U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Biserke Živanović, Spomenke Zarić, Dobrile Strajina i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Jovan Kumborović, advokat iz ..., protiv tužene Opštine Sjenica, koju zastupa Opštinski pravobranilac, radi utvrđenja prava svojine, odlučujući o reviziji tužene i o zahtevu za preispitivanje pravosnažne presude Republičkog javnog tužioca izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1437/19 od 11.04.2019. godine, na sednici održanoj 26.01.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1437/19 od 11.04.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

USVAJAJU SE revizija tužene i zahtev za preispitivanje pravosnažne presude Republičkog javnog tužioca i PREINAČUJU presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1437/19 od 11.04.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Sjenici P 80/18 od 13.11.2018. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi prema tuženoj da tužilac na osnovu održaja vlasnik na k.p. br. .../... upisane u LN br. ... KO ..., što je tužena obavezana da prizna i trpi da se tužilac upiše kao vlasnik parcele, kao i zahtev za naknadu troškova postupka.

ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova postupka, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Sjenici P 80/18 od 13.11.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno prema tuženoj da je tužilac na osnovu održaja vlasnik k.p. br. .../... upisane u LN br. ... KO ... što je tužena obavezana da prizna i trpi da tužilac se upiše kao vlasnik parcele. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 69.600,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1437/19 od 11.04.2019. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava s predlogom da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, Republički javni tužilac je podneo zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je prihvatio odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), jer postoji potreba za ujednačavanje sudske prakse s obzirom na predmet spora u vezi sa sticanjem prava svojine putem održaja.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. i člana 423. ZPP, u vezi člana 425.ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da su revizija tužene i zahtev za preispitivanje pravnosnažne presude osnovani. U pretežnom delu navodi zahteva za preispitivanje pravnosnažne presude su i navodi revizije tužene.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju došlo je do povrede zakona na štetu javnog interesa, zbog čega je osnovan zahtev za preispitivanje pravosnažne presude, te je Vrhovni kasacioni sud odlučio jednom odlukom o reviziji i o zahtevu za preispitivanje pravnosnažne presude.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, ocu tužioca je, od strane Poslovnog saveza u Sjenici, dodeljen na korišćenje jednosoban stan u ..., mesto ... i bašta, vrt, voćnjak, pašnjak i vinograd na k.p. br. .../..., upisane u LN br. ... KO ..., za njega i članove njegovog porodičnog domaćinstva, suprugu, ćerku i sina (u ovoj parnici tužioca). Na navedenoj parceli prvo je pravni prethodnik tužioca dozidao stan, a kasnije tužilac izgradio novi stambeni pomoćni objekat. Navedenu parcelu tužilac i članovi njegovog domaćinstva su ogradili i nesmetano koristili. Nakon što je davalac stana na korišćenje prestao da postoji, parcela je upisana kao javna svojina, vlasnik Opština Sjenica. Posle smrti oca, tužilac je, kao testamentalni naslednik, na osnovu rešenja Opštinskog suda u Sjenici O 81/03 od 18.10.2004. godine nasledio pravo korišćenja na predmetnom stanu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su, ocenjujući da je tužilac nasleđem prava korišćenja stana stekao i pravo korišćenja na parceli na kojoj je stan izgrađen, zaključili da je tužilac kao savestan držalac stekao pravo svojine na navedenoj parceli po osnovu održaja u smislu člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, protekom roka od 20 godina. Kako je tužba, kojom je ova parnica pokrenuta, podneta sudu 21.03.2018. godine, od 1996. godine do pokretanja parnice protekao je zakonom propisan rok. Naime, prema stavu iz pobijane presude brisanjem člana 29. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, koji se primenjuje od 30.08.1996. godine, održajem se moglo steći pravo svojine i na nepokretnostima koje su u državnoj, odnosno javnoj svojini pod uslovima propisanim navedenim Zakonom.

Osnovano se revizijom i zahtevom za preispitivanje pravnosnažne presude ukazuje da je pobijana presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda stanovište nižestepenih sudova zasnovano je na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina (stav 2.), da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (stav 4.). Članom 30. stavom 1. istog zakona propisano je da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, dok je članom 72. istog zakona propisano da je zakonita ona državina koja se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja (stav 1.), a da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova (stav 2.). Pre izmena Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, na nepokretnostima koje su u javnoj svojini nije se moglo steći pravo svojine održajem, dok se počev od 04.07.1996. godine od izmena navedenog zakona održajem moglo steći i pravo svojine na nepokretnostima koje su u javnoj svojini pod uslovima propisanim odredbom člana 28. istog zakona.

Polazeći od sadržine navedenih zakonskih odredbi i utvrđenog činjeničnog stanja, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da u konktretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za sticanje prava svojine sporne nepokretnosti održajem.

Održaj je način originarnog sticanja subjektivnih stvarnih prava na osnovu državine određenog kvaliteta i protekom određenog roka. Za sticanje prava svojine održajem potrebna je zakonita i savesna državina stvari i protek roka od deset godina za nepokretne stvari ili savesna državina stvari i protek roka od 20 godina za nepokretne stvari. Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa određuje da savesna državina postoji ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova. Državina potrebna za sticanje prava svojine održajem mora biti savesna, a držalac mora biti savestan za sve vreme trajanja održaja. Dakle, savesnost državine je osnovni uslov sticanja prava svojine vanrednim održajem, tako da nesavesna državina ne vodi sticanju prava svojine bez obzira na protek vremena. Savestan držalac je onaj koji nepokretnost drži u uverenju da je njen vlasnik, a da nije znao, niti je prema okolnostima slučaja mogao znati da nepokretnost koju drži nije njegova. U konkretnom slučaju, suprotno zaključku nižestepenih sudova, prema utvrđenim činjenicama tužilac je, kao i njegov pravni prethodnik-otac, znao da na dodeljenom stanu i parceli na kojoj se stan nalazi ima samo pravo korišćenja, jer je ocu stan ugovorom bio dodeljen na korišćenje, a ostavinskim rešenjem tužilac je nasledio pravo korišćenja stana, iz čega proizlazi svest o činjenici da su stan i parcela u državnoj, odnosno javnoj svojini, što je tužilac znao i nije mu moglo ostati nepoznato. Zbog toga je tužilac, kao i njegov pravni prethodnik, bio nesavestan, te nisu ispunjeni uslovi propisani članom 28. stav 4. u vezi člana člana 72. stav 2. ZOSPO za sticanje svojine održajem. Čak i u situaciji da je tužilac vlasnik stana koji se nalazi na spornoj parceli, on bi imao samo pravo korišćenja dela parcele koji je neophodan i nužan za redovnu upotrebu, sa mogućnošću sticanja prava svojine na tom delu u skladu sa zakonom, ali kod utvrđenja da je sporna parcela površine 5ha 98a 36m2 to mu ni u tom slučaju ne bi pripadalo pravo korišćenja odnosno svojine cele parcele.

Na osnovu iznetih razloga, primenom člana 416. stav 1. u vezi člana 424. i 425. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Tuženom nisu dosuđeni troškovi postupka, jer nije postavio jasno određeni zahtev sa opredeljenom vrstom i iznosom troškova za koje traži naknadu u skladu sa članom 163. stav 2. ZPP, a tuženom ne pripadaju troškovi odgovora na reviziju, jer isti u smislu člana 154. ZPP, nisu bili nužni, zbog čega je na osnovu člana 165. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić