U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković, Gordane Komnenić, Tatjane Miljuš i Tatjane Matković Stefanović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nenad Mladenović, advokat iz ..., protiv tužene „UniCredit Bank“ a.d. Beograd, koju zastupa Mladen Avramović, advokat iz ..., radi utvrđenja i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Smederevu Gž 491/21 od 08.06.2021. godine, u sednici održanoj 17.11.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Smederevu Gž 491/21 od 08.06.2021. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJU SE presuda Višeg suda u Smederevu Gž 491/21 od 08.06.2021. godine i presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani, Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P br 865/20 od 16.12.2020. godine, tako što SE ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je apsolutno ništava odredba člana 9. stav 1.(i) ugovora o kreditu broj .. zaključen između tužilje i tužene i da se tužena obaveže da joj na ime vraćanja stečenog bez osnova isplati 16.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.08.2019. godine do isplate, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužilja da tuženoj naknadi troškove postupka od 30.000,00 dinara u roku od 8 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Velikoj Plani, Sudska jedinica u Smederevskoj Palanci P br 865/20 od 16.12.2020. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je ništava odredba člana 9. stav 1.(i) ugovora o kreditu broj .. zaključenog između tužilje i tužene kojim se korisnik kredita obavezao da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa kredita, odnosno minimum 1.600,00 RSD. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužilji na ime vraćanja stečenog bez osnova isplati 16.000,00 dinara sa kamatom od 30.08.2019. godine do isplate; dok je stavom trećim izreke, tužena obavezana da tužilji naknadi troškove postupka od 18.000,00 dinara, sa kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Višeg suda u Smederevu Gž 491/21 od 08.06.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao korisnik kredita sa tuženom bankom zaključila ugovor o gotovinskom kreditu dana 30.08.2019. godine. Članom 9. stav 1. (i) ugovora o gotovisnkom kreditu broj .. ugovoreno je da se korisnik kredita obavezuje da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu u visini od 2% od iznosa odobrenog kredita, odnosno minimum 1.600,00 RSD. Tužilja je po tom osnovu uplatila tuženoj istog dana iznos od 16.000,00 dinara. U obrazcu ponude predviđena je minimalna naknada za obradu kreditnog zahteva od 2,00% odnosno 16.000,00 RSD fiksno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da je predmetna ugovora odredba ništava, jer banka nije dokazala da je ponuda za zaključenje ugovora sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, iz čega se oni sastoje i koji je mehanizam njihovog obračuna. Kako naknadu troškova obrade kreditnog zahteva banka naplaćuje kroz kamatu to nema ekonomskog opravdanja da ovu uslugu posebno naplaćuje klijentima, zato je tužena u obavezi da tužilji vrati naplaćene iznose po ništavim ugovornim u smislu člana 104, 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenog ugovora o kreditu proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11 i 139/14) koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju s obzirom da je predmetni ugovor o kreditu zaključen 30.08.2019. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, a što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tač. 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugogovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je kao korisnik kredita sa tuženom bankom zaključila ugovor o kreditu i obavezala se članom 9. stav 1. (i) da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje plati banci jednokratnu naknadu u visini od 2,00% od iznosa realizovanog kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. Tužilji je u ponudi prezentovana vrsta i visina naknade koja pada na teret korisnika kredita (pored ostalog) minimalna naknada za obradu kreditnog zahteva: 2,00 %, 16.000,00 dinara, fiksno. Tužilja je u toku postupka osporila da je priložena ponuda sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita, ukazujući da u obrascu ponude nedostaju struktura i elementi koji sačinjavaju navedeni zbirni trošak, odnosno da nije mogala da utiče na sadržinu ugovora. Međutim, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, iskazivanjem u ponudi i u ugovoru spornih naknada za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva i održavanje/praćenje kredita) zadovoljava se uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, kao i člana 50. ZOO. Ugovor o kreditu je ugovor po pristupu čije osnovne elemente sačinjava banka kao davalac finansijske usluge, pri čemu je banka dužna da klijentu, pruži informacije o uslovima koji se odnose na odobravanje kredita, pa korisnik kredita može da prihvati ili ne ponuđene uslove ugovora. Nema sumnje da banka u ovom ugovornom odnosu ima dominantan položaj, ali saglasno odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga i označene Odluke NBS, tužena nije bila u obavezi da dokazuje strukturu ovih naknada, niti postojanje stvarnih troškova tim povodom, već je tužilja sadržinom ponude u predugovornoj fazi, obaveštena o vrsti i visini naknada (da li su fiksne ili promenljive) koje padaju na njen teret. Sledom navedenog, u konkretnom slučaju predmetna ugovorna odredba nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga, pa tužilja neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. stav 1. i 210. i 214. ZOO.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154, 163. stav 2. i 165. stav 2. pripadaju troškovi za sastav od strane advokata: žalbe 12.000,00 dinara i revizije 18.000,00 dinara, prema opredeljenim zahtevima i važećim AT. Trošak sudske takse tuženoj nije priznat, jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić