Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Kž1 138/21 od 28.09.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog, a presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu K 255/21 od 28.04.2021. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli branioci okrivljenog AA, advokat Vićentije Darijević, advokat Marina Milenković i advokat Željana Stanić, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine u celini pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu ili preinači presudu drugostepenog suda tako što će usvojiti žalbu branioca i okrivljenog osloboditi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog dostavio Republičkom javnom tužiocu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branioci okrivljenog u podnetom zahtevu navode povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP ističući da je sud odlukom o krivičnoj sankciji i to izricanjem okrivljenom mere bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom povredio odredbu člana 80. stav 6. KZ, s obzirom na to da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi propisani ovom odredbom za izricanje okrivljenom navedene mere bezbednosti. Prema navodima zahteva, odredbom člana 80. stav 6. KZ propisano je da sud meru bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom može izreći ako je okrivljenom izrečena novčana kazna, rad u javnom interesu, oduzimanje vozačke dozvole, uslovna osuda i sudska opomena, pa kako je u konkretnom slučaju okrivljenom izrečena kazna zatvora, to mu, po stavu branilaca, navedena mera bezbednosti nije mogla biti izrečena.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Članom 80. stav 6. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009) propisano je da se mera zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim može izreći ako je učiniocu izrečena novčana kazna, rad u javnom interesu, oduzimanje vozačke dozvole, uslovna osuda i sudska opomena.

Članom 89a. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 121/2012) propisano je da sud može učiniocu krivičnog dela zabraniti približavanje oštećenom na određenoj udaljenosti, zabraniti pristup u prostor oko mesta stanovanja ili mesta rada oštećenog i zabraniti dalje uznemiravanje oštećenog, odnosno dalju komunikaciju sa oštećenim, ako se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji učinioca krivičnog dela bilo opasno po oštećenog. Stavom 2. navedenog člana propisano je da sud određuje trajanje mere iz stava 1. ovog člana koje ne može biti kraće od šest meseci niti duže od tri godine, računajući od dana pravnosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru, odnosno u zdravstvenoj ustanovi u kojoj je izvršena mera bezbednosti ne uračunava u vreme trajanja ove mere.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je okrivljenom AA mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom pravilno izrečena u smislu člana 89a. KZ, a koja odredba, po principu specijaliteta, na bliži način reguliše ovo pitanje u odnosu na odredbu člana 80. stav 6. KZ koja je opšteg karaktera.

Prema citiranim zakonskim odredbama, mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim usvojena je Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2009. godine, u cilju zaštite oštećenih lica. Uslov za njeno izricanje je da se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji od strane učinioca krivičnog dela bilo opasno po oštećenog, odnosno da postoji verovatnoća da će učinilac krivičnog dela kontakt sa oštećenim zloupotrebiti radi ponovnog vršenja krivičnog dela.

Izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz 2012. godine i to članom 89a. stav 2. KZ predviđeno je da navedena mera bezbednosti ne može biti kraća od šest meseci niti duža od tri godine i da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere, a što po oceni Vrhovnog kasacionog suda jasno ukazuje da je ovu meru moguće izreći i uz osudu na kaznu zatvora iako to nije izričito navedeno u članu 80. stav 6. KZ, naročito kada se ima u vidu da je cilj navedene mere zaštita oštećenih lica.

Shodno navedenom, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je okrivljenom AA mera bezbednosti zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenom izrečena u skladu sa odredbom člana 89a. KZ, iz kog razloga su suprotni navodi zahteva branilaca okrivljenog ocenjeni kao neosnovani.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP branioci u zahtevu navode da je prilikom opozivanja uslovne osude koja je okrivljenom izrečena presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu K 493/19 od 2.6.2020. godine, sud povredio odredbu člana 67. stav 2. KZ jer nije cenio da se prema okrivljenom i dalje primenjuje mera bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara na slobodi koja mu je uz uslovnu osudu izrečena navedenom presudom.

Odredbom člana 67. stav 2. KZ propisano je, između ostalog, ako osuđeni u vreme proveravanja učini jedno ili više krivičnih dela za koja je izrečena kazna zatvora manja od dve godine ili novčana kazna, sud će, pošto oceni sve okolnosti koje se odnose na učinjena krivična dela i učinioca, a posebno srodnost učinjenih krivičnih dela, njihov značaj i pobude iz kojih su učinjena, odlučiti da li će opozvati uslovnu osudu.

U konkretnom slučaju prvostepeni sud je okrivljenom AA zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ utvrdio kaznu zatvora u trajanju od deset meseci, nakon čega je primenom citirane zakonske odredbe opozvao uslovnu osudu koja je zbog istog krivičnog dela okrivljenom izrečena presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu K 493/19 od 2.6.2020. godine i uzeo mu kao utvrđenu kaznu zatvora u trajanju od osam meseci i primenom odredaba o sticaju, izrekao jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od jedne godine i pet meseci. Odlučujući o opozovu uslovne osude prvostepeni sud je cenio da krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ izvršeno u okviru vremena proveravanja određenog presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu K 493/19 od 2.6.2020. godine, činjenicu da je navedenom presudom okrivljeni osuđen zbog istog krivičnog dela iz člana 194. stav 1. KZ i da je oba puta ista krivična dela izvršio prema istoj oštećenoj, zaključujući da uslovna osuda koja je izrečena navedenom presudom nije postigla svoju svrhu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda prvostepeni sud nije povredio odredbu člana 67. stav 2. KZ opozivanjem uslovne osude okrivljenom AA, koja mu je izrečena presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu K 493/19 od 2.6.2020. godine. Ovo iz razloga jer je navedena uslovna osuda opozvana u svemu u skladu sa odredbom člana 67. stav 2. KZ, kojom je jasno propisano da će sud odlučiti o opozivu uslovne osude pošto oceni okolnosti koje se odnose na učinjena krivična dela i učinioca, a koje je prvostepeni sud u konkretnom slučaju cenio.

Prilikom odlučivanja o opozivu uslovne osude zbog krivičnog dela učinjenog u vreme proveravanja, shodno citiranoj odredbi člana 67. stav 2. KZ, sud ne ceni okolnosti sprovođenja krivičnih sankcija već isključivo okolnosti koje se odnose na učinjena krivična dela i učinioca nakon čega, prema slobodnom sudijskom uverenju, odlučuje da li će opozvati uslovnu osudu. Prema tome, sprovođenje mere bezbednosti obaveznog lečenja alkoholičara, kao krivične sankcije koja je okrivljenom izrečena presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu K 493/19 od 2.6.2020. godine, suprotno navodima zahteva, nije okolnost koju je prvostepeni sud bio dužan da ceni prilikom odlučivanja o opozivanju uslovne osude koja je okrivljenom izrečena istom presudom.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud prilikom odlučivanja o opozivu uslovne osude postupao u svemu sa ovlašćenjima koja ima po zakonu, pa nije učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP na koju se ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog, a ovu povredu zakona nije učinio ni drugostepeni sud kada je odbio žalbu branioca okrivljenog kao neosnovanu i u delu koji se odnosi na odluku o kazni.

Branioci okrivljenog u zahtevu označavaju i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Prema navodima zahteva, u izreci pobijane presude umišljaj je nejasno i kontradiktorno opisan pa je nejasno da li je krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ okrivljeni izvršio u stanju uračunljivosti ili bitno smanjene uračunljivosti. Osim toga, branioci ističu da u izreci presude nije navedeno da je okrivljeni zavisan od upotrebe alkohola, koja okolnost je, prema njihovom mišljenju, bitan element navedenog krivičnog dela pa je stoga navođenje ove okolnosti u izreci presude nužno.

Na opisan način, iako branioci u zahtevu formalno označavaju povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, koja u smislu odredbe člana 485 stav 4. ZKP, predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, u suštini ukazuju da je izreka pobijane presude nerazumljiva odnosno na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP. Međutim, bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP ne predstavlja razlog zbog koga je okrivljenom dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka preko branioca, pa se Vrhovni kasacioni sud u ocenu ovih navoda nije upuštao.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog AA, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav.1 ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                    Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić