Presudom Osnovnog suda u Novom Pazaru P 1834/20 od 23.04.2021. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno je da je apsolutno ništava i ne proizvodi pravno dejstvo odredba ugovora o kreditu za refinansiranje broj .. zaključenog dana 07.10.2019. godine između tužioca i tužene kojom je u uslovima kredita u tabeli pod brojem 7 navedenog ugovora propisano: „naknada za obradu kreditnog zahteva – jednokratna 26.925,00 dinara. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 26.925,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom do 07.10.2019. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 25.454,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude, do isplate.

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru Gž 1167/21 od 05.07.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Pazaru P 1834/20 od 23.04.2021. godine.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. ZPP („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o reviziji na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao korisnik kredita zaključio je sa tuženom bankom dana 07.10.2019. godine ugovor o kreditu za refinansiranje broj .. . Odredbom člana 1. ovog ugovora, tužena je odobrila tužiocu kredit pod uslovima prikazanim u odeljku Uslovi kredita ( u daljem tekstu Tabela) u iznosu prikazanog u Tabeli pod brojem 1, u visini od 1.795.000,00 dinara, sa rokom otplate kredita od 95 meseci. Prema odredbi člana 4. navedenog ugovora, tužilac i tužena saglasno su ugovorile obavezu korisnika kredita da uplati jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva definisanu u Tabeli pod br.7 tog ugovora, koja je ugovorena kao fiksna, u visini od 26.925,00 dinara. Po osnovu navedene ugovorne odredbe tužena je od tužioca istog dana naplatila iznos od 26.925,00 dinara. Pre zaključenja ovog ugovora, tužena banka je obrascem ponude date tužiocu od 03.10.2019. godine i ponude od 07.10.2019. godine, u članu 3. tačka 3. istih, navela vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i da je jednokratna naknada fiksna u iznosu od 26.925,00 dinara, a što je sve navedeno i u obaveznim elementima ugovora u članu 3. tačka 5. navedenog obrasca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je predmetni deo odredbe ugovora o kreditu ništav, jer je protivan odredbama članova 46, 47, 103. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima, budući da tužiocu kao korisniku nije predočeno ugovornom odredbom, niti u predugovornoj fazi na šta se ove naknade odnose, u čemu se sastoje, koliko iznose i zbog čega se vezuju za iznos kredita koji je ugovoren. S obzirom na to, zauzeli su stanovište da tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po osnovu ništave odredbe, na osnovu članova 104. stav 1. i 210. ZOO, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo, a na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti na osnovu člana 109. istog zakona.

Prema odredbi člana 1065. ZOO, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da obvezniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je to utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga zaključenog Ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova. Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS“ broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Sl. glasnik RS“, br.36/11 i 39/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u konkretnom slučaju, jer je predmetni ugovor o kreditu zaključen 07.10.2019. godine.

Prema tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je banka u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, ponudom koja je to sadržala, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u članu 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje), i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovorajuća obaveštenja o uslovima koji se odnose na ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Sl. glasnik RS“, br.45/11), bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrasca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 visinu i vrstu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju u ponudi povodom zaključenja predmetnog ugovora o kreditu (obrazac 1B – osnovni podaci o kreditu), koju je tužilac dostavio uz tužbu, u članu 3. tačaka 3. utvrđena je visina i vrsta svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa između ostalog i jednokratna naknada za obradu zahteva fiksna u iznosu od 26.925,00 dinara, što odgovara sadržini sporne ugovorne odredbe u odeljku Uslovi kredita u tabeli pod brojem 7, kojom se tužilac obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, plati banci jednokratnu naknadu upravo u visini označenoj u ponudi. Kako je tužilac sadržinom navedene ponude u predugovornoj fazi obavešten o vrsti i visini naknade koja pada na njegov teret, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu niti stvarne troškove ove naknade, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (obrada kreditnog zahteva) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze i u smislu člana 50. ZOO (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva). Sledom izloženog, pobijana ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da po osnovu troškova obrade kreditnog zahteva, banci plati jednokratnu naknadu u iznosu od 26.925,00 dinara, nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. S obzirom da pobijana ugovorna odredba nije ništava, to tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zateznom zakonskom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Kako je tužena uspela u postupku po reviziji, to joj na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. ZPP, pripadaju troškovi celog postupka. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu sa traženim uvećanjem od 20% na ime PDV-a i to na ime: zastupanja na jednom održanom ročištu u iznosu od 12.600,00 dinara, sastava žalbe u iznosu od 14.400,00 dinara i revizije u iznosu od 21.600,00 dinara, sve prema AT važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Tuženoj su priznati i troškovi na ime sudske takse za: žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od po 2.977,00 dinara, reviziju od 5.954,00 dinara i revizijsku odluku od 8.931,00 dinara, sve prema važećoj TT.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić