Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 321/21 od 27.07.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužilje - protivtužene i potvrđena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P2 2087/19 od 14.04.2021 godine, u pobijanom delu kojim je tuženi - protivtužilac kao otac deteta određen za roditelja koji će samostalno vršiti roditeljsko pravo nad maloletnim VV (stav 2. izreke), u delu kojim je obavezana tužilja - protivtužena da na ime svog dela doprinosa za izdržavanje maloletnog VV plaća mesečno iznos od 8.000,00 dinara počev od 14.04.2021. godine, dok za to postoje zakonski uslovi (stav 3. izreke), u delu kojim je odlučeno o održavanju ličnih odnosa tužilje - protivtužene AA sa detetom (stav 5. izreke), u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužilje (stav 7. izreke) i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka (stav 8. izreke). Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi tužilje - protivtužene i tuženog - protivtužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja - protivtužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi-protivtužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11, 55/14, 87/18 i 18/20) u vezi člana 202. Porodičnog zakona, pa je našao da revizija tužilje-protivtužene nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bez uticaja su revizijski navodi o učinjenim bitnim povredama postupka iz člana 374. stav 1. ZPP u postupku pred prvostepenim sudom jer se revizija iz tog razloga na osnovu člana 407. stav 1. ZPP ne može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju ovde parnične stranke su zaključile brak 19.07.2015. godine u kojem je rođen maloletni VV ...2015. godine. U to vreme stranke su sa detetom živele u porodičnoj kući tuženog u ..., a do faktičkog prekida bračne zajednice 12.12.2017. godine, kada je tužilja prijavila tuženog policiji za izvršeno partnersko nasilje. Tuženom su tada izrečene hitne mere zabrane prilaska i kontaktiranja tužilje u trajanju 48 časova, a tužilja je napustila zajedničko domaćinstvo i preselila se sa detetom kod svojih roditelja u ... Rešenjem Osnovnog suda u Novom Sadu Kpp 1654/17 od 11.12.2017. godine tuženom je produžena hitna mera MUP-a PU Novi Sad i naloženo da ne kontaktira i ne prilazi žrtvi nasilja AA od 13.12.2017. godine do 12.01.2018 godine. Krivična prijava za porodično nasilje prema tuženom je odbačena prema obaveštenju OJT u Novom Sadu KT 599/18 od 18.04.2018 godine. Stranke su ponovo uspostavile zajednicu života u julu 2019. godine i tu zajednicu prekidaju u oktobru 2019. godine. Od tada tužilja živi u ..., a tuženi u ..., a maloletni VV provodi pet do sedam dana kod svakog od roditelja naizmenično. Tužilja rođena 1994. godine završila je ... školu i upisala je srednju ... školu, trenutno je nezaposlena, a izdržava se od prihoda koje ostvaruje povremenim radom i pomoći članova primarne porodice. Živi u porodičnoj kući u ... u zajedničkom domaćinstvu sa roditeljima, koji su oboje zaposleni sa zaradama od oko 40.000,00 dinara i ima njihovu podršku. Tuženi je rođen 1986. godine, završio je srednju školu, po zanimanju je ..., a bavi se ..., ima registrovanu firmu i radionicu za tu vrstu poslova u dvorištu porodične kuće. Mesečno zarađuje oko 40.000,00 dinara i živi u ... u porodičnom domaćinstvu sa majkom i sestrom koje su obe zaposlene i ima podršku majke oko pomoći i staranja o maloletnom sinu. Stranke nemaju obavezu izdržavanja drugih lica. Ukupne mesečne potrebe maloletnog Sergeja koje se odnose se na ishranu, odevanje, obuću i druge potrebe za dete predškolskog uzrasta od šest godina su ukupno u visini od 20.000,00 dinara.

Prema izveštaju Centra za socijalni rad Grada Novog Sada od 11.03.2020 godine i dopune od 26.08.2020 godine, oba roditelja poseduju opštu podobnost za vršenje roditeljskog prava i u odnosu na maloletno dete pokazuju zainteresovanost i motivaciju da brinu o njemu, te da su u mogućnosti da odgovore na sve potrebe deteta. Neposrednom opservacijom organa starateljstva kroz terenske posete roditeljskih domaćinstva, utvrđeno je da je maloletni sin stranaka jednako privržen i majci i ocu. Stranke usled loše komunikacije nisu postigle dogovor o vršenju roditeljskog prava i predložen je model viđenja deteta sa roditeljem koji ne vrši roditeljsko pravo.

Na osnovu sudsko psihijatrijskog nalaza i mišljenja veštaka, procenjeno je da tuženi pokazuje veću samostalnost i zrelost u odnosu na tužilju, da se za razliku od tužilje u roditeljskom funkcionisanju primarno oslanja na svoje snage, da tužilja nije samostalna kao tuženi, već se oslanja na primarnu porodicu od koje i materijalno zavisi. Tužilja ima lošiju samoprocenu i previsoke nivoe samozahteva koje ne može da ispuni, pa je pasivnija i neodlučnija od tuženog. Cenjeno je i to da na uzrastu deteta od šest godina, počinje njegova postepena identifikacija sa istorodnim roditeljem, da je otac sposoban da podmiri sve potrebe deteta, da se aktivno angažuje da dete podstakne na dalji razvoj, odvaja vreme koje kvalitetno provodi sa detetom u igri i drugim aktivnostima, što isto odgovara potrebama deteta na tom uzrastu. Prema nalazu veštaka stranke su podobne za samostalno vršenje roditeljskog prava. Imajući u vidu razvojne potrebe deteta i to biološko fizičke, emotivne, psiholiške i socijalne, potreba za igrom i aktivnostima koje su neophodne za dalji razvoj deteta, mišljenje veštaka je da je otac podobniji za vršenje roditeljskog prava i da je u najboljem interesu maloletnog deteta da nastavi da živi sa ocem i redovno viđa majku.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tuženom dodelili samostalno vršenje roditeljskog prava nad zajedničkim maloletnim detetom parničnih stranaka i uredili način održavanja ličnih odnosa maloletnog deteta i tužilje, a tužilju obavezali da doprinosi izdržavanju deteta u dosuđenom iznosu.

Nisu osnovani revizijski navodi kojima se pobija odluka o samostalnom vršenju roditeljskog prava.

Odredbom člana 3. stav 1. Konvencije o pravu deteta, propisano je da u svim aktivnostima koje se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta, bez obzira na to da li ga sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. U smilu odredbe člana 6. stav 1. Porodičnog zakona svako je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koje se tiču deteta. Dužnost suda da se u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava, rukovodi najboljim interesom deteta, propisana je odredbom člana 266. stav 1. istog zakona. Pre nego što donese odluku o vršenju, odnosno lišenju roditeljskog prava u smislu člana 270. tog zakona, sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Porodični zakon u odredbi člana 67. propisuje da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti, prava i interesa deteta. Sadržina roditeljskog prava koje se sastoji od dužnosti i staranju o detetu, čuvanja i podizanja, vaspitanja i obrazovanja, zastupanja i izdržavanja deteta, kao i upravljanja i raspolaganja njegovom imovinom, regulisana je odredbom člana 68. - 74. Porodičnog zakona, a suština svih dužnosti i prava roditelja je dobrobit i najbolji interes deteta.

Saglasno navedenom, najbolji interes deteta je pravni standard koji se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja, a elementi za procenu su između ostalog, uzrast i pol deteta, želje i osećanja deteta obzirom na uzrast i zrelost, potrebe deteta i to: vaspitne, zatim potrebe stanovanja, ishrane, odevanja, zdravstvene brige i drugo, kao i sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, odluka nižestepenih sudovi da tuženi- protivtužilac samostalno vrši roditenjsko pravo doneta je na osnovu odredbe člana 77. stava 3. Porodičnog zakona, a nakon mišljenja organa starateljstva i obavljenog veštačenja od strane sudskih veštaka za oblast psihologije i psihijatrije u pogledu roditeljskih kapaciteta i potencijala za vršenje roditeljskog prava i dužnosti, pravilno ceneći elemente za procenu najboljeg interesa deteta.

U konkretnom slučaju, po mišljenju veštaka iz oblasti psihologije i psihijatrije u najboljem interesu maloletnog VV je da nastavi životnu organizaciju u domaćinstvu oca koji pokazuje veću samostalnost i zrelost u izvršavanju roditeljskih obaveza i zainteresovanost za dobrobit deteta, te da se u roditeljskom funkcionisanju primarno oslanja na svoje snage. Jedan od značajnih činilaca kada je reč o poveravanju deteta jednom od roditelja je to što tuženi ima punu roditeljsku kompetenciju da zadovolji utvrđene razvojne potrebe deteta predškolskog uzrasta, što će maloletnom detetu omogućiti uslove za razvoj, učenje i istraživanje, čime je zadovoljen najbolji interes maloletnog deteta, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

Revizijom se neosnovano osporava ocena najboljeg interesa deteta i da je sud trebalo da odredi veštačenje u pogledu privrženosti deteta roditeljima ponaosob. Pobijana presuda zasnovana je na oceni dokaza, pravilnom primenom odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku kojom je propisano da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka koje će činjenice da uzme kao dokazane. Navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane odluke, budući da je drugostepeni sud prilikom donošenja odluke u oceni najboljeg interesa deteta koristio činjenice koje su utvrđene o prilikama oba roditelja, sredinske uslove i nivoe podrške koje roditelji pružaju detetu, potrebne za njegov pravilan razvoj, kao i mišljenje dato u psihijatrijskom veštačenju koji je procenio da tuženi trenutno ima bolju sposobnost da zadovolji potrebe deteta. Takođe, nalazom veštaka, nije kompromitovana roditeljska podobnost majke i ovim se ne dovodi u pitanje privrženost majke detetu (budući da iz nalaza proizilazi da su oba roditelja motivisana za vršenje roditeljskog prava nad maloletnim VV), već je odluka o poveravanju zasnovana na okolnostima konkretnog slučaja i najboljem interesu deteta.

Navodi revizije da nije pribavljeno mišljenje maloletnog sina parničnih stranaka u toku postupka u skladu sa članom 65. Porodičnog zakona nisu osnovani, obzirom da maloletno dete nema navršenih deset godina života, a od kada bi moglo da slobodno izrazi svoje mišljenje. Stoga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je u najboljem interesu maloletnog deteta da se poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu.

Neosnovani su revizijski navodi tužilje kojim se osporava pravilnost drugostepene odluke o načinu održavanja ličnih odnosa sa maloletnim detetom. Naime, pobijanom odlukom je pravilnom primenom članova 6., 61. i 266. stav 1. Porodičnog zakona uređen način održavanja kontakta tužilje sa maloletnim sinom, koji model omogućava održavanje i dalje razvijanje adekvatnih ličnih odnosa između maloletnog deteta i majke, posebno imajući u vidu uzrast, pol, zdravstveno stanje, emocionalne i razvojne potrebe deteta. U konkretnom slučaju, vodeći računa upravo o dobrobiti maloletnog deteta stranaka i njegovom najboljem interesu određen je širok model održavanja ličnih odnosa deteta sa majkom, koji omogućava razvijanje bliskog i emotivnog odnosa majke i deteta, nesumnjivo potrebnog za pravilan psihofizički razvoj deteta i u isto vreme će obezbediti tužilji da učestvuje u čuvanju, podizanju i vaspitavanju maloletnog deteta i da odlučuje o pitanjima koja bitno utiču na njegov život. Najbolji interes deteta je uvek prioritetan kada se odlučuje o zaštiti prava i interesa deteta i ceni se prema okolnostima svakog konkretnog slučaja što su nižestepeni sudovi pravilno učinili, a sve primenom člana 270. Porodičnog zakona usled čega su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su obavezali tužilju da doprinosi izdržavanju maloletnog deteta u visini dosuđenog iznosa, na osnovu člana 154. stav 1. u vezi člana 160. do 162. Porodičnog zakona. Prilikom određivanja visine izdržavanja cenjene su potrebe maloletnog deteta i mogućnost svakog od roditelja, pri čemu je sud vodio računa o minimalnoj sumi izdržavanja. Utvrđenim doprinosom za izdržavanje uz doprinos oca, koji brine i stara se o maloletnom detetu, potrebe maloletnog deteta će na adekvatan način biti zadovoljene.

Na osnovu iznetog, primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Primenom člana 165. stava 1. u vezi člana 154. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odbio zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju, jer to nisu troškovi potrebni za vođenje ove parnice.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić