Protivna stranka, Pokrajinski sekretarijat za obrazovanje, propise, upravu i nacionalne manjine - nacionalne zajednice Autonomne pokrajine Vojvodine u odgovor na zahtev predlaže da sud zahtev odbije kao neosnovan.

Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijano rešenje u granicama zahteva u smislu odredbe člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'' broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev neosnovan.

Prema razlozima obrazloženja pobijanog rešenja, po oceni Upravnog suda, osporenim rešenjem tuženog o postavljenju vršioca dužnosti direktora OŠ „VV“ Novi Sad, nije rešavano o pravu, obavezi ili pravnom interesu tužilje, niti je ovim rešenjem povređeno njeno pravo ili na zakonu zasnovan interes. Ovo stoga što osporeno rešenje o imenovanju vršioca dužnosti direktora škole, koje je doneto na osnovu člana 61. stav 2. Zakona o osnovama sistema vaspitanja i obrazovanja, nije uticalo na bilo koje pravo ili pravni interes tužilje, tj. na dužnost direktora škole koju je tužilja u tom momentu vršila, niti na eventualnu mogućnost da bude postavljena za vršioca dužnosti direktora škole po isteku njenog mandata, jer je osporenim rešenjem BB, postavljena za vršioca dužnosti direktora škole počev od 30.08.2017. godine, nakon isteka redovnog mandata tadašnjeg direktora - tužilje. Kako tužilja u postupku izbora za direktora nije dobila saglasnost, Upravni sud zaključuje da, u smislu odredbe člana 61. stav 3. navedenog zakona, tužilja nije mogla biti postavljena ni za vršioca dužnosti direktora škole po redovnom isteku svog mandata direktora, što takođe ukazuje na nedostatak njenog pravnog interesa za podnošenje predmetne tužbe. Pri tome, Upravni sud nije prihvatio ni tužiljino stanovište da nezakonitost osporenog rešenja o imenovanju vršioca dužnosti direktora škole proizlazi iz nezakonitosti rešenja tuženog organa kojim je odbio saglasnost na odluku Školskog odbora Osnovne škole „VV“ u Novom Sadu o izboru tužilje za direktora škole. Upravni sud je ocenio da ovaj navod nije dokaz o postojanju tužiljinog pravnog interesa, pa samim tim ni za postojanje aktivne legitimacije tužilje u smislu odredbe člana 11. stav 1. Zakona o upravnim sporovima za podnošenje tužbe protiv osporenog rešenja. Stoga je našao da tužba tužilje nije dozvoljena pa je tužbu odbacio na osnovu odredbe člana 26. stav 1. tačka 4) navedenog zakona.

Odredbom člana 11. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ( „Službeni glasnik RS“ broj 111/09) propisano je da tužilac u upravnom sporu može biti fizičko, pravno ili drugo lice, ako smatra da mu je upravnim aktom povređeno neko pravo ili na zakonu zasnovan interes.

Odredbom člana 26. stav 1. tačka 4) istog zakona propisano je da će sudija pojedinac rešenjem odbaciti tužbu ako utvrdi da se upravnim aktom koji se tužbom osporava ne dira očigledno u pravo tužioca ili u njegov na zakonu zasnovan interes. Prema stavu 2. istog člana, ako sudija pojedinac propusti da odbaci tužbu iz razloga iz stava 1. ovog člana, to će učiniti veće suda.

Odredbom člana 61. stav 1. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja („Službeni glasnik RS“ br. 72/2009, 52/2011, 55/2013, 68/2015 i 62/2016) propisano je da vršioca dužnosti direktora postavlja organ upravljanja do izbora direktora ako direktoru ustanove prestane dužnost, a nije raspisan konkurs ili organ upravljanja nije doneo odluku o izboru, ili je ministar doneo akt kojim je odbijeno davanje saglasnosti na odluku organa upravljanja. Stavom 2. navedenog člana, propisano je da ako organ upravljanja ne postavi vršioca dužnosti direktora u slučajevima iz stava 1. ovog člana ili ne donese odluku po ponovljenom konkursu, odnosno ministar ne dâ saglasnost na odluku po ponovljenom konkursu, vršioca dužnosti direktora postavlja ministar, u roku od sedam dana od dana saznanja za nastupanje razloga za postavljenje, dok je stavom 3. propisano da za vršioca dužnosti direktora ustanove ne može biti postavljeno lice koje u postupku izbora za direktora nije dobilo saglasnost.

Ocenjujući zakonitost pobijanog rešenja, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilna ocena Uravnog suda da u konkretnom slučaju ne postoje uslovi za aktivnu legitimaciju podnositeljke zahteva u smislu člana 11. Zakona o upravnim sporovima, jer osporenim rešenjem nije povređen njen neposredni lični interes, niti je osporenim rešenjem rešavano o nekom njenom pravu ili pravnom interesu na zakonu zasnovanom. Stoga je Upravni sud pravilno tužbu tužilje odbacio primenom odredbe člana 26. stav 2. tačka 4) Zakona o upravnim sporovima.

Kako se to vidi iz spisa ove upravne stvari i obrazloženja pobijanog rešenja, tuženi organ je osporeno rešenje o postavljenju BB za vršioca dužnosti direktora škole doneo na osnovu člana 61. stav 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, a nakon što je tuženi odbio saglasnost na odluku Školskog odbora o izboru AA, ovde podnositeljke zahteva, za direktora ustanove. Osporena odluka o postavljenju vršioca dužnosti direktora škole nije uticala na bilo koje pravo ili pravni interes podnositeljke zahteva koja je u tom momentu bila direktor škole, niti na njenu eventualnu mogućnost da bude postavljena za vršioca dužnosti direktora škole po redovnom isteku svog mandata direktora. Podnositeljka zahteva u postupku izbora za direktora nije dobila saglasnost, zbog čega u skladu sa članom 61. stav 3. navedenog zakona nije mogla biti postavljena za vršioca dužnosti direktora, a BB je postavljena da tu dužnost vrši tek od isteka mandata podnositeljke.

Kod navedenog, tužba tužilje (ovde podnositeljke zahteva za preispitivanje sudske odluke), je i po oceni Vrhovnog kasacionog suda nedozvoljena, pa je pravilno, pobijanim rešenjem Upravnog suda odbačena, primenom citirane odredbe člana 26. stav 1. tačka 4) Zakona o upravnim sporovima.

Vrhovni kasacioni sud je cenio navode zahteva da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni zakonom propisani uslovi za donošenje osporenog rešenja, te da je tuženi povredio zakonom propisanu proceduru izbora vršioca dužnosti direktora, pa je našao da su neosnovani. Naime, i po oceni ovog suda tuženi je osporeno rešenje doneo u svemu u skladu sa citiranim odredbama člana 61. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja na koje se pozvao. Osim toga, ovim navodima se ne dovodi u sumnju odluka suda o nepostojanju aktivne legitimacije podnositeljke u ovom sporu u smislu člana 11. stav 1. Zakona o upravnim sporovima.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima odlučio kao u dispozitivu ove presude.

PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU

Zapisničar,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Predsednik veća – sudija,

Ljiljana Petrović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Katarina Manojlović Andrić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić