.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 3309/2020
20.10.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ... – ..., čiji je punomoćnik Jovana Petković Branisavljević, advokat iz ..., protiv tuženog „ADECCO OUTSOURCING“ d.o.o. iz Novog Beograda, čiji je punomoćnik Dragan Bando, advokat iz ..., radi poništaja sporazuma o prestanku radnog odnosa i vraćanja na rad, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 564/19 od 24.05.2019. godine, u sednici održanoj 20.10.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 564/19 od 24.05.2019. godine.
ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 3331/13 od 21.12.2017. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi kao nezakonit sporazum o prestanku radnog odnosa zaključen između tužioca i tuženog dana 19.06.2013. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da ga vrati na rad u radni odnos na radno mesto ... u ... ili na drugo odgovarajuće radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i radnom iskustvu na odgovarajućim poslovima i prizna mu sva prava iz radnog odnosa od dana prestanka radnog odnosa do povratka na rad. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 307.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 168.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos troškova prvostepenog postupka od pravnosnažnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 564/19 od 24.05.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.
Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ne ukazuje na bitne povrede odredaba parničnog postupka koje mogu biti predmet ocene revizijskog suda, u smislu člana 407. ZPP. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je sa tuženim zaključio ugovor o radu na neodređeno vreme broj .../... od 01.01.2012.godine, radi obavljanja poslova „...“. Tužiocu je predočena mogućnost sporazumnog raskida radnog odnosa i on je izabrao da isti potpiše. Dana 19.06.2013. godine tužilac je sa tuženim zaključio sporazum o prestanku radnog odnosa, u čijem je obrazloženju između ostalog konstatovano da će pre potpisivanja sporazuma tuženi kao poslodavac obavestiti pisanim putem zaposlenog-tužioca o posledicama do kojih može doći u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Utvrđeno je da je tom prilikom tužilac upoznat sa sadržinom sporazuma i da je svojom voljom isti potpisao, te da nije bilo mane volje prilikom potpisivanja sporazuma. Podnetom tužbom tužilac je tražio da se osporeni sporazum poništi kao nezakonit i da se obaveže tuženi da ga vrati na rad, ukazujući da je osporeni sporazum potpisao pod pritiscima i pretnjama ( u strahu od pokretanja krivičnog postupka), te da je na njegovoj strani bilo mana volje.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je nezakonit sporazum o prestanku radnog odnosa od 19.06.2013. godine, te da se kao takav poništi, kao i zahtev da se tuženi obaveže da tužioca vrati na rad.
Naime, jedan od razloga za prestanak radnog odnosa zaposlenog iz člana 175. tačka 3) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 i 54/09) je i sporazum između zaposlenog i poslodavca koji saglasno članu 177. istog zakona mora izražavati saglasnost volje ugovornih strana.
Odredbom člana 177. Zakona o radu u stavu 1. propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog. Stavom 2. navedenog člana zakona predviđeno je da pre potpisivanja sporazuma, poslodavac je dužan da zaposlenog pismenim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Prema citiranoj odredbi zakona, osnov za prestanak radnog odnosa je sporazum koji zaključuju poslodavac i zaposleni. Smatra se da je sporazum zaključen kada poslodavac i zaposleni postignu saglasnost kako o prestanku radnog odnosa, tako i u pogledu ostalih pitanja koja su od značaja za prestanak radnog odnosa (dan prekida rada, isplata neisplaćenih zarada i drugih primanja po osnovu rada, prava u pogledu neiskorišćenog godišnjeg odmora i dr). Da bi sporazumni prestanak radnog odnosa proizvodio radno-pravno dejstvo, on mora da bude rezultat slobodno izražene volje.
Nižestepeni sudovi su izveli pravilan zaključak da su stranke, potpisivanjem predmetnog sporazuma, iskazale saglasnost volja u pogledu prestanka radnog odnosa tužioca, kao i da okolnost da su tužilac i zastupnik tuženog potpisali sporazum u uslovima hitnosti i eventualnog predočavanja tužiocu zakonskih konsekvenci njegovog ponašanja, ne utiče na zakonitost predmetnog sporazuma.Naime, tuženi je ponudio tužiocu mogućnost za prestanak radnog odnosa potpisivanjem sporazumnog prestanka radnog odnosa i tužilac se opredelio za taj način prestanka radnog odnosa, pa isti nije potpisao pod pritiscima i pretnjama.
Dakle, suprotno navodima revizije, tužilac je na osnovu slobodno izražene volje potpisao sporazum o prestanku radnog odnosa od 19.06.2013. godine, pa je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je saglasno članu 177. Zakona o radu, predmetni sporazum o prestanku radnog odnosa tužilac potpisao na osnovu slobodno izražene volje i nakon što se opredelio za ovakav način prestanka radnog odnosa, kao i da je bio svestan posledica sporazumnog prestanka radnog odnosa. Na pravilnost pobijene presude ne utiču navodi revizije da je tužilac sporazum potpisao u stanju zablude jer nije bio obavešten o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Tužilac je potpisao sporazum o prestanku radnog odnosa u kome je konstatovano da će poslodavac pre potpisivanja sporazuma pisanim putem obavestiti zaposlenog o posledicama do kojih može doći u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Ovakva konstatacija u kontekstu iskaza tužioca saslušanog u svojstvu stranke da sporazum nikada ne bi dobrovoljno potpisao jer bi time izgubio pravo na naknadu sa biroa za nezaposlene, ukazuje da tužilac nije bio u bitnoj zabludi (član 61. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima) u pogledu posledica do kojih može doći u konkretnom slučaju. Osim toga, ove navode tužilac je izneo tek na ročištu za glavnu raspravu kada je ista zaključena. Činjenice od značaja za presuđenje i dokazi za utvrđenje tih činjenica moraju biti istaknuti najkasnije na pripremnom ročištu (član 308. ZPP) a najkasnije do zaključenja rasprave samo pod uslovima iz člana 314. stav 1. ZPP (samo ako učini verovatnim da ih bez svoje krivice nije mogao izneti na pripremnom ročištu) pa sud ne uzima u obzir činjenice koje su iznete suprotno stavu 1. ovog člana (stav 2).
Zbog toga nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Kako se revizijom ponavljaju žalbeni razlozi o kojima se izjasnio drugostepni sud, dajući argumente koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Odluka o troškovima postupka doneta je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer troškovi odgovora na reviziju nisu bili potrebni radi vođenja parnice, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Zvezdana Lutovac,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
