Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena „Addiko bank“ a.d. Beograd je podnela odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca osnovana u pobijanju pravnosnažne odluke u odnosu na prvotuženog BB, a u odnosu na drugotuženu banku revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se navodima revizije ukazuje, nije predviđena kao revizijski razlog članom 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 06.07.2006. godine između „Hypo Alpe Adria bank“ a.d. Beograd, pravnog prethodnika tužene banke „Addiko bank“ a.d. Beograd, i preduzeća ''VV'' d.o.o. ..., koga je zastupao direktor i vlasnik BB, ovde prvotuženi, zaključen je ugovor o dugoročnom kreditu u dinarskoj protivvrednosti iznosa 110.000 evra, utvrđenoj primenom kupovnog kursa NBS na dan puštanja kredita u korišćenje (indeksirani kredit sa valutnom klauzulom). U tački 1.3. ugovora predviđeno je da će klijent dugovanu glavnicu otplaćivati u jednakim uzastopnim mesečnim ratama, tako da prva dospeva 31.08.2006. godine, a poslednja 31.07.2012. godine. Članom 4. je predviđeno da će klijent koristiti kredit za finansiranje osnovnih sredstava – izgradnju poslovno-stambene zgrade u ..., ..., a tačkom 4.2. je predviđeno da, izuzetno, klijent može koristiti najviše do 10% iznosa kredita za potrebe redovnog poslovanja, a koje se odnose na projekat. Prema tački 4.3. banka ima pravo da u vreme i na način koji sama odredi vrši kontrolu namenske upotrebe datog kredita. Odredbom člana 6. je regulisano obezbeđenje potraživanja banke po ugovoru, tako što je u tački 6.1. navedeno da je klijent dužan da dostavi overenu založnu izjavu i sačinjenu u skladu sa odredbama Zakona o hipoteci, u svrhu zasnivanja založnog prava hipoteke u korist banke.

U svrhu obezbeđenja potraživanja banke iz ugovora o dugoročnom kreditu od 06.07.2006. godine prema preduzeću „VV“ d.o.o. ..., tužilac AA, GG i „DD“ d.o.o. ... su dali i pred Opštinskim sudom u Novom Sadu dana 07.07.2006. godine overili založnu izjavu, kojom su bezuslovno i neopozivo dali svoje saglasnosti da se u korist banke izvrši upis vansudske izvršne hipoteke na nepokretnostima u njihovom vlasništvu, pa tako tužilac na porodičnoj stambenoj zgradi u ... ulici broj ... u ..., postojećoj na kat. parc. ..., upisanoj u LN ... KO ..., površine 221m2, uz konstataciju da su davaoci založne izjave upozoreni o posledicama neizmirenja duga o dospelosti i da svesni tih posledica pristaju na mogućnost izvršenja prodajom nepokretnosti u njihovom vlasništvu u skladu sa odredbama o vansudskom postupku namirenja prema Zakonu o hipoteci, bez prava na vođenje parnice. Pre davanja založne izjave tužilac je pribavio procenu GPR „ĐĐ“ ... od 16.06.2006.godine u kojoj je iskazana tržišna vrednost nepokretnosti u njegovom vlasništvu u iznosu od 500.000 evra, a da građevinska vrednost iznosi 240.000 evra.

Preduzeće ''VV'' d.o.o. ... je u prvo vreme po zaključenom ugovoru redovno isplaćivalo rate za kredit, a neko vreme je i sam tužilac pratio da li se kredit redovno otplaćuje, s tim da se nije interesovao da li je otpočela izgradnja objekta povodom koje namene je kredit odobren. Tuženi BB novčana sredstava dobijena od banke po osnovu ugovora o dugoročnom kreditu nije iskoristio za namenu za koju su data, već ih je trošio nenamenski, u smislu da je novac upotrebio za ulaganja u druge poslove i kupovinu drugih stvari. U 2009.godini preduzeće ''VV'' d.o.o. ... ostalo je bez finansijskih sredstava za izmirenje obaveza prema banci davaocu kredita. BB o tome nije obavestio tužioca.

Korisnik kredita je evidentno odustao od gradnje objekta u ... na ... radi koje je kredit ostvario. Banka davalac kredita nije vršila kontrolu namenske upotrebe datog kredita. Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 943/11 od 14.06.2011. godine nad „VV“ doo ... je pokrenut prethodni stečajni postupak, radi utvrđivanja postojanja stečajnog razloga. Dopisom od 17.08.2011. godine „Hypo Alpe Adria bank“ a.d. Beograd je, u svojstvu stečajnog poverioca, prijavila svoje potraživanje prema stečajnom dužniku po osnovu ugovora o kreditu od 06.07.2006. godine. Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 943/11 od 18.11.2011. godine otvoren je stečajni postupak nad „VV“ d.o.o. ... zbog trajne nesposobnosti plaćanja, a rešenjem od 23.11.2011. godine stečajni postupak je zaključen.

Dana 12.03.2012. godine u LN br. ... KO ... izvršen je upis zabeležbe hipotekarne prodaje založene nepokretnosti u vlasništvu tužioca, u korist „Hypo Alpe Adria bank“ a.d. Beograd. Banka je 22.11.2013. godine sa „Heta Real Estate“ d.o.o. Beograd zaključila Ugovor o ustupanju potraživanja iz ugovora o kreditu od 06.07.2006. godine. Prijemnik „Heta Real Estate“ d.o.o. Beograd podneo je Službi za katastar nepokretnosti zahtev za izmenu podataka o hipotekarnom poveriocu na nepokretnosti u vlasništvu tužioca. Upis je dozvoljen rešenjem RGZ SKN Novi Sad 2 od 25.11.2014. godine. Istim rešenjem dozvoljena je zabeležba hipotekarne prodaje založene nepokretnosti u vlasništvu tužioca u korist hipotekarnog poverioca „Heta Real Estate“ d.o.o. Beograd. Prigovor tužioca AA i EE na upis izmene podataka o hipotekarnom poveriocu, odbijen je kao neosnovan. Potraživanje „Heta Real Estate“ d.o.o. Beograd po osnovu ugovora o kreditu od 06.07.2006. godine ustupljeno je preduzeću „B2 Holding kapital“ d.o.o. Beograd.

Zbog neizvršenih obaveza iz ugovora o kreditu od 06.07.2006. godine, započet je postupak namirenja potraživanja iz vrednosti založene nepokretnosti u vlasništvu tužioca, vansudskom prodajom. Tim povodom banka je kontaktirala tužioca, tužilac je doputovao iz ... i koristio se pravom na sastanak sa bankom kao poveriocem u smislu člana 32 Zakona o hipoteci. Sasvim izvesno, tužilac je u 2012.godini jasnog znanja imao da je zbog nevraćenog kredita pokrenut postupak namirenja, odnosno da je upisana zabeležba hipotekarne prodaje njegove nepokretnosti i zato se lično angažovao u nastojanju da ostvari prodaju po povoljnoj ceni. U tom cilju, tužilac je kontaktirao pojedine investitore koji su mu za kupovinu kuće nudili 450.000-500.00 evra, ali pod uslovom brisanja hipoteke, što tužilac nije mogao da ishodi. Dana 04.12.2014. godine tužilac je zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti sa kupcem ŽŽ za kupoprodajnu cenu od 350.000 evra. Od tog iznosa, izmirene su obaveze po ugovorima o kreditu, prvo prema „Eurobank“ ad Beograd, te je kupac za račun tužioca isplatio dug u iznosu od 60.000 evra prema hipotekarnom poveriocu „B2 Holding kapital“ d.o.o. Beograd, a treći deo u iznosu od 254.000 evra kupac je isplatio na račun prodavca, ovde tužioca. Pravni prethodnik tužene banke „Hypo Alpe Adria bank“ a.d. Beograd je 18.11.2014. godine dala saglasnost da se izvrši brisanje uknjižbe založnog prava i brisovna zabeležba hipotekarne prodaje.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenom materijalnog prava iz Zakona o hipoteci ("Službeni glasnik RS", br. 115/2005…83/2015) ocenili da tužbeni zahtev u odnosu na tuženu „Addiko bank“ a.d. Beograd nije osnovan.

Tužilac je, u svrhu obezbeđenja potraživanja banke iz ugovora o dugoročnom kreditu od 06.07.2006. godine prema preduzeću „VV“ d.o.o. ..., dao i pred Opštinskim sudom u Novom Sadu dana 07.07.2006. godine overio založnu izjavu, sačinjenu u skladu sa odredbama Zakona o hipoteci ("Službeni glasnik RS", br. 115/2005), kojom je bezuslovno i neopozivo dao svoju saglasnost da se u korist banke izvrši upis vansudske izvršne hipoteke na nepokretnosti u njegovom vlasništvu. Kako preduzeće „VV“ d.o.o. ..., kao glavni dužnik banke, nije o dospelosti ispunio svoje obaveze prema davaocu kredita, banka je na osnovu založne izjave, koja ima svojstvo izvršne isprave po članu 15. Zakona o hipoteci, bila ovlašćena da pokrene postupak namirenja potraživanja obezbeđenog hipotekom iz vrednosti tužiočeve nepokretnosti, saglasno članu 24. stav 3. ovog zakona.

Stoga, suprotno navodima revizije, za obaveze tužioca, kao založnog dužnika prema tuženoj banci, nije od značaja da li je glavni dužnik kredit koristio u skladu sa namenom za koju mu je kredit odobren, već je od značaja upravo činjenica da glavni dužnik nije isplatio dospele rate kredita, odnosno da nije u celosti izmirio svoje dospele obaveze po osnovu ugovora o dugoročnom kreditu od 06.07.2006. godine, što je dovoljan osnov da banka kao hipotekarni poverilac pokrene postupak vansudske prodaje nepookretnosti radi naplate potraživanja iz vrednosti hipotekovane imovine. Nije od značaja ni činjenica što su radi obezbeđenja potraživanja iz ugovora o kreditu, pored tužioca, još dva lica dala založne izjave da se u korist banke izvrši upis vansudske izvršne hipoteke na njihovim nepokretnostima. Kod zajedničke hipoteke, članom 4. Zakona o hipoteci je regulisano da hipoteka radi obezbeđenja jednog potraživanja, može da optereti više nepokretnosti, bez obzira da li pripadaju istom ili različitim vlasnicima (stav 1.), i da poverilac može potraživanje da naplati po svom savesnom izboru iz vrednosti jedne ili više nepokretnosti (stav 2.). Ocena suda o savesnosti poverioca u korišćenju diskrecionog prava u pitanje nije dovedena.

Iz navedenih razloga nije osnovana tvrdnja tužioca da je on kao založni dužnik isplatom iznosa od 60.000 evra tuženoj banci pretrpeo štetu koju bi banka bila u obavezi da mu naknadi, jer je taj iznos naplaćen iz vrednosti tužiočeve hipotekovane nepokretnosti kao vid ispunjenja obaveze tužioca kao založnog dužnika prema banci na ime ispunjenja dospelih i neizmirenih obaveza korisnika kredita, glavnog dužnika, za čije obaveze je tužilac garantovao svojom imovinom.

Pravilno je ocenjen neosnovanim i zahtev tužioca prema tuženoj banci za naknadu štete u vidu razlike između realne tržišne cene nepokretnosti i cene koju je ostvario prodajom svoje hipotekovane nepokretnosti. Tužena banka nije pristupila prodaji tužiočeve nepokretnosti putem aukcije ili neposredne pogodbe, čemu bi prethodilo utvrđenje orijentacione tržišne vrednosti nepokretnosti od strane sudskog veštaka koga bi angažovao poverilac, već je tužilac, da bi otklonio prodaju nepokretnosti u postupku prinudne naplate od strane hipotekarnog poverioca, zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti sa kupcem koga je on našao, po ceni koju je sa njim ugovorio shodno saglasnosti njihovih volja o kupoprodajnoj ceni, kao bitnom elementu ovog ugovora.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tuženoj „Addiko bank“ a.d. Beograd ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Osnovano se navodima revizije osporava ocena nižestepenih sudova da tužbeni zahtev postavljen prema tuženom BB nije osnovan.

Članom 139. Zakona o privrednim društvima je propisano da članovi društva sa ograničenom odgovornošću ne odgovaraju za obaveze društva, osim u slučajevima predviđenim članom 18. istog zakona, odnosno ako svojim činjenjem zloupotrebe pravilo o ograničenoj odgovornosti društva i time prouzrokuje štetu poveriocu.

U smislu člana 18. istog zakona smatra se da postoji zloupotreba pravila o ograničenoj odgovornosti, ako član društva sa ograničenom odgovornošću upotrebi društvo za postizanje cilja koji mu je inače zabranjen; koristi imovinu društva ili njome raspolaže kao da je njegova lična imovina; koristi društvo ili njegovu imovinu u cilju oštećenja poverilaca društva; radi sticanja koristi za sebe ili treća lica umanji imovinu društva, iako je znao ili morao znati da društvo neće moći da izvršava svoje obaveze.

Preduzeću ''VV'' d.o.o. Kać je dugoročni kredit odobren namenski-radi finansiranja izgradnje poslovno-stambene zgrade u ... . Po tvrdnji tužioca, koju tuženi BB u postupku nije ni sporio, odobreni kredit preduzeće tuženog nije iskoristilo za namene za koje mu je odobren, već je tuženi BB, kao direktor navedenog privrednog društva, odobrena novčana sredstva iskoristio za druga ulaganja i poslove, a na taj način svojim radnjama zloupotrebio pravila o ograničenoj odgovornosti privrednog društva, dovodeći ga do stečaja, iz čega proizlazi osnov odgovornosti tuženog BB prema tužiocu.

Zbog pogrešnog zaključka nižestepenih sudova da ne postoji osnov odgovornosti tuženog za naknadu štete koju je tužilac radnjama tuženog pretpeo, u postupku je propušteno da se utvrde činjenice od značaja za odluku o visini tužbenog zahteva, pa su obe nižestepene presude u odnosu na ovog tuženog ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Tužilac kao založni dužnik je, iz cene ostvarene prodajom svoje nepokretnosti opterećene hipotekom, banci kao hipotekarnom poveriocu isplatio neisplaćeni, a dospeli hipotekarni dug preduzeća “BB” d.o.o. ..., čiji je direktor bio tuženi BB, iz ugovora o dugoročnom kreditu od 06.07.2006. godine u iznosu od 60.000 evra. Stoga će u ponovnom postupku prvostepeni sud imati u vidu da založna izjava tužioca po svojoj sadržini odnosno suštini odgovara ugovoru o jemstvu i da na tužioca, kao jemca, koji je namirio poveriočevo potraživanje u smislu člana 1013. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima prelazi to potraživanje sa svim sporednim pravima i garancijama njegovog ispunjenja, na šta upućuje i odredba člana 28. Zakona o hipoteci, prema kojoj tužilac za ovaj isplaćeni novčani iznos stupa na mesto hipotekarnog poverioca prema glavnom dužniku.

U odnosu na tužbeni zahtev za naknadu štete u iznosu od 150.000 evra, kao razlike između realne tržišne cene nepokretnosti i cene koju je tužilac ostvario prodajom svoje hipotekovane nepokretnosti, potrebno je da prvostepeni sud upotpuni činjenično stanje utvrđenjem da li je postoji uzročno-posledična veza između radnji tuženog BB i štete koju tužilac tvrdi da je pretrpeo i u kojoj visini, nakon ćega će primenom materijalnog prava iz čl. 154, 155. i 158. u vezi člana 1013. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima o tužbenom zahtevu doneti novu i pravilnu odluku.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić