Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1787/21 od 14.05.2021. godine, prvim stavom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena u stavu drugom, trećem, četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke. Drugim stavom izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio posebnu reviziju u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava, radi potrebe da se razmotre pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – US, 74/13 – US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). U drugom stavu istog člana, propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava prvog ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu postoji potreba za odlučivanje o reviziji predviđenoj navedenom odredbom (posebna revizija), imajući u vidu različite odluke nižestepenih sudova u istoj pravnoj situaciji, što ukazuje na potrebu ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13 - US, 74/13 – US, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili u radnom odnosu u Privrednom društvu „Kolubara Metal“ d.o.o. Vreoci, koje je do 31.12.2013. godine bilo posebno pravno lice, kada je sprovedena statusna promena – pripajanje privrednom društvu RB „Kolubara“ d.o.o. (inače osnivaču društva „Kolubara Metal“), koje statusnom promenom pripajanja od 01.07.2015. godine posluje u okviru tuženog JP “Elektroprivreda Srbije“ Beograd. Tuženi je kao poslodavac sledbenik, u skladu sa odredbom člana 150. Zakona o radu, primenjivao na zaposlene iz Ogranka „Kolubara Metal“ opšte akte poslodavca prethodnika (Kolektivni ugovor od 27.07.2012. godine) još godinu dana – u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine. Nakon statusne promene, tuženi poslodavac sledbenik je tužiocima u utuženom periodu zaradu obračunavao i isplaćivao primenom manje vrednosti radnog časa u odnosu na vrednosti radnog časa za obračun zarade zaposlenima u RB „Kolubara“, a na osnovu Sporazuma o utvrđivanju vrednosti radnog časa zaključenog između PD RB „Kolubara“ i Sindikalne organizacije „Kolubara“, odnosno Sindikalne organizacije „Kolubara Metal“. Dosuđeni iznosi predstavljaju razliku između zarade obračunate tužiocima na osnovu manje vrednosti radnog časa za zaposlene u Ogranku „Kolubara Metal“ u odnosu na zaradu obračunatu po vrednosti radnog časa određenog za ostale zaposlene u PD RB „Kolubara“ za period od aprila 2012. godine do decembra 2012. godine i od 01.01.2014. godine do 06.02.2015. godine. Veštačenjem je utvrđeno da je tužiocu AA za utuženi period manje isplaćena zarada u iznosu od 113.094,00 dinara, tužiocu BB iznos od 276.000,00 dinara i tužiocu VV u iznosu od 203.860,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, shodno članu 104. stav 2. i 3. Zakona o radu ocenio da vrednost radnog časa, kao element za obračun osnovne zarade, mora biti isti za sve zaposlene kod poslodavca, pa imajući u vidu da tuženi u utuženom periodu tužiocima nije isplaćivao zaradu prema vrednosti radnog časa određenog za zaposlene u ostalim organizacionim jedinicama, već u manjoj vrednosti, suprotno članu 33. KU PD „Kolubara Metal“ koji je poslodavac sledbenik bio dužan da primenjuje najmanje godinu dana nakon izvršene statusne promene u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi je obavezan da im isplatu utuženu razliku zarade i tužbeni zahtev je usvojen.

Po nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je zaključio da tuženi RB „Kolubara“ kao poslodavac sledbenik nakon statusne promene u skladu sa članom 33. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ nije imao ovlašćenje da sporazumno ugovara manju cenu rada, nego samo veću. Okolnost da je prethodni poslodavac „Kolubara Metal“ pre statusne promene ugovarao manju vrednost radnog časa, ne predstavlja izvinjavajuću okolnost zbog koje je poslodavac sledbenik mogao da postupa na isti način. Drugostepeni sud smatra da je poslodavac sledbenik, u roku iz člana 150. Zakona o radu, imao mogućnost da izmeni opšte akte i kolektivni ugovor i izjednači koeficijente za radna mesta, te na taj način ispuni zakonsku obavezu da zaposlenima isplaćuje jednaku zaradu za isti rad, kao što je to učinio nakon utuženog perioda. Zaključuje da su bez opravdanog razloga zaposleni iz pripojenog privrednog društva stavljeni u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod poslodavca, čime je, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade prema vrednosti radnog časa određenog za druge zaposlene, zbog čega tužioci imaju pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za utuženi period.

Ovakvo pravno stanovište nižestepenih sudova nije pravilno.

Prema odredbi člana 150. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05 ... 75/14), poslodavac sledbenik dužan je da primenjuje opšti akt poslodavca prethodnika najmanje godinu dana od dana promene poslodavca, osim ako pre isteka tog roka: 1) istekne vreme na koje je zaključen kolektivni ugovor kod poslodavca prethodnika; 2) kod poslodavca sledbenika bude zaključen novi kolektivni ugovor.

Odredbom člana 33. stav 1. Kolektivnog ugovora DP „Kolubara Metal“ predviđeno je da se vrednost radnog časa za tekuću godinu utvrđuje za svaki mesec u visini vrednosti radnog časa za najjednostavniji rad, koji se primenjuje kod osnivača PD RB „Kolubara“ d.o.o. Lazarevac, a eventualnu veću vrednost, ugovorne strane mogu sporazumno naknadno utvrditi. Prema stavu 3. istog člana, ako se u toku kalendarske godine bitno promene okolnosti na osnovu kojih je utvrđena vrednost radnog časa za najjednostavniji rad, ugovorne strane će ga sporazumno promeniti.

U konkretnom slučaju, nakon izvršene statusne promene pripajanja PD „Kolubara Metal“ d.o.o. tuženom PD RB „Kolubara“ d.o.o, poslodavac sledbenik je shodno odredbi člana 11. Ugovora o pripajanju, na zaposlene pripojenog preduzeća primenjivao opšte akte „Kolubare Metal“ d.o.o. još godinu dana, u periodu od 01.01.2014. do 01.02.2015. godine, u skladu sa članom 150. Zakona o radu. Odredbom člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“, koji je tuženi kao poslodavac sledbenik nastavio da primenjuje u navedenom periodu bio je uređen način određivanja vrednosti radnog časa zaposlenih u slučaju promenjenih okolnosti. Vrednost radnog časa zaposlenih u Ogranku „Kolubara Metal“ je utvrđivana za svaki pojedinačni mesec u spornom periodu na osnovu saglasnih izjava predstavnika zaposlenih u sindikatu i direktora tuženog poslodavca sledbenika, a ovako zaključene sporazume niko nije osporavao u odgovarajućem postupku pa oni proizvode pravno dejstvo.

U pobijanoj drugostepenoj presudi sud zaključuje da je primenom odredbe člana 33. stav 3. Kolektivnog ugovora „Kolubara Metal“ mogla biti utvrđivana vrednost radnog časa sporazumno zbog promenjenih okolnosti u toku 2013. godine, dok je „Kolubara Metal“ poslovala kao samostalno privredno društvo, ali ne i nakon pripajanja tuženom u toku 2014. godine. Ovakav pravni stav nije prihvatljiv jer je, u skladu sa članom 150. Zakona o radu, tuženi kao poslodavac sledbenik bio dužan da najmanje godinu dana nakon pripajanja primenjuje kolektivni ugovor poslodavca prethodnika – što znači i odredbu člana 33. stav 3. tog opšteg akta, osim ako pre isteka tog roka kod poslodavca sledbenika nije zaključen novi kolektivni ugovor. Obavezna primena opšteg akta poslodavca prethodnika od strane poslodavca sledbenika u periodu od najmanje godinu dana može dovesti do toga da zaposleni kod poslodavca prethodnika u tom periodu ostvaruju manju ili veću zaradu od zaposlenih kod poslodavca sledbenika. U ovom slučaju do toga nije došlo zato što su zaposleni u Ogranku „Kolubara Metal“ na osnovu svog opšteg akta imali veći koeficijent za obračun zarada od zaposlenih u RB „Kolubara“, pa su kroz sporazumno utvrđeno manju vrednost radnog časa njihove zarade u 2014. godini bile faktički izjednačene sa zaradama zaposlenih u ostalim organizacionim jedinicama tuženog. Koeficijenti i vrednost radnog časa svih zaposlenih kod tuženog koji obavljaju iste poslove normativno su izjednačeni u januaru 2015. godine izmenama odluka o koeficijentima, odnosno u februaru mesecu iste godine stupanjem na snagu Posebnog kolektivnog ugovora JP „Elektroprivreda Srbije“.

Neprihvatljivo je stanovište iz pobijane presude da su zaposleni iz pripojenog društva stavljani u neravnopravan položaj u odnosu na druge zaposlene kod tuženog, te da je time, suprotno pravilima iz čl. 18, 19. i 20. Zakona o radu, izvršena njihova diskriminacija po osnovu prava na isplatu zarade. Za postojanje diskriminacije u smislu navedenih odredaba Zakona o radu neophodno je da se zaposleni stavi u nepovoljniji položaj u odnosu na druga zaposlena lica u istoj ili sličnoj situaciji s obzirom na neko lično svojstvo. Tužioci i drugi zaposleni u pripojenom privrednom društvu nisu bili stavljeni u nepovoljniji položaj u pogledu prava na zaradu, niti se zaposlenje u Ogranku „Kolubara Metal“ može smatrati ličnim svojstvom.

Imajući u vidu sve navedeno pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su utvrdili tužiocima pravo na naknadu štete zbog manje isplaćene zarade za period od aprila 2012. godine do decembra 2012. godine i za period od januara 2014. zaključno sa januarom 2015. godine.

Saglasno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Prema konačnom uspehu tuženog u sporu, primenom čl. 153., 154. i 163. ZPP, tuženom pripada pravo na naknadu troškova prvostepenog i revizijskog postupka u ukupnom iznosu od 203.573,85 dinara i to: na ime takse na odgovor na tužbu iznos od 17.614,77 dinara, za sastav revizije 18.000,00 dinara, na ime takse na reviziju iznos od 70.459,08 dinara i na ime takse na revizijsku odluku iznos od 97.500,00 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT, pa je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić