorna strana izričito i precizno upoznata sa strukturom tih troškova i njihovim iznosom. Kako tužiocu u predugovornoj fazi ugovornom odredbom nije predočeno na šta se ova naknada odnosi jer banka nije detaljno obrazložila pojedinačno troškove na koje se odnosi sporna ugovorna odredba, pa je tužena banka u obavezi da tužiocu vrati naplaćene iznose po ništavim ugovornim odredbama u smislu člana 104, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 06.11.2015. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tač. 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom bankom zaključio ugovor o dinarskom kreditu za refinansiranje i obavezao se da po osnovu troškova obrade i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita. Tužiocu je u ponudi od 06.11.2015. godine, prezentovana vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (pored ostalog) i jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva -fiksna : 2,00% od iznosa kredita, odnosno 6.000,00 dinara (fiksno).Tužilac je u toku postupka osporio da je priložena ponuda sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, ukazujući da u obrascu ponude nedostaju struktura i elementi koji sačinjavaju navedeni zbirni trošak, odnosno da nije mogao da utiče na sadržinu ugovora. Međutim, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, iskazivanjem u ponudi u stavu - Troškovi kredita u odeljku 3.3 i u obrazcu-obavezni elementi ugovora u stavu - Troškovi kredita odeljak 3.5 spornih naknada za bankarsku uslugu (naknada za obradu kreditnog zahteva) zadovoljava se uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao i člana 50. ZOO. Ugovor o kreditu je ugovor po pristupu čije osnovne elemente sačinjava banka kao davalac finansijske usluge, pri čemu je banka dužna da klijentu, pruži informacije o uslovima koji se odnose na odobravanje kredita, pa korisnik kredita može da prihvati ili ne ponuđene uslove ugovora. Nema sumnje da banka u ovom ugovornom odnosu ima dominantan položaj, ali saglasno odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označene Odluke NBS, tužena nije bila u obavezi da dokazuje strukturu ovih naknada, niti postojanje stvarnih troškova tim povodom, već je tužilac sadržinom ponude u predugovornoj fazi, obavešten o vrsti i visini naknada (da li su fiksne ili promenljive) koje padaju na njegov teret. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, pa tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 210. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu od ukupno 62.800,00 dinara. Visina je odmerena na ime troškova za sastav dva obrazložena podneska od strane advokata u iznosu od po 6.000,00 dinara, zastupanje od strane advokata na jednom održanom ročištu od 7.500,00 dinara, za sastav žalbe 12.000,00 dinara i za sastav revizije 18.000,00 dinara sve prema važećoj AT, kao i troškovi na ime sudske takse na žalbu i odluku po žalbi po 1.900,00 dinara, na reviziju 3.800,00 dinara i na revizijsku odluku od 5.700,00 dinara, sve prema opredeljenom zahtevu tužene i važećoj TT.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić