U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Ivane Rađenović, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivan Rajković, advokat iz ..., protiv tužene „Komercijalne banke“ AD Beograd, koju zastupa punomoćnik Mladen Avramović, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovorne odredbe i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 11849/19 od 04.03.2021. godine, u sednici održanoj 09.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 11849/19 od 04.03.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Beogradu Gž 11849/19 od 04.03.2021. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19957/18 od 28.03.2019. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 6. stav 1. Ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje sa jemcem br. .. od 04.04.2017. godine, koji je zaključen između tužioca kao korisnika kredita i tužene banke kao davaoca kredita i kojom je tužilac obavezan da tuženoj plati naknadu na ime troškova obrade kreditnog zahteva u visini od 2,00 % od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. ovog ugovora i da se tužena obaveže da mu isplati iznos od 40.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.04.2017. godine do isplate, kao i njegov zahtev za naknadu troškova postupka.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove celog postupka u iznosu od 49.500,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 19957/18 od 28.03.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništava odredba člana 6. stav 1. Ugovora o dinarskom kreditu za refinansiranje sa jemcem br. .. od 04.04.2017. godine, koji je zaključen između tužioca i tužene banke, a kojom je tužilac obavezan da tuženoj kao davaocu kredita plati naknadu na ime troškova obrade kreditnog zahteva u visini od 2,00 % od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. ovog ugovora. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 40.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.04.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 38.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 11849/19 od 04.03.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz navedenih razloga odlučeno kao u stavu prvom izreke. Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je kao korisnik kredita sa tuženom bankom kao davaocem kredita zaključio ugovor o dinarskom gotovinskom kreditu za refinansiranje sa jemcem broj .. od 04.04.2017. godine, kojim je tužiocu odobren kredit ( u iznosu od 2.000.000,00 dinara sa periodom vraćanja od 120 meseci). Odredbom člana 6. stav 1. navedenog Ugovora tužilac se obavezao da na osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2,00 % od iznosa realizovanog kredita iz člana 1. Ugovora. Pored toga u stavu 2. predviđeno je da se korisnik kredita obavezuje na jednokratne troškove pribavljanja izveštaja kreditnog biroa pre puštanja kredita u korišćenje u iznosu od 348,00 dinara, a u stavu 3. da je u slučaju neurednosti u otplati kredita korisnik kredita saglasan da plati troškove pisanih opomena u iznosu od 100,00 dinara fiksno i da potpisom ovog ugovora ovlašćuje banku da zaduži njegov račun za iznos navedenog troška opomene. U obrascu ponude za zaključenje ovog ugovora navedena je jednokratna naknada za obradu kreditnog zahteva - fiksna 2% od iznosa kredita, odnosno 40.000,00 dinara, a prema planu otplate kredita dana 04.04.2017. godine, tužena je naplatila od tužioca iznos od 40.000,00 dinara na ime naknade za obradu kreditnog zahteva.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava jer je protivna odredbama članova 103 i 1065. ZOO, budući da tužiocu, kao korisniku nije predočeno ugovornom odredbom niti u ponudi na šta se ove naknade odnose, te u čemu se sastoje, koliko iznose i zbog čega se vezuju za određeni procenat od realizovanog kredita. Zato tužilac ima pravo na vraćanje naplaćenog po ništavoj odredbi na osnovu članova 104. stav 1, 210. i 214. ZOO sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja s obzirom da je banka nesavestan sticalac.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ beoj 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 04.04.2017. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), u članu 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalog i jednokratna naknada za obradu zahteva – fiksna 2% od iznosa kredita, odnosno 40.000,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita. U tački 3.2. prikazana je visina efektivne kamatne stope i dat reprezentativni primer u kome su naznačeni i troškovi sporne naknade. Kako je tužilac, sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu), obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i puštanje kredita u korišćenje) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. ZOO. Pored toga, kod nesporne činjenice da su ovi troškovi kredita iskazani kroz efektivnu kamatnu stopu ( član 2. stav 1. tačka 21. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga) tužiocu je omogućeno da uporedi ponude različitih davalaca finansijskih usluga i uvid u pravu cenu bankarskih proizvoda. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa realizovanog kredita nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako predmetna ugovorna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP pripadaju troškovi celog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu. Visina je odmerena na ime traženih troškova i to : za sastav dva obrazložena podneska od strane advokata u iznosu od po 6.000,00 dinara, zastupanja na jednom održanom ročištu u iznosu od 7.500,00 dinara i za sastav žalbe 12.000,00 dinara, sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme presuđenja, kao i 18.000,00 dinara za sastav revizije od strane advokata, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ove parnične radnje („Službeni glasnik“ 37/2021 od 14.04.2021. godine), dok trošak sudske takse nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić