Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 127/19 od 14.11.2019. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, pa je usvojen tužbeni zahtev tužioca i poništeno kao nezakonito rešenje o otkazu ugovora o radu broj .. od 19.11.2013. godine i obavezan tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na poslove radnog mesta ..., u roku od 8 dana od dana prijema pisanog otpravka presude pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude u odnosu na tužioca, pa je obavezan tuženi da plati tužiocu na ime troškova parničnog postupka iznos od 141.000,00 dinara u roku od 8 dana, od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da plati tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka iznos od 87.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema pismenog otpravka presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog da se obaveže tužilac da plati tuženom troškove drugostepenog postupka kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija nije osnovana u delu koji se odnosi na odluku o zahtevu za poništaj rešenja o otkaza ugovora o radu i vraćanja na rad, kao i u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog kojih se revizija može izjaviti, kao ni bitna povreda odredaba parničnog postupka učinjena u postupku pred drugostepenim sudom na koju se ukazuje u reviziji.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u pritvoru po rešenju Višeg suda u Beogradu od 25.04.2013. godine, koje je ukinuto rešenjem istog suda od 12.05.2014. godine. Od 12.05.2014. godine do 23.12.2015. godine tužilac je bio na slobodi, a potom na izdržavanju bezuslovne kazne zatvora u trajanju od 2 godine. Rešenjem direktora tuženog broj .. od 15.05.2013. godine, tužiocu je zbog određivanja pritvora odobreno mirovanje radnog odnosa. S obzirom da se tužilac nije vratio na rad u roku od 15 dana od isteka roka za mirovanje radnog odnosa, a nevraćanje na rad nije opravdao, osporenim rešenjem tuženog broj .. od 19.11.2013. godine tužiocu je otkazan ugovor o radu. Među parničnim strankama sporno je da li je tužiocu upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu uručeno pre otkaza ugovora o radu. Nije sporno da je tuženi izjašnjenje tužioca na upozorenje dobio 18.12.2013. godine. Drugostepeni sud je na osnovu člana 383. stav 3. ZPP otvorio raspravu tokom koje je saslušao tužioca koji je, nakon što su mu predočeni njegovi iskazi sa raspravnih zapisnika pred drugostepenim sudom od 20.04.2015. godine i 08.02.2018. godine, izjavio da je tačno da je dao dva iskaza suprotna po svojoj sadržini, ali da tvrdi da je rešenje o prestanku radnog odnosa, kao i upozorenje primio istog dana i to 13.12.2013. godine. Tada je tužilac bio u pritvoru, pa mu je od strane ovlašćenog službenog lica u pritvorskoj jedinici Centralnog zatvora uručeno istog dana i rešenje o prestanku radnog odnosa i upozorenje, što je sve konstatovano u zatvorskoj svesci u kojoj se vodi evidencija. Izjavio je i da je potpisao prijem oba pismena i da je razlog njegovog različitog iskaza najverovatnije taj što je bio u konfuziji, a u zatvorskoj jedinici se i lečio. Tužilac je osporio potpis na upozorenju i pri tom je izjavio da je imao dogovor sa svojim advokatima da mogu u njegovo ime da preduzimaju sve radnje, jer nije bio sposoban zbog lečenja da se brani i izjašnjava. Dalje je izjavio da ne može decidno da se seti svih datuma kada je stupio na izdržavanje kazne i kada je izašao na slobodu. Nakon što su mu predočena rešenja tužilac je potvrdio da je rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu određen pritvor 25.04.2013. godine, da je ovaj pritvor ukinut rešenjem Višeg suda u Beogradu 12.05.2014. godine, da se tužilac nakon ukidanja pritvora u periodu od 12.05.2014. godine do 23.12.2015. godine nalazio na slobodi, a da je negde posle slave Svetog Nikole, odnosno krajem decembra otišao na izdržavanje kazne, odnosno od 23.12.2015. godine. U postupku je dalje utvrđeno da se tužilac nalazio u pritvoru u vreme donošenja osporenog rešenja i upozorenja, zbog čega su mu oba akta dostavljena dostavljanjem Višem sudu u Beogradu. Viši sud u Beogradu je predmetno upozorenje primio 12.11.2013. godine.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je usvojio tužbeni zahtev tužioca i osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 19.11.2013. godine poništio, te obavezao tuženog da tužioca vrati na rad.

Odredbom člana 180. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05), propisano je da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu u slučaju iz člana 179. tačka 1) - 6) ovog zakona, zaposlenog pismenim putem upozori na postojanje razloga za otkaz ugovora o radu i da mu ostavi rok od najmanje pet radnih dana od dana dostavljanja upozorenja da se izjasni na navode iz upozorenja.

Odredbom člana 185. istog zakona, propisana je obaveza poslodavca da zaposlenom lično dostavi akt o otkazu ugovora o radu.

Imajući u vidu citirane propise, drugostepeni sud je zaključio da kako je upozorenje deo procedure otkaza ugovora o radu, to ono ima značaj neophodne procesne pretpostavke za pravilnost i zakonitost rešenja o otkazu ugovora o radu, pa su i za dostavu upozorenja propisana pravila ličnog dostavljanja. Dakle, tuženi ne može doneti rešenje o otkazu ugovora o radu pre nego što se omogući zaposlenom da se brani od navoda koji su mu stavljeni na teret. U konkretnom slučaju tužiocu nije omogućeno da iznese svoju odbranu pre donošenja otkaznog rešenja, imajući u vidu da je tužiocu upozorenje dostavljeno istovremeno sa otkaznim rešenjem. Prema navodima tužioca, saslušanog u svojstvu stranke, tužilac je oba pismena primio dana 13.12.2013. godine. Pri navedenom nesporno je da je tuženi pružio dokaz da je Viši sud u Beogradu primio upozorenje 12.11.2013. godine, a otkazno rešenje dana 28.11.2013. godine. Međutim, suprotno zaključku prvostepenog suda, tužilac je oba pismena primio istog dana. Šta više, među parničnim strankama je nesporno da se tužilac na upozorenje izjasnio dana 18.12.2013. godine, po proteku pet dana od dana prijema upozorenja i rešenja (oba akta primio 13.12.2013. godine).

Pored toga, po oceni drugostepenog suda osporeno rešenje je nezakonito i iz razloga što u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 176. stav 1. tač. 3) i 4) Zakona o radu, a na koju se odredbu pozvao direktor tuženog prilikom donošenja osporenog rešenja. Navedeno iz razloga što rešenje o otkazu ne može biti doneto zbog procesne mere kakva je pritvor, a koji je nesporno određen tužiocu rešenjem istražnog sudije Višeg suda u Beogradu od 25.04.2013. godine i ukinut rešenjem istog suda od 12.05.2014. godine. Ovo iz razloga što kod ove mere važi prezumcija nevinosti sve dok se ne dokaže suprotno, a pritvor je po samom zakonu razlog za udaljenje sa rada obligatornog karaktera u smislu odredbe člana 166. Zakona o radu. Zbog toga, određivanje pritvora se ne može koristiti kao razlog za otkaznu inicijativu poslodavca u smislu člana 179. Zakona o radu. Dakle, pritvor je razlog za obaveznu suspenziju, ali ne može sam po sebi predstavljati otkazni razlog, a posebno u smislu odredbe člana 176. stav 1. tač. 3) i 4) Zakona o radu, koja odredba se odnosi na meru bezbednosti i koja propisuje da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca, dakle po sili zakona, ukoliko je zaposlenom izrečena mera bezbednosti, vaspitna ili zaštitna mera u trajanju dužem od 6 meseci i zbog toga mora da bude odsutan sa rada-danom početka primenjivanja te mere. Okolnost da je tužiocu kasnije izrečena kazna zatvora u trajanju od dve godine nije od uticaja, jer je tužilac bio na slobodi od 12.05.2014. godine do 23.12.2015. godine, tako da ovaj uslov nije postojao u trenutku donošenja osporenog rešenja. Pored svega navedenog u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za otkazivanje ugovora o radu ni sa aspekta postojanja subjektivnog elementa, odnosno svesti tužioca, imajući u vidu da je tužiocu stavljeno na teret da se nije javio na rad po proteku od 15 dana od isteka roka za mirovanje radnog odnosa-rešenje direktora od 15.05.2013. godine, jer se tužilac nesporno u tom periodu nalazio u pritvoru, tako da se nije mogao javiti na rad iz opravdanih razloga, pa je zato ovo rešenje nezakonito i sa aspekta materijalnopravnih razloga i nepostojanja svesti o nedozvoljenosti ponašanja i skrivljene povrede radne obaveze.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je osporeno rešenje tuženog o otkazu ugovora o radu od 19.11.2013. godine nezakonito. Za svoju ocenu drugostepeni sud je dao dovoljne i potpune razloge koje u svemu kao pravilne prihvata i Vrhovni kasacioni sud.

Kako je usvojen tužbeni zahtev za poništaj otkaza, tuženi je u obavezi da tužioca vrati na rad primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

S obzirom na izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju u delu koji se odnosi na poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu i vraćanja na rad treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke, a detaljno obrazložene revizijske odluke je izostavljeno saglasno stavu 2. istog člana.

Odlučujući o reviziji tuženog, u delu koji se odnosi na odluku o zahtevu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da ga rasporedi na poslove radnog mesta ..., Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija u tom delu osnovana jer je tužbu u tom delu trebalo odbaciti. Naime, odluka o ovom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost, jer je raspoređivanje zaposlenog na određeno radno mesto u isključivoj nadležnosti poslodavca. Kako je, međutim, prvostepeni sud tužbu u tom delu odbio, a tuženi nije izjavio žalbu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da time nije povređen zakon na štetu tuženog.

Imajući u vidu izloženo, drugostepena presuda je u delu koji se odnosi na odluku o zahtevu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da ga rasporedi na radno mesto ... preinačena i prvostepena presuda u tom delu potvrđena, te je odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Kako je revizija tuženog u pretežnom delu odbijena kao neosnovana, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka pa je na osnovu člana 153. i 154. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić