U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 05.01.2014. godine došlo je do saobraćajne nezgode na putu ... – ..., kojom prilikom je vozilom tužioca upravljao njegov zaposleni, ovde tuženi. Do oštećenja vozila došlo je zbog silaženja sa kolovoza i udarca u čeličnu zaštitnu ogradu, nakon čega je došlo do prevrtanja vozila. Iz policijskog zapisnika o uviđaju proizilazi da tuženi tom prilikom nije bio pod uticajem alkohola, i da je brzina kretanja vozila iznosila 81 km/h, na deonici gde je dozvoljena brzina iznosila 80 km/h. Teretno motorno vozilo tužioca je oštećeno, nakon čega ga je tužilac kao havarisano dana 20.06.2014. godine prodao za iznos od 1.940.267,28 dinara, a šteta na vozilu, po odbitku navedenog iznosa dobijenog prodajom ostatka vozila, iznosi 2.543.754,72 dinara na dan veštačenja 12.02.2018. godine. Krivična prijava protiv tuženog povodom navedene saobraćajne nezgode odbačena je od strane Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu, jer je tuženi izvršio obavezu naloženu naredbom nadležnog javnog tužioca tako što je uplatio 30.000,00 dinara za humanitarne ili druge javne svrhe.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pobijanom drugostepenom presudom preinačena je prvostepena presuda, kojom je tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete bio delimično usvojen. Po oceni drugostepenog suda, tužilac kao poslodavac bio je u obavezi da dokaže da mu je njegov zaposleni, ovde tuženi, štetu prouzrokovao namerno ili krajnjom nepažnjom, da bi zaposleni bio odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom prouzrokovao poslodavcu, prema odredbi člana 163. stav 1. Zakona o radu. U konkretnom slučaju nije bilo krivičnog postupka u kom bi se utvrdila krivična odgovornost tuženog, jer je krivična prijava za krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja odbačena, budući da je tuženi kao osumnjičeni ispunio naloženu obavezu u skladu sa članom 283. stav 1. tačka 2. Zakonika o krivičnom postupku, tako da nije bilo krivičnog postupka u kome bi bio utvrđen oblik vinosti tuženog, odnosno o kom se obliku nehata radilo. S obzirom da tužilac u postupku nije dokazao da mu je zaposleni prouzrokovao štetu namerno ili krajnjom nepažnjom, prvostepena presuda je preinačena i tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Iz navedenog proizilazi da se osnovano revizijom tužioca ukazuje da je u pobijanoj drugostepenoj presudi pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da tužilac, na kome je bio teret dokazivanja, nije dokazao da mu je tuženi kao njegov zaposleni štetu na vozilu pričinio namerno ili krajnjom nepažnjom, te da je osnov odgovornosti tuženog ostao nedokazan jer je u predkrivičnom postupku primenjeno načelo oportuniteta.

Prema članu 163. stav 1. Zakona o radu, zaposleni je odgovoran za štetu koju je na radu ili u vezi sa radom, namerno ili krajnjom nepažnjom, prouzrokovao poslodavcu, u skladu sa zakonom. Stavom petim ovog člana propisano je da postojanje štete, njenu visinu, okolnosti pod kojima je nastala, ko je štetu prouzrokovao i kako se nadoknađuje utvrđuje poslodavac, u skladu sa opštim aktom, odnosno ugovorom o radu, a stavom šestim je propisano da ako se naknada štete ne ostvari u skladu sa odredbama iz stava petog ovog člana, o naknadi štete odlučuje nadležni sud.

Odredbom člana 283. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/2011, sa izmenama i dopunama), propisano je da javni tužilac može odložiti krivično gonjenje za krivična dela za koja je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od sledećih obaveza:1) da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu; 2) da na račun propisan za uplatu javnih prihoda uplati određeni novčani iznos, koji se koristi za humanitarne ili druge javne svrhe; 3) da obavi određeni društvenokorisni ili humanitarni rad; 4) da ispuni dospele obaveze izdržavanja; 5) da se podvrgne odvikavanju od alkohola ili opojnih droga; 6) da se podvrgne psihosocijalnom tretmanu radi otklanjanja uzroka nasilničkog ponašanja; 7) da izvrši obavezu ustanovljenu pravnosnažnom odlukom suda, odnosno poštuje ograničenje utvrđeno pravnosnažnom sudskom odlukom (stav 1.), da će u naredbi o odlaganju krivičnog gonjenja javni tužilac odrediti rok u kojem osumnjičeni mora izvršiti preuzete obaveze, s tim da rok ne može biti duži od godinu dana (stav 2.), a ako osumnjičeni u roku izvrši obavezu iz stava 1. ovog člana, javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu i o tome obavestiti oštećenog, a odredba člana 51. stav 2. zakonika neće se primenjivati (stav 3.).

Napred citirana odredba zakona predstavlja institut odlaganja krivičnog gonjenja – oportuniteta. U našem pravnom sistemu kao osnovno procesno pravilo proklamovano je načelo legaliteta krivičnog gonjenja, dok je načelo oportuniteta predviđeno kao izuzetak. U slučajevima odbacivanja krivične prijave primenom načela oportuniteta postoji osumnjičeni, jer ga sam zakonodavac tako naziva, ali, da bi se primenio oportunitet, ZKP zahteva osumnjičenog koji je praktično priznao krivicu, pa samim tim nije više osumnjičeni, jer citirani član 283. ZKP u stavu 1. tačka 1. nameće obavezu osumnjičenom da otkloni štetnu posledicu nastalu izvršenjem krivičnog dela ili da naknadi pričinjenu štetu. Upotrebljena formulacija „nastalu izvršenjem krivičnog dela“ ukazuje da je to delo propisano, da je nastupila zabranjena posledica i da ga je osumnjičeni izvršio, zbog čega je u obavezi da otkloni štetnu posledicu.

U postupku je utvrđeno da je kritičnom prilikom, kada je došlo do saobraćajne nezgode u kome je oštećeno vozilo tužioca, bio dan, vidljivost je bila dobra, a kolovoz je bio ravan i suv. Tuženi se kretao brzinom većom od dozvoljene, s obzirom da je brzina kretanja na toj deonici puta iznosila 80 km/h, a iz zapisnika policije i krivične prijave proizilazi da je tuženi iz neutvrđenih razloga izgubio kontrolu nad vozilom i sišao van kolovoza, usled čega je došlo do prevrtanja vozila, iz razloga koji se nalaze u subjektivnoj sferi vozača, jer nije bilo kontakta sa drugim vozilom. Krivična prijava protiv tuženog odbačena je primenom instituta oportuniteta, a iz navedenih odredaba ZKP proizilazi da je na taj način tuženi priznao svoju odgovornost za nastalu saobraćajnu nezgodu i prouzrokovanu materijalnu štetu. Imajući navedeno u vidu, kao i da to što tuženi nije oglašen krivim u krivičnom postupku ne znači da ne postoji njegova građansko-pravna odgovornost za nastalu štetu, po oceni Vrhovnog kasacionog suda radnje tuženog iz nehata, kojima je izazvana saobraćajna nezgoda i šteta na strani tužioca, u građansko- pravnom smislu mogu se upodobiti sa krajnjom nepažnjom, koja predstavlja osnov da tužilac protiv tuženog kao svog zaposlenog potražuje naknadu štete nastalu na vozilu, u smislu člana 163. stav 1. Zakona o radu i čl. 154. stav 1., 178. i 185. ZOO. Visina štete pravilno je utvrđena prema nalazu i mišljenju veštaka od 12.02.2018. godine, a u žalbi tuženog podnetoj protiv prvostepene presude nije se ni ukazivalo da je visina naknade štete nepravilno utvrđena. S obzirom na navedeno, pobijana drugostepena presuda je preinačena, tako što je odbijena žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.

Tužiocu nisu dosuđeni revizijski troškovi, budući da oni nisu traženi u reviziji.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić