U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Zorana Hadžića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Melinda Višnjić, advokat iz ..., protiv tuženog “Intentcall“ DOO Beograd, koga zastupa punomoćnik Igor Andrović, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1815/20 od 02.11.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 09.12.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1815/20 od 02.11.2020. godine, u stavu drugom i trećem izreke

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1815/20 od 02.11.2020. godine u stavu prvom izreke.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 847/2018 od 19.02.2020. godine utvrđeno je da je rešenje o sporazumnom raskidu radnog odnosa od dana 09.02.2018. godine doneto bez pravnog osnova; odbačena je tužba tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je bio u radnom odnosu kod tuženog “Intentcall“ DOO Beograd, na neodređeno vreme, počev od 01.07.2017. godine; odbačena je tužba kojom je tražio da se obaveže tuženi da tužiocu, na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 10.02.2018. godine pa do konačne isplate; utvrđeno je da je zarada tužioca kod tuženog počev od dana 01.08.2017. godine iznosila 600 evra neto u dinarskoj protivvrednosti na prvi dan narednog meseca za mesec na koji se odnosi zarada; obavezan je tuženi da tužiocu, na iznos utvrđene zarade iz stava 5. ove presude, kao osnovicu, a za period 01.08.2017. godine pa do 09.02.2018. godine, kao osnovicu od 600 evra, obračuna i uplati nadležnom RF PIO razliku do pripadajućeg doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da se utvrdi da je zarada tužioca kod tuženog počev od dana 01.07.2017. godine do 31.07.2017. godine iznosila 600 evra neto u dinarskoj protivvrednosti na prvi dan narednog meseca za mesec na koji se odnosi zarada; odbijen je deo tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio da mu tuženi na iznose utvrđene zarade od 600 evra kao osnovicu obračuna i uplati nadležnom RF PIO razliku do pripadajućeg doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje za period od potraživanog perioda 01.07.2017. godine pa do 31.07.2017. godine; odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi isplati naknadu štete za neiskorišćeni godišnji odmor, i to srazmerni deo od 10 radnih dana za 2017. godinu i srazmerni deo do tri radna dana za 2018. godinu, u visini prosečne zarade zaposlenog srazmerno broju dana neiskorišćenog godišnjeg odmora, u iznosu od 54.716,35 dinara, sa zateznom kamatom počev od 11.03.2018. godine pa do konačne isplate; obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove postupka u iznosu od 132.700,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1815/20 od 02.11.2020. godine ukinuta je prvostepena presuda u delu u kojem je odbačena tužba tužioca u delu zahteva da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenog, sa zateznom kamatom od 10.02.2018. godine do isplate i u delu odluke o troškovima postupka i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Delimično je preinačena prvostepena presuda u odbijajućem delu i obavezan tuženi da za tužioca za juli 2017. godine obračuna i uplati nadležnom Fondu PIO doprinose za PIO osiguranje na osnovicu od 59.000,00 dinara (što čini dinarsku protivvrednost utvrđenog iznosa isplaćene zarade od 500 evra), dok su u preostalom usvajajućem delu presude i u odbijajućem delu zahteva za uplatu razlike doprinosa za PIO za period od 01.07. do 31.07.2017. godine na iznos zarade preko 59.000,00 dinara (preko isplaćene dinarske protivvrednosti od 500 evra – stav 7.), žalbe odbijene i potvrđena presuda.

Protiv drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, kojom pobija presudu u celini, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u stavu drugom i trećem izreke (u delu kojim je prvostepena presuda preinačena i u delu kojim je ista presuda potvrđena), u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11..18/20), pa je ocenio da je u tom delu revizija tuženog neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se u reviziji posebno ukazuje, a bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije propisana kao revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi čije je sedište u Beogradu, je tokom juna 2017. godine osnovao Ogranak u Novom Sadu, te su mu bili potrebni ljudi koji perfektno govore nemački jezik, kako bi mogli da zovu klijente sa nemačkog govornog područja. Tokom maja 2017. godine tuženi je objavio oglas u pogledu prijema radnika sa potrebnim uslovima, na koje se javilo 10-15 ljudi. Krajem maja 2017. godine održan je sastanak sa svim kandidatima, prezentovano je i čime se firma bavi, način rada i šta je firmi potrebno, te im je rečeno da će biti kontaktirani kada tuženi nađe poslovni prostor i obavi ostale formalnosti (sklapanje ugovora sa „Telekomom“ i ostalo), kako bi posao mogao da se obavlja u normalnim okolnostima. Tom prilikom direktor novoosnovanog Ogranka tuženog je kandidatima, između ostalih i tužiocu, rekao da će doći na potpisivanje ugovora kada budu obavljene sve formalnosti vezane za rad i radni prostor. Potpisivanje ugovora sa kandidatima, među kojima je bio i tužilac, usledilo je krajem jula meseca, sa početkom rada od 01.avgusta 2017. godine.

Pre potpisivanja ugovora o radu tužilac je obavljao poslove kod tuženog počev od 01. jula 2017. godine pa do kraja jula 2017. godine, a za koji rad je primao zaradu od 500 evra u dinarskoj protivvrednosti, odnosno 59.000.00 dinara. Tužilac je kod tuženog bio u radnom odnosu po osnovu dva ugovora na određeno vreme u periodu od 01.08.2017. godine do 30.04.2018. godine sa punim radnim vremenom, na radnom mestu agent pozivnog centra, uz pisano ugovorenu zaradu u iznosu od 25.225,00 dinara neto, a odredbom člana 13. ugovora o radu propisano je da zaposleni ima pravo na godišnji odmor u trajanju od 20 radnih dana, koji je tužilac sa ostalim zaposlenima koristio na način bliže naveden u obrazloženju pobijane presude.

Tuženi je zaradu tužiocu isplaćivao u dva dela, i to prvi deo na račun u iznosu od 25.225,00 dinara, na koji iznos su tužiocu uplaćeni doprinosi za obavezno socijalno osiguranje, a drugi deo na ruke do iznosa od 600 evra, na koju razliku za tužioca nisu uplaćeni doprinosi za obavezno socijalno osiguranje.

Dana 09.02.2018. godine tužilac je pozvan u kancelariju direktora, kada mu je rečeno da nema potrebe više da radi kod tuženog, da nema potrebe više da dolazi, jer je odbio da tokom obavljanja poslova kontaktira izvesnog klijenta sa nepristojnim imenom. Tom prilikom predat mu je na potpis sporazum o prestanku radnog odnosa u kome je navedeno da zaposlenom prestaje radni odnos dana 09.02.2018. godine, kao i obavezu poslodavca da zaposlenom isplati zaradu i druga primanja koja je ostvario, a koja mu nisu isplaćena do dana prestanka radnog odnosa. Ogranak tuženog u Novom Sadu je ugašen sredinom aprila 2018. godine, brisan je iz registra rešenjem od 16.04.2018. godine.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje sudovi su utvrdili da je rešenje o sporazumnom raskidu radnog odnosa od 09.02.2018. godine doneto bez pravnog osnova jer nije postignuta saglasnost volja između zaposlenog i poslodavca, s obzirom da tužilac nije podneo zahtev da mu prestane radni odnos zaključenjem sporazuma, kao i da tuženi nije postupio po stavu 2. člana 177. Zakona o radu, pošto pre potpisivanja sporazuma nije pismenim putem obavestio tužioca o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. U toku postupka je utvrđeno da tužilac nije zahtevao sporazumni prestanak radnog odnosa kod tuženog, nego je od strane tuženog, kao poslodavca, zbog ponašanja tužioca koje za tuženog nije bilo prihvatljivo u tom momentu, dao zaposlenom na potpis pripremljeno rešenje o sporazumnom raskidu pravnog odnosa. Takođe, sudovi su, na osnovu utvrđene visine zarade i načina na koji je zarada isplaćivana tužiocu, obavezali tuženog da za tužioca uplati kod nadležnog fonda doprinose za PIO osiguranje na iznose zarade za koje ovi doprinosi nisu uplaćeni.

Pravilno su nižestepeni sudovi odlučili, pravilnom primenom materijalnog prava, da je rešenje o sporazumnom raskidu radnog odnosa između parničnih stranaka doneto bez pravnog osnova, kao i da je tuženi dužan da za tužioca uplati pripadajuće doprinose za PIO, na iznose zarada koje je tužilac ostvario, a za koje mu doprinosi nisu uplaćeni.

Suprotno navodima revizije, pravilno je u postupku utvrđeno da nisu bili ispunjeni uslovi za sporazumni prestanak radnog odnosa između tužioca i tuženog, jer na strani tužioca nije bilo stvarne volje i saglasnosti, niti bilo kakvog inicijalnog akta da mu na taj način prestane radni odnos. Tužilac nije dao izjavu da otkazuje ugovor o radu, s obzirom da u smislu člana 177. Zakona o radu postupak sporazumnog prestanka radnog odnosa započinje predlogom jedne od strana, u kome podnosilac predloga predlaže sporazumni raskid ugovora o radu. Predlogom se, u zavisnosti od podnosioca predloga, ostavlja rok za izjašnjenje o tom predlogu. Zaposleni može navesti da će se ovaj predlog smatrati otkazom ugovora o radu od strane zaposlenog ukoliko poslodavac ne prihvati predlog, te u tom slučaju otkazni rok počinje od dana dostavljanja predloga poslodavcu. Ukoliko druga strana prihvati predlog za sporazumni prestanak radnog odnosa, regulisanje međusobnih prava i obaveza ugovornih strana se reguliše sporazumom o prestanku radnog odnosa, koji mora biti zaključen u pisanoj formi uz obavezu poslodavca da zaposlenog, takođe u pisanoj formi, obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Dakle, kod sporazumnog prestanka radnog odnosa pojavljuju se kao relevantni akti predlog poslodavca ili zaposlenog za sporazumni prestanak radnog odnosa, sporazum o prestanku radnog odnosa i obaveštenje o posledicama u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

U konkretnom slučaju tužilac nije tuženom, kao poslodavcu, dostavio predlog za sporazumni raskid radnog odnosa, niti je postojala volja kod tužioca da mu prestane radni odnos kod tuženog. Tuženi je, zbog ponašanja tužioca kojim nije bio zadovoljan, tužiocu dostavio sporazumni predlog za prestanak radnog odnosa, koji je tužilac potpisao, ali ovaj sporazum nije bio proizvod podudarne volje poslodavca i zaposlenog, koja treba da bude izražena slobodno, jasno, nedvosmisleno i bez mana volje. U tom smislu se u reviziji neosnovano ukazuje na želju tužioca da mu prestane radni odnos kod tuženog jer planira da se vrati i da nastavi rad u Švajcarskoj, s obzirom da ova činjenica u toku postupka nije utvrđena, pošto tuženi tu činjenicu nije dokazao.

U postupku je, na osnovu iskaza saslušanih svedoka, utvrđena visina zarade tužioca i način na koji mu je zarada isplaćena, ocena iskaza je izvršena primenom pravilnom primenom člana 8. ZPP, pa se u reviziji neosnovano ukazuje na pogrešnu ocenu ovih iskaza.

Nisu osnovani navodi revizije u pogledu postojanja prekluzije za podnošenje tužbe u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da je sporazum o prestanku radnog odnosa zbog mana u volji pri njegovom zaključenju rušljiv pravni posao, pa pravo na njegov poništaj prestaje istekom prekluzivnog roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti (sporazum je potpisan 09.02.2018. godine, a tužba za utvrđenje je podneta 11.04.2018. godine).

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude u preinačujućem i potvrđujućem delu izreke, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Pobijanom presudom, u stavu prvom izreke je ukinuta prvostepena presuda u delu u kojem je odbačena tužba i u delu odluke o troškovima postupka i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Zato je revizija tuženog u delu kojim pobija drugostepenu presudu u tom delu nedozvoljena, jer tuženi nema pravni interes za podnošenje revizije, a pored toga, stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, u smislu člana 420. stav 1. ZPP, a pobijanim rešenjem, sadržanim u stavu prvom izreke drugostepene presude predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje i ukinuta presuda, što znači da drugostepeno rešenje ne predstavlja rešenje kojim se pravnosnažno okončava postupak. Zato je odlučeno kao u stavu drugom izreke presude.

Tuženi nije uspeo u postupku po reviziji, pa nema pravo na naknadu troškova revizijskog postupka koje je tražio i opredelio, u smislu člana 153. i 154. ZPP.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1, člana 413. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić