Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11... 18/2020), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen u privremenim institucijama Kosova i Metohije u okružnom zatvoru u Gnjilanu, pa je, rešenjem tužene br. ../2008-03 od 29.04.2008. godine, preuzet u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine, sa pravom na platu prema dotadašnjem rešenju u visini od 16.000,00 dinara. Zaključkom Vlade Republike Srbije 05 br. 112-1619/2008- 2 od 17.04.2008. godine, propisano je da položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije se upodobljava sa položajem državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ (član 135. stav 1. Zakona o državnim službenicima). Oni imaju pravo da budu preuzeti u organ Republike Srbije koji je preuzelo delokrug, ako prethodno dostave pismeni dokaz o tome da im je prestao rad u privremenim institucijama Kosova i Metohije. Visina prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar mesec 2017. godine iznosila je 55.344,00 dinara. Na osnovu podataka iz ''Službenog glasnika RS'', br. 7/2018. Nakon što je preuzet iz privremenih institucija Kosova i Metohije, tužilac je ostao neraspoređen, jer kod tužene nije postojalo radno mesto na koje bi mogao da bude raspoređen, pošto i dalje živi na Kosovu i Metohiji na kojoj teritoriji Republika Srbija ne vrši svoja ovlašćenja. Pošto je ostao neraspoređen, tužilac ni jedan dan nije radio kod tužene, odnosno nije obavljao faktički rad kod poslodavca, a naknada zarade mu se isplaćuje u visini od 16.000,00 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac ostvario pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10 godina rada u radnom odnosu kod organa tužene na dan 15.05.2018. godine, odnosno 10 godina nakon preuzimanja u Ministarstvo pravde, Upravu za izvršenje zavodskih sankcija, pa je tuženu obavezao da mu isplati iznos od 54.344,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, koliko iznosi prosečna zarada bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar mesec 2017. godine, u smislu odredbe člana 120. Zakona o radu i odredbe člana 44. stav 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/2015...34/2018).

Drugostepeni sud je pobijanom presudom preinačio presudu prvostepenog suda, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, jer tužilac, do zaključenja rasprave pred prvostepenim sudom, nije predočio dokaze da se pismenim putem obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu jubilarne nagrade, niti je zbog ''ćutanja administracije'' pokrenuo upravni spor, pa u situaciji kada mu nije priznato pravo na jubilarnu nagradu, on ne može sa uspehom tražiti isplatu po tom osnovu. Po mišljenju drugostepenog suda, jubilarna nagrada, prema izričitim pravilima iz člana 105. stav 3. Zakona o radu, ne smatra se zaradom već drugim primanjima, za čije ostvarenje je nužno poštovati postupak propisan pravilima iz člana 140.-143. Zakona o državnim službenicima. Kada je zaposleni propustio da koristi delotvorno pravno sredstvo, on u parnici ne može sa uspehom ostvariti pravo na naknadu štete s pozivom na nezakonit i nepravilan rad organa tužene u smislu pravila iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ. Zbog toga, po mišljenju drugostepenog suda, suprotno zaključku prvostepenog suda, ne postoji osnov odgovornosti tužene za štetu koju tužilac trpi.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da tužena nije dužna da tužiocu isplati jubilarnu nagradu u iznosu od 54.344,00 dinara, sa pripadajućom kamatom. Ovo zbog toga što on nije radio neprekidno 10 godina a jubilarna nagrada se isplaćuje za rad u radnom odnosu.

Odredbom člana 120. stav 1. tačka 1. Zakon o radu (''Službeni glasnik RS'', br. 24/2005...95/18), propisano je da opštim aktom, odnosno ugovorom o radu može da se utvrdi pravo na jubilarnu nagradu i solidarnu pomoć.

Prema odredbi člana 44.stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/15...34/18), zaposleni ima pravo na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, s tim što se visina novčane nagrade uvećava za 25% pri svakom narednom ostvarivanju tog prava, tako da se isplaćuje i to pod tačkom 1) za deset godina rada u radnom odnosu – u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa.

U konkretnom slučaju, tužilac nakon preuzimanja na rad u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine nije radio, jer je ostao neraspoređen iz razloga što nije postojalo radno mesto na kome bi mogao da obavlja rad. Pravo na jubilarnu novčanu nagradu zaposleni ostvaruje radom u radnom odnosu, a pošto tužilac ne radi sledi da on nema pravo na isplatu te nagrade. Tužilac je preuzet iz privremenih institucija na Kosovu i Metohiji u Upravu za izvršenje krivičnih sankcija, ali je ostao neraspoređen, jer ne postoji radno mesto na kom je mogao da obavlja svoje zadatke. U situaciji kada tužilac nije radno angažovan, sledi da nije u mogućnosti da ostvari pravo na jubilarnu nagradu, pošto Poseban kolektivni ugovor za državne organe to pravo predviđa za godine rada provedene u radnom odnosu u državnom organu, a tužilac, od dana preuzimanja 15.05.2008. godine, nije radio.

Neosnovani su navodi revizije tužioca da mu pravo na jubilarnu nagradu pripada kao licu koje je u radnom odnosu kod poslodavca, jer uslov za isplatu jubilarne nagrade nije raspoređenost na rad zaposlenog. Suprotno tim navodima revizije revidenta, odredba člana 44. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe (''Službeni glasnik RS'', br. 25/15...34/18), jasno i nedvosmisleno propisuje pravo zaposlenog na jubilarnu novčanu nagradu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji prema objavljenom podatku organa nadležnog za poslove statistike za poslednji mesec u prethodnoj kalendarskoj godini u odnosu na kalendarsku godinu u kojoj se jubilarna nagrada ostvaruje, tako da se isplaćuje, pod tačkom 1, za 10 godina rada u radnom odnosu u visini mesečne prosečne zarade bez poreza i doprinosa. Dakle, nije dovoljno da zaposleni bude u radnom odnosu kod poslodavca jer bi se u tom slučaju pravo na isplatu jubilarne novčane nagrade vezivalo samo za radni odnos, što ovde nije slučaj, pošto je pored radnog odnosa potrebno, odnosno zakonom propisano, da zaposleni i radi, a to ovde nije slučaj, jer tužilac ne radi. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odbosa što je jasno iz sadržaja Zaključka kojim je određen samo fiksni iznos plate, bez obračunavanja minulog rada. S tim u vezi, revident neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odluka o troškovima parničnog postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1., 154. i 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u izreci doneo primenom člana 414. stav 1. ZPP-a.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić