Presudom Višeg suda u Prokuplju Kž1 191/21 od 07.12.2021. godine odbijene su kao neosnovane žalba branioca okrivljenog i žalba punomoćnika privatnog tužioca i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv presude Višeg suda u Prokuplju Kž1 191/21 od 07.12.2021. godine zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Rodoljub Došović, međutim iz obrazloženja zahteva proizilazi da je isti podnet i protiv presude Osnovnog suda u Prokuplju K 323/19 od 07.07.2021. godine, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje, ali drugom sudiji pojedincu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac u zahtevu ističe da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne mogu zasnivati i to na fotokopiji odnosno kopiji fotografije pisanog podneska koji je okrivljeni u fotokopiji dana 20.05.2019. godine, uputio raznim državnim organima. Prema suštinskim navodima branioca, radi se o manjkavom dokumentu, koji je privatni tužilac pribavio na nezakonit način, suprotno članu 16. stav 1. ZKP, „upotrebom pravno nevaljalih radnji“, pri čemu nije utvrđeno koji državni organ je primio navedeno pismeno i na koji način i od koga je privatni tužilac došao u posed ovog dokumenta, za koji se ne zna da li se radi o originalu, fotokopiji ili fotokopiji slike sa mobilnog telefona.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 112. tačka 26) Krivičnog zakonika propisano je da se ispravom smatra svaki predmet koji je podoban ili određen da služi kao dokaz kakve činjenice koja ima značaj za pravne odnose, kao i računarski podatak.

Prema odredbi člana 139. stav 1. ZKP, ispravu po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka pribavlja organ postupka ili podnose stranke, po pravilu, u originalu.

Odredbom člana 405. stav 4. ZKP propisano je da se isprave koje se koriste kao dokaz, ukoliko je to moguće, podnose u originalu.

Prema odredbi člana 16. stav 1. ZKP sudske odluke se ne mogu zasnivati na dokazima koji su neposredno ili posredno, sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa Ustavom, ovim zakonikom, drugim zakonom ili opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, osim u postupku koji se vodi zbog pribavljanja takvih dokaza, dok je članom 84. stav 1. ZKP propisano da dokazi koji su pribavljeni protivno članu 16. stav 1. tog zakonika (nezakoniti dokazi) ne mogu biti korišćeni u krivičnom postupku.

Tačni su navodi istaknuti u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da se, između ostalog, presuda zasniva na fotokopiji predstavke koju je privatni tužilac priložio kao dokaz uz podnetu krivičnu tužbu. Međutim, shodno citiranim zakonskim propisima, Vrhovni kasacioni sud nalazi da se činjenice u krivičnom postupku mogu dokazivati svim dokazima osim onima koji su sami po sebi ili po načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbom člana 16. stav 1. ZKP, dakle i fotokopijom podneska – predstavke. Pri tome, pitanje da li sadržina fotokopirane isprave odgovara originalnoj ispravi faktičko je pitanje u svakom konkretnom slučaju i zavisi od toga da li postoji sumnja u njenu verodostojnost, a samim tim da li je takva isprava podobna da služi kao dokaz neke činjenice koja ima značaj za pravne odnose.

U konkretnom slučaju, navedena fotokopija, po oceni ovoga suda, predstavlja dokaz na kome se presuda može zasnivati, jer nije postojala sumnja u njenu verodostojnost, zbog čega je ista podobna da služi kao dokaz u predmetnom krivičnom postupku. Nižestepeni sudovi su navedenu fotokopiju pismena koje je okrivljeni uputio državnim organima – predsedniku Republike Srbije, Viskom savetu sudstva, predsedniku Vrhovnog kasacionog suda itd., prihvatili kao verodostojnu, jer je u pitanju dokument, čija je sadržina – istinitost, verifikovana iskazom okrivljenog (okrivljeni nije osporavao sadržinu podneska), pri čemu iz spisa proizilazi da, nakon što je sud u dokaznom postupku izvršio uvid u predmetnu fotokopiju, okrivljeni i njegov branilac, nisu imali primedbi n sadržinu i autentičnost te isprave. Stoga ni način na koji je privatni tužilac takav dokument pribavio ne utiče na zakonitost takvog dokaza.

Stoga se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Nadalje, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti suštinski ističe da u izreci osuđujuće krivične presude dati opis radnje izvršenja, ne predstavlja krivično delo uvreda izvršeno na štetu privatnog tužioca, obzirom da sadržina predstavke nije data u nameri omalovažavanja privatnog tužioca, već isključivo u cilju naplate svog potraživanja od učinilaca krivičnog dela na štetu njegove imovine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ovim navodima zahteva, branilac okrivljenog, iako istu ne numeriše, ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, suštinski ukazujući (iako to ne navodi), da je, sud trebalo da primeni odredbu člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog.

Odredbom člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika propisano je da se neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog svog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja.

Ovaj osnov isključenja postojanja krivičnog dela može postojati ukoliko je ostvaren objektivni uslov koji se ogleda u tome da je uvredljiva izjava data, između ostalog, u odbrani nekog svog prava ili zaštiti opravdanih interesa, dok subjektivni uslov jeste da kod onoga čija izjava objektivno predstavlja omalovažavanje nekog lica, odnosno povredu njegove časti, nije postojala namera omalovažavanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude i to da je okrivljeni u vreme i u mestu opisanom u izreci pravnosnažne presude „…u uračunljivom stanju, svestan činjenice da vrši zabranjenu radnju koja predstavlja krivično delo, uvredio privatnog tužioca BB, na taj način što je....dana 20.05.2019. godine, potpisao pismena neistinite sadržine i iste uputio i dostavio Kabinetu predsednika Republike Srbije, Visokom savetu sudstva, predsedniku Vrhovnog kasacionog suda.... iznoseći niz uvreda na račun privatnog tužioca... koji se tiču njegove časti i ugleda: “... .... VV i njegov tata BB napunili džepove šiptarskim parama i prokrčili put za druge Šiptare...o ljudskosti poštenju VV i BB ne treba trošiti reči...“, pri čemu je bio svestan svoga dela i hteo njegovo izvršenje“, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je optužen i pravnosnažno oglašen krivim.

U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a shodno napred citiranim zakonskim odredbama, iz sadržine podneska od 20.05.2019. godine, nesumnjivo proizilazi da je okrivljeni sa umišljajem uvredio privatnog tužioca, a da reči koje je koristio u predstavci, prevazilaze okvire društveno prihvatljive odbrane nekog svog prava ili zaštite opravdanih interesa.

Stoga, Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca okrivljene kojima se ukazuje da su pobijane presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U vezi sa povredom zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac je u zahtevu, ukazao i na povredu Ustavom zagarantovanog prava da se svi građani mogu obratiti najvišim organima Republike Srbije i iskazati svoje nezadovoljstvo na postupanje državnih organa, koje obraćanje bi trebalo imati određeni stepen tajnosti i služiti nadležnim organima za postupanje i udovoljenju građana.

Međutim, kako uz zahtev, branilac okrivljenog nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, koja se odnosi na okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, shodno članu 484. ZKP, to se Vrhovni kasacioni sud u ocenu i razmatranje ovih navoda zahteva, nije upuštao.

Kao razlog podnošenja zahteva branilac okrivljenog ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, međutim istu obrazlaže isticanjem da je u konkretnom postupku predsednik suda – sudija Gordana Đurić, prilikom donošenja drugostepene presude postupala kao predsednik veća, iako je morala biti izuzeta od odlučivanja, obzirom da se i ona mogla naći u krugu lica koja su „povređena“ podneskom koji je upućen raznim državnim organima.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iznetim navodima ne ukazuje se na neku od procesnih situacija predviđenih propisanih odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP, koje predstavljaju zakonom predviđene razloge za obavezno izuzeće sudije od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, već se samo ukazuje na postojanje okolnosti koje, po mišljenju odbrane, izazivaju sumnju u nepristrasnost postupajućeg predsednika veća u drugostepenom postupku i predstavljaju povredu člana 37. stav 2. ZKP. Ovo posebno, imajući u vidu da je predsednik suda – sudija Gordana Đurić, samo pomenuta u predmetnom podnesku, ali bez ikakve druge konotacije.

Kako povreda člana 37. stav 2. ZKP, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja razlog zbog kojeg je dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to se Vrhovni kasacioni sud u ocenu ovih navoda, nije upuštao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić