Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, Dragane Mirosavljević i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Marković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje Kraljevo, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1186/20 od 09.03.2021. godine, u sednici održanoj 16.12.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1186/20 od 09.03.2021. godine u stavu 2. i 4. izreke i predmet vraća tom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Ivanjici P 132/19 od 21.01.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tužena da mu na ime naknade štete isplati iznos od 3.275 evra, sa kamatom koju propisuje Evropska Centralna banka kao emisiona banka za valutu Evro, sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu Narodne banke Srbije na dan ispunjenja počev od 13.01.2020. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine, sa zakonskom zateznom kamatom po stopi Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena pa do isplate. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 126.114,00 dinara.

Apelacioni sud u Kragujevcu je, presudom Gž 1186/20 od 09.03.2021. godine, stavom 1. izreke, ukinuo presudu Osnovnog suda u Ivanjici P 132/19 od 21.01.2020. godine. Stavom 2. izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da mu na ime naknade štete isplati iznos od 2.559,10 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 07.07.2017. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do isplate. Stavom 3. izreke, odbijen je deo tužbenog zahteva tužioca za razliku od dosuđenog do potraživanog iznosa naknade štete i to za iznos glavnog duga od 715,90 evra, sa kamatom koju propisuje Evropska Centralna banka kao emisiona banka za valutu Evro, sve u dinarskoj protivvrednosti po kursu Narodne banke Srbije na dan ispunjenja, počev od 13.01.2010. godine do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine do isplate, sa zakonskom zateznom kamatom u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena, kao i deo tužbenog zahteva kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na dosuđeni iznos od 2.559,10 evra u dinarskoj protivvrednosti isplati i zakonsku zateznu kamatu počev od 13.01.2010. godine pa do dana podnošenja tužbe, kao neosnovan. Stavom 4. izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova parničog postupka isplati iznos od 87.839,00 dinara.

Protiv pravnosnaže presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava .

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br.72/11... 18/20), i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP-a, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u DP „Metalac“ Ivanjica koje preduzeće je privatizovano zaključenjem ugovora o prodaji kapitala 13.09.2007. godine. Ugovor o privatizaciji – prodaji je raskinut 11.05.2009. godine nakon čega je preduzeće „Metalac“ iz Ivanjice upisano kod Agencije za privredne registre kao akcionarsko društvo, jer društvena preduzeća više nisu postojala, na koji način je preduzeće ponovo vraćeno državi. Tužilac je protiv tuženog DP „Metalac“ Ivanjica podneo tužbu Opštinskom sudu u Ivanjici radi isplate minimalne zarade, troškova prevoza i ishrane, a njegov tužbeni zahtev usvojen je presudom tog suda Pr 173/09 od 28.09.2009. godine. Ugovorom broj .. od 14.01.2010. godine zaključenim između „Metalac“ AD iz Ivanjice i tužioca, preduzeće se obavezalo da tužiocu na ime neisplaćenih zarada i naknada zarada isplati iznos od 3.275 evra, nakon okončanja nove privatizacije tog preduzeća, a tužilac se obavezao da neće podnositi nadležnom sudu predlog za izvršenje pravnosnažne i izvršne presude Opštinskog suda u Ivanjici Pr 173/09 od 28.09.2009. godine. Nad preduzećem „Metalac“ AD iz Ivanjice, otvoren je stečajni postupak pred Privrednim sudom u Čačku St 340/10 26.08.2010. godine. U to vreme, preduzeće je poslovalo isključivo društvenim kapitalom. Tužilac je svoje potraživanje po osnovu zarade i naknade zarade po ugovoru broj .. od 14.01.2010. godine u iznosu od 3.275 evra, prijavio Privrednom sudu u Čačku prijavom od 10.11.2010. godine u predmetu St 340/10. Zaključkom Privrednog suda u Čačku St 340/10 od 11.04.2011. godine tužiocu je stečajni upravnik priznao potraživanje u iznosu glavnog duga od 68.448,00 dinara u prvom isplatnom redu i iznos od 276.700,00 dinara u trećem isplatnom redu, ukupno iznos od 345.148,32 dinara, što predstavlja protivvrednost iznosa od 3.275 evra po ugovoru broj .. od 14.01.2010. godine. Rešenjem Privrednog suda u Čačku St 340/10 od 15.03.2016. godine, usvojen je završni račun stečajnog upravnika od 10.02.2016. godine i izvršeno namirenje stečajnih poverilaca među kojima i tužioca, pa je stečajni postupak zaključen 15.03.2016. godine. U toku stečajnog postupka tužilac je naplatio iznos od 75.448,00 dinara, odnosno 715,90 evra, a ostalo je nenaplaćeno potraživanje od 2.559,10 evra.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je ukinuo prvostepenu presudu kojom je tužbeni zahtev tužioca usvojen u celini obavezivanjem
tužene da mu naknadi štetu u iznosu od 3.275 evra, sa pripadajućom kamatom i tuženog obavezao da tužiocu, na ime naknade štete, isplati iznos od 2.559,10 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa pripadajućom kamatom, u smislu odredbe člana 154. stav 1. u vezi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima i člana 58. Ustava Republike Srbije, imajući u vidu da je tužiocu iznos od 75.448,00 dinara u stečajnom postupku već isplaćen. Po mišljenju drugostepenog suda, tužilac ima pravo na naknadu materijalne štete od tužene u visini iznosa utvrđenog, a neizmirenog u stečajnom postupku, koje potraživanje je nastalo zbog neizmirene obaveze po osnovu neisplaćene zarade od strane stečajnog dužnika koji posluje isključivo sa društvenim kapitalom, jer je tužiocu povređeno pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije iz kog razloga je zaključio da je neosnovan istaknuti prigovor nedostatka pasivne legitimacije tužene.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih po osnovu zakona. U druga imovinska prava stečena na osnovu zakona spadaju i novčana potraživanja koja se odnose na isplatu neizmirenih zarada i pripadajućih doprinosa po osnovu rada. Kada se radi o privrednom društvu – dužniku koji posluje sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu posebne obaveze Republike Srbije. To je posledica činjenice da se odredbom člana 86. stav 1. Ustava jemči privatna, zadružna i javna svojina, dok je odredbom stava 2. istog člana, određeno da se postojeća društvena svojina pretvara u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom. Privatizacija privrednih subjekata sa društvenim i državnim kapitalom do današnjeg dana nije okončana, pri čemu je Republika Srbija, zakonskim aktivnostima izvršenim dopunama i izmenama Zakona o privatizaciji, kontinuirano vršila produženje utvrđenih rokova za privatizaciju. Tako je objektivno onemogućeno izvršenje sudskih odluka kojima su zaposlenima bila priznata i dosuđena potraživanja iz radnog odnosa prema poslodavcu sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. U toj situaciji Republika Srbija odgovara za pun iznos utvrđenog potraživanja, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Dakle Republika Srbija je odgovorna za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa, koja su, bez njihove krivice, ostala neizvršena u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju, nije utvrđeno da li je gore navedeni uslov ispunjen, odnosno da li je tužiocu utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku ili to nije slučaj, pa revident osnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava. Zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrđene bitne činjenice od značaja za odgovornost Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka.

Iz izloženih razloga, pobijana drugostepena presuda je ukinuta, kao i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od njegovog ishoda, u smislu odredbe člana 163. stav 4. Zakona o parničnom postupku.

U ponovnom postupku potrebno je da drugostepeni sud utvrdi da li je sud tužiocu utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku jer je to uslov za obavezivanje tužene da mu naknadi predmetnu štetu.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo na osnovu odredbe člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija
Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić