U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijski navodi o postojanju nedostataka zbog kojih se pravilnost drugostepene presude ne može ispitati, kojima se ukazuje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nisu od uticaja jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su bili u emotivnoj vezi od 2014. godine do 2021. godine. Upoznali su se u vreme kada je tužilja bila u bračnoj zajednici, koju je faktički prekinula tokom 2018. godine, ali je u vreme presuđenja i dalje bila u braku. Unazad dve i po godine tužilja je želela da prekine emotivnu vezu sa tuženim, što on nije bio spreman da prihvati. Zbog toga je između njih dolazilo do fizičkog i psihičkog nasilja. U vreme dok je živela kao podstanar tužilja je dozvoljavala tuženom da uđe u njen stan i da se rasprave, a te rasprave su se uvek završavale žučno. Kada je iz podstanarskog stana prešla u svoj stan više nije dozvoljavala tuženom da ulazi u stan. Tada su stajali pred zgradom, razgovarali su i po nekoliko sati. Razgovori koje su vodili često su se završavali međusobnim fizičkim obračunom, u kojem bi jedno drugo povređivali. Tuženi je tužilju nasilno hvatao za intimne delove tela, za uši, čupao za kosu, stiskao. Kako bi odbranila sebe, tužilja je tuženom nanosila povrede. Dana 04.01.2021. godine, kada se tužilja vraćala iz „...“, tuženi je sačekao ispred zgrade. Nakon rasprave usledilo je fizičko nasrtanje, tako što je tuženi zavrtao ruke tužilji, stiskao glavu. Tom prilikom ona je njemu izgrebala lice. Povodom tog događaja, tužilja je tuženom rekla da će ga prijaviti policiji, na šta je on rekao da će ga upamtiti ako to uradi i da će kada izađe iz zatvora uništiti i njen i svoj život. Zbog svega navedenog kod tužilje postoji subjektivni osećaj straha koji je vrlo naglašen, jer se plaši zbog ugrožavanja bezbednosti i života. Tuženom je od strane MUP PU Novi Sad dana 10.02.2021. godine izrečena privremena zabrane kontaktiranja tužilje i prilaska tužilji kao žrtvi nasilja, koja je produžena rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu NP 168/21 od 11.02.2021. godine.

Centar za socijalni rad Grada Novog Sada dostavio je nalaz i stručno mišljenje iz kog proizlazi da tužilja ima vrlo naglašen subjektivni osećaj straha, da se plaši da tuženi ne ugrozi njenu bezbednost ili život, zbog čega je u cilju obezbeđenja njene lične bezbednosti i prevencije eventualnog recidiva nasilja, svrsishodno izricanje traženih mera, i to: zabrane kontaktiranja tužilje, približavanja tužilji lično na udaljenosti manjoj od 100 metara, približavanje stambenoj zgradi u kojoj tužilja živi na udaljenosti manjoj od 200 metara i zabrane svakog daljeg uznemiravanja tužilje praćenjem, približavanjem ili na bilo koji fizički, psihički ili neimenovani način u trajanju od godinu dana.

Nižestepeni sudovi su na tako utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo - odredbe člana 197. i 198. Porodičnog zakona, kada su utvrdili da je tuženi prema tužilji izvršio nasilje u porodici i odredili navedene mere zaštite u trajanju od godinu dana od dana donošenja prvostepene presude, sa mogućnošću produženja sve dok ne prestanku razlozi zbog kojih su određene.

Neosnovani su navodi revizije tuženog kojima se pravnosnažna presuda pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Nasilje u porodici je definisano članom 197. Porodičnog zakona (“Sl. glasnik RS“ broj 18/05), tako što je u stavu 1. određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom istog člana navedeni karakteristični vidovi nasilja u porodici koji se u praksi najčešće ispoljavaju, uz određenje da se nasiljem u porodici smatra svako drsko, bezobzirno, zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice. Prema stavu 3. tačka 5. istog člana, članovima porodice smatraju se i lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj ili seksualnoj vezi, odnosno koja imaju zajedničko dete ili je dete na putu da bude rođeno, iako nikada nisu živela u istom porodičnom domaćinstvu. Prema članu 198. stav 1. Porodičnog zakona, protiv člana porodice koji vrši nasilje sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici kojima se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članovima porodice.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja i nalaza i stručnog mišljenja Centra za socijalni rad, koje je pribavljeno na osnovu člana 286. Porodičnog zakona, pravilno su nižestepeni sudovi ponašanje tuženog okarakterisali kao nasilje nad tužiljom. U osnovi ovog sukoba je neprihvatanje tuženog da je višegodišnja emotivna veza sa tužiljom prekinuta. Zbog toga je među njima dolazilo do rasprava u kojima su često međusobno jedno drugo fizički povređivali. Dana 04.01.2021. godine tuženi je sačekao tužilju ispred zgrade, kada je tokom te rasprave usledilo i fizičko nasrtanje tuženog na tužilju, kojom prilikom joj je tuženi zavrtao ruke i stiskao glavu, a tužilja je njemu izgrebala lice. Povodom tog događaja, tužilja je tuženom rekla da će ga prijaviti policiji, na šta je on rekao da će ga upamtiti ako to uradi i da će kada izađe iz zatvora uništiti i njen i svoj život. Takvo ponašanje tuženog narušilo je duševni mir i spokojstvo tužilje, usled čega ona oseća naglašeni strah zbog ugrožene bezbednosti i života i predstavlja fizičko i psihičko nasilje nad tužiljom koje se, uz iznete pretnje, kvalifikuje kao nasilje u porodici.

Stoga, suprotno navodima revizije, nižestepeni sudovi su donoseći pobijanu presudu pravilno primenili odredbu člana 197. Porodičnog zakona, dajući uverljive i pravilne razloge za svoj zaključak o tome da je došlo do porodičnog nasilja, odnosno da je u pitanju model ponašanja tuženog koji obuhvata razne radnje i ponašanja koja predstavljaju akte psihičkog i fizičkog nasilja. Navodi kojima tuženi ukazuje da se on ne može smatrati članom porodice tužilje, te da nije legitimisan da se u odnosu na njega izriču mere zaštite od nasilja u porodici, nisu osnovani. Ovo zbog toga što se prema članu 197. stav 3. tačka 5. Porodičnog zakona članovima porodice smatraju i lica koja su međusobno bila ili su još uvek u emotivnoj vezi.

Imajući u vidu navedeno, kao i nalaz i stručno mišljenje Centra za socijalni rad, pravilno su nižestepeni sudovi, primenom odredbe člana 198. Porodičnog zakona odredili konkretne mere zaštite od nasilja u porodici - zabranu kontaktiranja tužilje, približavanja tužilji na udaljenosti manjoj od 100 metara i mestu njenog stanovanja na udaljenosti manjoj od 200 metara i zabranu daljeg uznemiravanja tužilje na period od godinu dana, kako bi se predupredilo eventualno novo nasilje prema tužilji i sprečila mogućnost stvaranja sličnih konfliktnih situacija, nalazeći da su određene mere zaštite odgovarajuće postojećoj situaciji, iz kojih razloga se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu člana 198. Porodičnog zakona. Cilj određivanja mere zaštite od nasilja u porodici je da se nasilje ubuduće spreči, a zaštitne mere imaju i preventivni karakter. Izrečene zaštitne mere imaju za cilj ne samo sankciju za učinjenu povredu, već i preventivni razlog kako bi se ubuduće sprečilo uznemiravanje i nasilje i obezbedilo spokojstvo i bezbednost žrtve.

Sud je cenio i ostale navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud u svemu prihvata.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić