Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1526/20 od 20.08.2020. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojena žalba tužilaca i prvostepena presuda preinačena u pobijanom odbijajućem delu, tako što su tužene obavezane da tužiocima na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti zbog nekorišćenja poslovnog prostora – lokala u ... ulica ... broj ..., za period od 13.06.2013. do 01.03.2014. godine isplate iznos od po 1.912,50 evra sa zateznom kamatom na ovaj iznos utvrđen prema članu 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati od 02.03.2020. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate (deo stava četvrtog izreke), kao i da im naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 458.745,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate (stav peti izreke), dok je u preostalom pobijanom nepreinačenom odbijajućem i usvajajućem delu prvostepena presuda potvrđena, a žalbe tužilaca u preostalom delu i žalbe tuženih odbijene. Stavom drugim izreke odbijeni su zahtevi tužilaca i tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužene GG za naknadu troškova odgovora na žalbu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u usvajajućem delu tužbenog zahteva tužena GG je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužene GG u odnosu na preinačujući deo pobijane presude dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 55/14), ispitao je u tom delu na osnovu člana 408. ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužioci su roditelji sada pok. DD, supruga tužene VV i oca tužene GG. Sredstvima tužilaca je 17.04.1997. godine kupljen stan broj ... u ... na ... ..., ukupne površine 80,95 m2 i poslovni prostor u ulici ... broj ... u ... koji se sastoji od uličnog lokala površine 147,73 m2, dela podruma u površini od 21,50 m2 i prava korišćenja dvorišta (ugovor od 09.02.1998. godine), s tim što je kao kupac predmetnih nepokretnosti bio označen sin DD. Na osnovu punomoćja od 05.01.2005. godine, koje je sada pok. DD dao svom ocu, navedeni poslovni prostor je izdavan u zakup, a zakupninu su ubirali tužioci. Sin tužilaca DD je preminuo 13.03.2009. godine i pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju tužene su oglašene za njegove naslednike, nakon čega je VV izdavala predmetni poslovni prostor i ubirala zakupninu po osnovu ugovora o zakupu od 24.09.2009. godine, dok su predmetni stan koristile još za života sada pok. DD i nikada ga nisu izdavale trećim licima niti su tužioci od njih tražili da plaćaju zakupninu. Tužioci su 2008. godine podneli tužbu protiv sina radi utvrđenja prava svojine na predmetnim nepokretnostima i presudom u toj parnici utvrđeno je da su tužioci suvlasnici sa po 9/20 idealnih delova, a tužene sa po 1/20 idealnih delova na predmetnom stanu i poslovnom prostoru. Presuda je postala pravnosnažna 13.06.2013. godine. U toku 2014. godine tužioci su se prvi put obratili tuženima sa zahtevom da kao suvlasnici koriste predmetne nepokretnosti, te su tužene predale tužiocima u posed poslovni prostor 31.10.2014. godine. Zatim su 19.11.2014. godine, tužene sa tužiocima zaključile sporazum o uređenju imovinsko-pravnih odnosa u formi javnobeležničkog zapisa radi rešavanja duga na ime troškova postupka po navedenoj pravnosnažnoj presudi. Ovim sporazumom tužene su tužiocima prenele svoje udele od po 1/20 na predmetnim nepokretnostima. Po odobrenju tužilaca tužene su ostale u stanu do 30.04.2016. godine kada su isti napustile i tužioci su ga prodali, a poslovni prostor izdaju u zakup. Visina izgubljene dobiti utvrđena je na osnovu prihvaćenog nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke sačinjenog u skladu sa visinom tržišne cene zakupa prema prosečnoj ceni zakupnine sličnih stanova i poslovnih prostora na teritoriji opštine Žabalj.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužioci imaju pravo na naknadu štete na ime izgubljene dobiti u visini mesečne cene zakupa predmetnog poslovnog prostora, budući da su kao suvlasnici mogli očekivati dobit po redovnom toku stvari i realno je ostvariti u periodu u kom su ga tužene koristile i izdavale u zakup. Tužbeni zahtev je delimično usvojen za iznos od 3.600 evra, što odgovara izgubljenoj dobiti u srazmeri suvlasničkih udela tužilaca na predmetnom poslovnom prostoru za period od marta 2014. do oktobra 2014. godine. Potraživanje po tom osnovu, koje je dospelo pre 24.02.2014. godine, je zastarelo u smislu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima budući da je tužba u ovoj parnici podneta 24.02.2017. godine, pa je tužbeni zahtev u tom delu odbijen. S obzirom da su tužene predmetni stan koristile isključivo za svoje potrebe na osnovu saglasnosti tužilaca sve do predaje u posed tužiocima 30.04.2016. godine, tužbeni zahtev za naknadu štete zbog nekorišćenja stana je odbijen kao neosnovan.

Drugostepeni sud je prihvatio izraženo stanovište prvostepenog suda, osim u pogledu ocene osnovanosti prigovora zastarelosti potraživanja naknade štete na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja poslovnog prostora. Po stanovištu drugostepenog suda, tužene koje su bile u posedu predmetnog poslovnog prostora od kada su ga nasledile do 31.10.2014. godine (kada su ga predale tužiocima), imale su savesnu državinu do 13.06.2013. godine, kada je postala pravnosnažana presuda kojom je utvrđeno da su tužioci suvlasnici na istom, nakon čega je njihova državina nesavesna, a ostavarena zakupnina preko srazmere njihovog udela predstavlja stečeno bez osnova. Potraživanje stečenog bez osnova zastareva u opštem roku zastarelosti od 10 godina (član 371. Zakona o obligacionim odnosima), pa kako je tužba podneta 24.02.2017. godine to potraživanje tužilaca nije zastarelo i za period od 13.06.2013. godine do perioda za koji je tužbeni zahtev usvojen prvostepenom presudom. Zato je prvostepena presuda delimično preinačena i tužiocima su dosuđeni iznosi od po 1.912,50 evra na ime naknade štete u vidu izgubljene dobiti zbog nekorišćenja poslovnog prostora u tom periodu.

Predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici je naknada štete na ime izgubljene dobiti zbog nekorišćenja suvlasničke nepokretnosti u visini mesečne cene zakupa takve nepokretnosti (poslovnog prostora). Prema utvrđenom činjeničnom stanju presudom koja je postala pravnosnažna 13.06.2013. godine, utvrđeno je pravo suvlasništva tužilaca na predmetnom poslovnom prostoru sa po 9/20 idealnih delova, a tužene su predmetni poslovni prostor koristile i izdavale od trenutka kada su ga nasledile kao zaostavštinu sada pok. DD do 31.10.2014. godine, kada su ga predale tužiocima u posed. Tužba u ovoj parnici podneta je 24.02.2017. godine.

Prema članu 14. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, suvlasnik ima pravo da stvar drži i njome se koristi zajedno sa ostalim suvlasnicima u skladu sa udelima, ne vređajući prava ostalih. Suvlasnici imaju pravo da zajednički upravljaju sa stvarima, a za preduzimanje poslova koji prelaze okvir redovnog upravljanja (između ostalog, izdavanje cele stvari u zakup) potrebna je saglasnost svih suvlasnika (član 15. stav 1. i 4.). Po članu 43. navedenog zakona, suvlasnik odnosno zajednički vlasnik ima pravo na tužbu za zaštitu prava svojine na celu stvar, a suvlasnik ima pravo i na tužbu za zaštitu svog prava na delu stvari. Na zaštitu prava svojine suvlasnika primenjuju se sva pravila koja su predviđena kod tužbe za povraćaj stvari (član 37. istog zakona), kako u pogledu zahteva za predaju u državinu, tako i u pogledu zahteva za naknadu plodova koje je stvar dala, naknade štete zbog oštećenja stvari, naknade nužnih i korisnih troškova (članovi 38, 39. i 40.). Savestan držalac postaje nesavestan od trenutka kada mu je tužba dostavljena, ali vlasnik može dokazivati da je savestan držalac postao nesavestan i pre dostavljanja tužbe (član 39. stav 7.).

Polazeći od navedenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je drugostepeni sud pravilno ocenio osnovanost prigovora zastarelosti potraživanja, kada je zaključio da potraživanje tužilaca na ime naknade štete zbog nekorišćenja poslovnog prostora nije zastarelo i za period od 13.06.2013. godine do perioda za koji je tužbeni zahtev usvojen prvostepenom presudom.

Pravo vlasnika da od nesavesnog držaoca zahteva predaju ubranih plodova i naknadu vrednosti plodova koje je potrošio, otuđio, propustio da ubere ili uništio, zastareva za tri godine od dana predaje stvari (član 40. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Izmakla korist se materijalizuje kao gubitak plodova (prirodnih i civilnih) koje bi oštećeni ostvario da nije došlo do sprečavanja njenog korišćenja, pa u konkretnom slučaju gubitak civilnih plodova (zakupnina) predstavlja neostvareni novčani prihod od te stvari. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužene su imale savesnu državinu predmetnog poslovnog prostora do 13.06.2013. godine (kada je postala pravnosnažana presuda kojom je utvrđeno da su tužioci suvlasnici na istom), nakon čega je njihova državina nesavesna sve do 31.10.2014. godine, kada su ga predale tužiocima u posed. Od predaje u posed do podnošenja tužbe u ovoj parnici 24.02.2017. godine, navedeni rok zastarelosti od tri godine nije protekao. Zbog toga su neosnovani navodi revizije tužene GG o pogrešnoj primeni materijalnog prava u preinačujućem delu pobijane presude.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u delu pobijane presude kojom je odbijena kao neosnovana žalba tužene GG, na osnovu člana 404. ZPP Vrhovni kasacioni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji, kao izuzetno dozvoljenoj.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, jer se revizijom zapravo ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz kojih razloga se posebna revizija ne može izjaviti. Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova odgovaraju i usklađeni su sa važećim tumačenjem prava u pogledu načela dispozicije, jer kao što od volje stranke zavisi da li će postupak biti pokrenut, od njene volje zavisi i da li će se parnica voditi do kraja i okončati sudskom odlukom kojom se meritorno rešava spor koji je bio predmet parnice. Tužilac može da disponira pravom na pravnu zaštitu i da povuče tužbu, što ovde nije bio slučaj u odnosu na tuženu GG. Iz navedenih razloga odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u tom delu u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 403. stav 3. ZPP revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj parnici podneta je 24.02.2017. godine sa tužbenim zahtevom za isplatu novčanog iznosa od 40.230 evra u dinarskoj protivvrednosti, koji je u podnesku od 14.02.2020. godine povećan na iznos od 40.500 evra u dinarskoj protivvrednosti. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 3.600 evra u dinarskoj protivvrednosti, što očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, pa je revizija u tom delu nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić