Presudom Apelacinog suda u Novom Sadu Gž 695/20 od 14.05.2020. godine, stavom prvim izreke, žalbe tužioca i tužene AA su delimično usvojene a delimično odbijene pa je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 9120/15 od 29.11.2019. godine preinačena u stavu trećem izreke, tako što je obavezana tužena AA da tužiocu isplati iznos glavnog duga od 10.174,53 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom koju propisuje Evropska centralna banka na valutu evro počev od 31.12.2009. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate po stopi koju propisuje Zakon o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, kao i na ime ugovorene (redovne kamate) iznos od 829,81 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa kamatom koju propisuje Evropska centralna banka na valutu evro počev od 01.03.2010. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate po stopi koju propisuje Zakon o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, dok je u preostalom pobijanom nepreinačenom delu presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu – stava prvog izreke u preinačujućem delu i potvrđujućem delu u pogledu odluke o troškovima prvostepenog postupka, tužena AA je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijanog dela drugostepene presude, u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...87/18), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tužena AA zaključili su ugovor o dugoročnom gotovinskom kreditu uz primenu valutne klauzule, indeksiran u evrima .../... dana 01.03.2007. godine. Ugovorom je banka odobrila kredit tuženoj u dinarskoj protivvrednosti od 18.000 evra, po prodajnom kursu za efektivu, što je na dan puštanja kredita u korišćenje iznosilo 1.458.720,00 dinara, uz prenos na dinarski račun korisnika kredita i rokom otplate od 78 meseci. Ugovorne strane su saglasno utvrdile da će se iznos svakog pojedinačnog anuiteta definisati anuitetskim planom, sa izraženom efektivnom kamatnom stopom u skladu sa odlukom NBS i dospećem svakog 1. u mesecu. U momentu odobravanja kredita mesečni anuitet je iznosio 343,32 evra, a prvi je dospeo 01.04.2007. godine. Korisnik kredita se obavezao da će u rokovima predviđenim ugovorom izmirivati svoje obaveze prema banci, ako otplata ne usledi prema administrativnoj zabrani, a preuzeo je i obavezu samostalne isplate anuiteta ako iz bilo kog razloga obustava ne bude izvršena na teret njegovih primanja. Članom 5. ugovora o kreditu korisnik kredita se obavezao da pre korišćenja kredita uplati devizni depozit od 20% iznosa odobrenog kredita, u iznosu od 3.600 evra, s tim da je depozit položen na rok do kraja otplate kredita, na koji se obračunava bruto kamata od 0,2% godišnje komfornom metodom. U članu 12. je ugovoreno da za obezbeđenje kredita korisnik daje saglasnost da se depozit po ovom ugovoru, koji služi kao osnov za odobravanje kredita može upotrebiti za vraćanje kredita,odnosno dela neotplaćenog kredita ukoliko korisnik kredita ne vrši uplate rata kredita. Prema članu 13. ugovora, ukoliko korisnik ne ispunjava obaveze banka će pored redovne kamate, zaračunavati i zateznu kamatu na iznos dospelih a u roku neizmirenih obaveza, prema zakonskim propisima i važećim odlukama banke. U članu 15. ugovora je predviđeno pravo banke da pre isteka roka otkaže ugovor korisniku i traži naplatu celokupnog potraživanja ako korisnik ne plaća anuitete u roku i ne ispunjava ostale obaveze iz ugovora. Između parničnih stranaka je istog dana zaključen i namenski devizni depozit u iznosu od 3.600 evra, oročen do konačne otplate kredita, u skladu sa zaključenim ugovorom o kreditu, a koji iznos je tužena uplatila banci. Dana 01.03.2007. godine na tekući račun tužene AA banka je izvršila isplatu odobrenog kredita u iznosu od 1.431.004,32 dinara. Kao sredstvo obezbeđenja kredita tužena je popunila menicu serije AA ... i dala blanko potpisanu meničnu izjavu kojom je ovlastila banku da istu može popuniti upisivanjem ukupno obračunatog duga po kreditu i aktivirati radi naplate duga. Grafološkim veštačenjem je utvrđeno da potpis tuženog BB kao trasanta na menici nije autentičan. Tužena je vršila uplate na svoj tekući račun, nekada lično a nekada preko trećeg lica, a zatim prestala sa uplatama. Tužilac je tuženoj poslao više opomena sa pozivom da izmiri svoje dospele a neisplaćene obaveze po dospelim ratama kredita, koje obaveze tužena nije izmirila. Dana 23.12.2009. godine tužilac je sačinio obaveštenje tuženoj o otkazivanju ugovora o kreditu i proglašenju dospelosti potraživanja u celosti u ukupnom iznosu od 15.389,00 evra. Prema kartici prometa tužioca, sa stanjem na dan 23.12.2009. godine, glavnica duga iznosi 1.326.225,41 dinara, odnosno 13.774,53 evra a redovna kamata 75.390,42 dinara, odnosno 829,81 evra. Postupak u ovoj pravnoj stvari pokrenut je predlogom za izvršenje na osnovu verodostojne isprave - menice, a nakon prigovora tuženih rešenje o izvršenju je stavljeno van snage u delu kojim je određeno izvršenje i postupak nastavljen kao po tužbi, po pravilima parničnog postupka.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu na isplatu potraživanja po osnovu neizmirenog glavnog duga po ugovoru o kreditu (umanjenog za iznos položenog depozita) i duga po osnovu ugovorene – redovne kamate, u visini utvrđenoj na osnovu dostavljenog obračuna tužioca iz kartice prometa za tuženu, u dinarskoj protivrednosti obračunatoj prema kursu evra na dan proglašenja duga dospelim sa zateznom kamatom, primenom člana 1065. i člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Preinačujući prvostepenu presudu u navedenom delu drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo. Po stanovištu tog suda, s obzirom da je između stranaka zaključen ugovor o kreditu uz primenu valutne klauzule, tužilac nije mogao da izvrši jednostranu konverziju dospelog deviznog duga u dinare jer je to u suprotnosti sa odredbom člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je ugovorena valuta obaveze u devizama uz obavezu plaćanja u dinarima, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu i obavezao tuženu da isplati neizmirene novčane obaveze po osnovu glavnog duga i redovne kamate u evrima, a u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijana drugostepena presuda zasnovana je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o kreditu banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Valutna klauzula, saglasno članu 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju („Službeni glasnik RS“ br. 62/2006....30/2018) i članu 395. Zakona o obligacionim odnosima, predstavlja dozvoljen pravni posao ugovaranja u devizama u Republici Srbiji, s tim što se plaćanje vrši u dinarima po kursu valute vrednovanja u trenutku ispunjenja obaveze. Osnovna funkcija ugovaranja valutne klauzule se iskazuje u očuvanju ekvivalentnosti uzajamnih davanja – jednakoj tržišnoj vrednosti plasiranih kreditnih sredstava u odnosu na vraćeni iznos dinarskog duga. Time je opredeljen cilj valutne klauzule kao instrumenta očuvanja realne vrednosti dinarskog iznosa kreditnih sredstava od umanjenja njihove vrednosti u odnosu na tržišni kurs određene strane valute na dan plaćanja. To pokazuje da se obezbeđenje vrednosti dinarskog iznosa kredita ugovornim konstituisanjem valutne klauzule strana valuta može upotrebiti samo kao valuta obračuna konačnog iznosa dugovanja korisnika kredita koji se izmiruje u dinarima.

Dosuđivanje deviznog iznosa u dinarskoj protivrednosti umesto tužbom traženog i prvostepenom presudom dosuđenog dinarskog iznosa koji predstavlja protivrednost dosuđenog deviznog iznosa sa stanjem na dan proglašenja dospelosti potvraživanja, i obratno, ne vodi prekoračenju tužbenog zahteva. Stoga u postupku pred drugostepenim sudom nije učinjena bitna povreda postupka iz člana 407. stav 1. tačka 5. ZPP, na koju se izjavljenom revizijom tužene ukazuje.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, konverzija deviznog potraživanja u dinarsko je pravno moguća kada je to ugovorom stranaka izričito propisano, što jasno proizilazi iz člana 262. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U konkretnom slučaju, kredit koji je banka odobrila tuženoj bio je u dinarima jer je obračunat putem parametra odnosa sa evrom, pri čemu je uplata izvršena u dinarima na tekući račun tužene i sa istim načinom obračuna ugovorena otplata anuiteta u dinarima. Stoga je, zbog neizmirivanja preuzetih obaveza otplate kredita banka bila ovlašćena da raskine ugovor i proglasi kredit dospelim u celosti, kao i da zahteva vraćanje preostalog dela kredita u dinarskoj protivrednosti konverzijom prema kursu evra na dan dospelosti svih obaveza 23.12.2009. godine, koji iznos predstavlja potraživanje tužioca u ovoj pravnoj stvari.

Stoga, imajući u vidu da su ugovorne odredbe o valutnoj klauzuli stipulisane radi zaštite banke i očuvanja realne vrednosti odobrenog i isplaćenog dinarskog iznosa kredita i da je novčana obaveza korisnika kredita da dobijeni iznos novca vrati banci u vreme i na način utvrđen ugovorom, uvećan za obračunatu ugovorenu kamatu, tužena je dužna da isplati neizmireni dug po kreditu u dinarskom iznosu, umanjenom za iznos položenog depozita koji je banka zadržala (bez uvećanja po osnovu kamate od 0,2% zbog raskida ugovora), kao i dug po osnovu ugovorene kamate, u iznosima koje je utvrdio prvostepeni sud. Pri tome, revizijski sud prihvata argumentaciju prvostepenog suda datu povodom navoda tužene o nepostojanju osnova potraživanja negiranjem da je sa bankom uopšte zaključila predmetni ugovor o kreditu.

S obzirom da je banka dostavila pismenu dokumentaciju o visini potraživanja uračunavajući uplate koje je tužena vršila prema nalozima za uplatu, koju tužena tokom postupka nije konkretnim razlozima osporila niti je na tu okolnost predlagala veštačenje, pravilnom primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP, suprotno navodima revizije, utvrđene su sve bitne činjenice na osnovu kojih je tužena obavezana na isplatu.

Na dosuđene iznose potraživanja tužiocu pripada zatezna kamata na osnovu člana 277, 278.stav 1, 279. stav 1. i člana 324. ZOO i to na iznos glavnice duga u granicama postavljenog tužbenog zahteva, shodno članu 3. ZPP, počev od 31.12.2009. godine, iako tužilac ima pravo na kamatu od raskida ugovora 23.12.2009. godine, i na iznos obračunate ugovorene kamate počev od podnošenja tužbe (predloga za izvršenje) 01.03.2010. godine do isplate.

Odluka o troškovima prvostepenog postupka doneta je pravilnom primenom odredaba člana 153. stav 2. i člana 154. ZPP, kao i važeće Advokatske i Taksene tarife.

Iz iznetih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Prema odredbi člana 153. stav 1. ZPP tuženoj ne pripadaju troškovi revizijskog postupka s obzirom da u konačnom nije uspela u sporu, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić