U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branka Stanića, predsednika veća, Tatjane Matković Stefanović i Tatjane Miljuš, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Gajić, advokat u ..., protiv tužene Privredne komore Srbije iz Beograda, čiji je punomoćnik Ana Lazarević, advokat u ..., radi poništaja rešenja, vraćanja na rad i naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 502/21 od 12.02.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 25. novembra 2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 502/21 od 12.02.2021. godine.

ODBIJAJU SE, kao neosnovani, zahtevi stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1962/20 od 03.11.2020. godine, stavom prvim izreke poništeno je rešenje tužene broj 01-76/119 od 24.12.2015. godine, kojim je otkazan ugovor o radu tužilji, kao nezakonito i obavezana tužena da tužilju vrati na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, kao i da tužilji na ime naknade štete u visini izgubljene zarade, za period januar 2016. – jul 2018. godine, isplati određene iznose sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom kako je opredeljeno u navedenom stavu izreke prvostepene presude i uplati u korist tužilje pripadajuće doprinose, po osnovu zarade zaposlenog kod PIO Fonda Republike Srbije i Republičkog zdravstvenog fonda na ime zdravstvenog osiguranja. Stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 353.250,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 502/21 od 12.02.2021. godine, u prvom stavu izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog i u stavu drugom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje da sud poništi rešenje tužene broj 01-76/119 od 24.12.2015. godine, kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, kao nezakonito, da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad, da tužilji na ime naknade štete u visini izgubljene zarade za period januar 2016. – jul 2018. godine isplati određene iznose sa zakonskom zateznom kamatom kako je opredeljeno u navedenom stavu izreke drugostepene presude i uplati u korist tužilje pripadajuće doprinose, po osnovu zarade zaposlenog, kod PIO Fonda Republike Srbije i Republičkog zdravstvenog fonda na ime zdravstvenog osiguranja, kao i zahtev tužilje da se obaveže tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 353.250,00 dinara, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u ostalom delu stava prvog izreke i tužba tužilje je u tom delu odbačena. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 295.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude, do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog parničnog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila dozvoljenu i blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je podnela odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br.72/11 ... 18/20) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. ZPP, kako navodi revident, protivno navodima revizije, jer je drugostepeni sud doneo presudu primenom materijalnog prava na činjenično stanje kakvo je utvrdio prvostepeni sud.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme od 01.07.2005. godine, do prestanka radnog odnosa osporenim rešenjem tužene od 24.12.2015. godine. Tužilja je radila na poslovima ... za ..., u Centru za ..., sa kojih joj je utvrđen prestanak radnog odnosa kao višku.

Utvrđene su činjenice da je tužena 26.10.2015. godine donela Odluku o uvođenju organizacionih promena, kao i Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta stručne službe tuženog, kojima je izvršena reorganizacija u okviru organizacionih delova tuženog, ukidanjem određenih poslova i smanjenjem obroja izvršilaca na određenim poslovima. Između ostalog, u Centru za ..., brisani su poslovi i opisi poslova samostalni savetnik za ... Zatim je doneta Odluka o pokretanju postupka za utvrđivanje viška zaposlenih dana 06.11.2015. godine, kojom je određeno i da se ukidaju i brišu iz Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji i poslovi u organizacionom delu Poslovi ... i u Centru za ... – samostalni savetnik za ... U cilju primene kriterijuma za određivanje viška zaposlenih na poslovima na kojim se smanjuje broj zaposlenih, tuženi je pozvao zaposlene da dostave dokumentaciju koja je potrebna i zaposlenima ostavio mogućnost da se dobrovoljno izjasne da bez primene kriterijuma budu utvrđeni kao višak. Predlog programa rešavanja viška zaposlenih od 26.11.2015. godine dostavljen je reprezentativnim sindikatima kod poslodavca - Sindikalnoj organizaciji PKS i Sindikatu nezavisnost – PKS, kao i Nacionalnoj službi za zapošljavanje, a 22.12.2015. godine donet je Program rešavanja viška zaposlenih. Za 24 zaposlena obezbeđena je primena mera zapošljavanja i to rad kod drugog poslodavca ili rad sa nepunim radnim vremenom, a od ukupnog broja zaposlenih, koji prema konstataciji iz Programa iznosi 289, određeno je da 86 zaposlenih predstavlja višak za čijim radom prestaje potreba. U tački 1.3.5. Programa naznačeno je da su u organizacionom delu Poslovi ..., ukinuti i brisani poslovi zbog prestanka potrebe za njihovim obavljanjem i to u Centru za ... – samostalni savetnik za ... U Programu je konstatovano da je objavljen na oglasnim tablama tužene i da stupa na snagu danom objavljivanja. Osporenim rešenjem tužene, tužilji je otkazan ugovor o radu, s obzirom da je proglašena tehnološkim viškom, zbog organizacionih i ekonomskih promena kod tužene, a tužena nije bila u mogućnosti da tužilji obezbedi drugo radno mesto. Tužilji je isplaćena otpremnina.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev osnovan, nalazeći da Program rešavanja viška zaposlenih od 22.12.2015. godine nije stupio na pravnu snagu u skladu sa odredbom člana 196. stav 4. Ustava Republike Srbije, pa nije bilo mesta primeni otkaznog razloga iz člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, te je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu od 25.12.2015. godine nezakonito, te da je osnovan tužbeni zahtev za poništaj rešenja tuženog kojim je tužilji otkazan ugovor o radu, kao i tužbeni zahtev za vraćanje tužilje na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi i tužbeni zahtev na ime naknade štete u visini izgubljene zarade u periodu januar 2016 – jul 2018. godine, sa doprinosima.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev za poništaj rešenja i posledično zahtev za vraćanje tužilje na rad i za isplatu zarade i doprinosa, dok je u delu tužbenog zahteva da se tuženi obaveže da tužilju vrati na rad na poslove koji odgovoraju njenoj stručnoj spremi, prvostepenu odluku ukinuo i u tom delu odbacio tužbu. Drugostepeni sud je na osnovu utvrđenih činjenica zaključio da tužbeni zahtevi za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, vraćanje tužilje na rad i isplatu zarade, nisu osnovani.

Prvostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo kada je smatrao Program rešavanja viška zaposlenih opštim aktom u smislu naznačene odredbe Ustava RS. Program rešavanja viška zaposlenih je akt poslovne politike poslodavca, koje shvatanje prihvata i revizijski sud. Utvrđeno je da je izmenom akta o sistematizaciji od 26.10.2015. godine, koji je stupio na snagu u vreme donošenja osporenog rešenja, ukinuto radno mesto na kome je radila tužilja, kao jedini izvršilac. Na osnovu tako ustanovljene organizacione promene kod tuženog je doneta Odluka o pokretanju postupka za utvrđivanje viška zaposlenih i donet Program rešavanja viška zaposlenih. U skladu sa utvrđenim ukidanjem poslova na kojima je tužilja radila, nije bilo osnova za primenu kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih u odnosu na tužilju. Nema osnova za tvrdnju tužilje da je kod tužnog poslodavca zloupotrebom prava izostala suštinski potreba za viškom zaposlenih. Na to ne ukazuju ni činjenice o kasnijem zapošljavanju drugih lica od tuženog, jer je utvrđeno od strane prvostepenog suda da tuženi posle otkaza ugovora o radu tužilji, nije zasnovao radni odnos sa drugim licima za obavljanje poslova koji su ukinuti promenama kod tuženog, a na kojima je tužilja radila, i da te poslove tuženi nije ponovo uvodio. Pobijano rešenje tuženi je doneo u postupku u skladu sa odredbama člana 153-158 Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05....75/2014). Iz navedenog razloga je pravilno odbijen tužbeni zahtev i u delu vraćanja tužilje na rad, kao i u pogledu naknade štete zbog izgubljene zarade sa pripadajućim doprinosima, jer se navedeno odnosi na pravne posledice nezakonitog otkaza iz člana 191. stav 1. i 2. Zakona o radu. U pogledu dela zahteva tužilje za vraćanje na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, drugostepeni sud je pravilno ukinuo ožalbenu presudu i odbacio tužbu u skladu sa članom 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, jer odlučivanje o tom pitanju ne spada u sudsku nadležnost, već nadležnost poslodavca.

Revizijskim navodima tužilja nije osnovano dovela u sumnju pravilnost osporenog rešenja, pa ni činjenično nepotkrepljenim navodima o diskriminatorskom postupanju tuženog.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako tužilja nije uspela sa revizijom, to joj naknada troškova revizijskog postupka ne pripada, po odredbama člana 163. ZPP, a tuženoj ne pripada naknada troškova za sastav odgovora na reviziju, jer oni, u smislu člana 150. ZPP, nisu bili nužni i neophodni u revizijskom postupku, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić