Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 87/18) i ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog po osnovu ugovora o radu, na radnom mestu rukovodioca sektora ... . Izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta, donetog i objavljenog na oglasnoj tabli tuženog 31.12.2014. godine, sva radna mesta su sistematizovana u pet celina, i to: uprava i administracija, čuvarska služba, služba nadzora, tehnička služba i služba održavanja. U čuvarskoj službi je sistematizovano radno mesto čuvar prirode, za koje je predviđeno deset izvršilaca. Tuženi je 05.03.2015. godine zaključio sa tužiocem aneks ugovora o radu kojim je premešten na radno mesto čuvar prirode. Dana 25.06.2015. godine tuženi je doneo i objavio na svojoj oglasnoj tabli Izmene i dopune Pravilnika o sistematizaciji, kojim je broj izvršilaca na radnom mestu čuvar prirode smanjen sa deset na devet izvršilaca. Kao razlog za smanjenje broja zaposlenih navedene su ekonomske promene kod tuženog, jer su odlukom nadležnog ministarstva u 2015. godini opredeljena znatno manja sredstva za isplatu zarada čuvara prirode nego ranije, zbog čega je bilo potrebno da se broj izvršilaca na ovom radnom mestu smanji. Tuženi je 05.07.2015. godine doneo Odluku o utvrđivanju kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih prema kojoj kriterijume predstavljaju rezultati rada i zalaganje na radu, broj zaposlenih članova porodice, broj dece na školovanju i broj izdržavanih lica. Odlukom tuženog od 06.07.2015. godine, a na osnovu utvrđenih kriterijuma, određeno je da tužilac predstavlja višak zaposlenih, jer u odnosu na ostale zaposlene na radnom mestu čuvar prirode ima najmanje bodova, a nije postojala mogućnost da bude premešten na drugo radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i kvalifikacijama. Navedene odluke objavljene su na oglasnoj tabli tuženog. Rešenjem o otkazu ugovora o radu od 07.07.2015. godine tužiocu je prestao radni odnos uz isplatu otpremnine, jer je usled ekonomskih i organizacionih promena prestala potreba za obavljanjem poslova na koje je bio raspoređen, a nije mogao da mu se obezbedi premeštaj na druge poslove kod drugog poslodavca ili da se izvrši prekvalifikacija za obavljanje drugih poslova. Tužilac je istog dana odbio da potpiše prijem rešenja o otkazu, tako da je rešenje objedinjeno na oglasnoj tabli poslodavca. Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 08.09.2015. godine.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu zakonito, kao i da je tužba koju je tužilac podneo neblagovremena, pa je odbio tužbeni zahtev.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio izveo nepravilan zaključak o postojanju drugih činjenica na kojima je zasnovana presuda, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev. Utvrđujući blagovremenost podnete tužbe, drugostepeni sud da je stao na stanovište da nisu bili ispunjeni uslovi da tužiocu bude otkazan ugovor o radu pobijanim rešenjem od 07.07.2015. godine, kao tehnološkom višku, u smislu člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu, budući da Odluka o utvrđivanju kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih tuženog od 05.07.2015. godine i Odluka tuženog od 06.07.2015. godine kojom je određeno da tužilac predstavlja višak zaposlenih, nisu stupile na pravnu snagu. Imajući u vidu da tuženi u donetim odlukama nije odredio da se imaju primenjivati od dana donošenja, a navedeno je da se iste objavljuju na oglasnoj tabli suda, saglasno članu 196. stav 4. Ustava Republike Srbije, zaključio je da su odluke mogle stupiti na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja. S obzirom na datume donošenja (05.07.2015.godine i 06.07.2015. godine) navedene odluke tuženog nisu mogle biti u primeni na dan donošenja rešenja kojim je tužiocu prestao radni odnos (07.07.2015. godine)

Pravilno je drugostepeni sud utvrdio da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta blagovremeno, u zakonskom roku od 60 dana, počev od dana kada je tužilac primio rešenje o prestanku radnog odnosa (a ne od dana kada je odbio da ga primi), pravilnom primenom člana 195. stav 1. i 2. i člana 185. stav 1. do 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14).

Međutim, po oceni revizijskog suda, pogrešno je drugostepeni sud zaključio da postoji nedostatak u proceduri otkaza koji doneto rešenje o otkazu ugovora o radu čini nezakonitim, a koji se ogleda u činjenici da je osporeno rešenje tuženog doneto pre donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih i usvajanja preciznih kriterijuma.

Ovakvo stanovište drugostepenog suda se ne može prihvatiti jer Program rešavanja viška zaposlenih nema značenje opšteg pravnog akta, s obzirom da se njime ne uređuju prava, obaveze i odgovornosti zaposlenih, već on predstavlja akt poslovne politike kojim se utvrđuje sistem mera i aktivnosti na obezbeđenju prava zaposlenih za čijim radom je prestala potreba. Da bi procedura donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu bila zakonita, Program rešavanja viška zaposlenih sa svim elementima koji čine deo zakonom predviđene procedure za otkaz ugovora o radu, mora biti donet pre donošenja pojedinačnih rešenja o otkazu ugovora o radu tako da bi nezakonitost postupka koji je prethodio otkazu postojala u slučaju da je tužiocu otkazan ugovor o radu pre donošenja Programa rešavanja viška zaposlenih, što ovde nije bio slučaj. Naime, u konkretnom slučaju, rešenje o otkazu ugovora o radu tužiocu doneto je 07.07.2015. godine, dakle nakon što je tuženi doneo i na oglasnoj tabli objavio Odluku o utvrđivanju kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih tuženog od 05.07.2015. godine i Odluku od 06.07.2015. godine kojom je nakon primene propisanih kriterijuma određeno da tužilac predstavlja višak zaposlenih, koje kao pojedinačni pravni akti poslodavca stupaju na snagu danom donošenja. Stoga je drugostepeni sud, pogrešnom primenom odredbe člana 196.stav 4. Ustava Republike Srbije koja uređuje pitanje stupanja na snagu zakona i drugih opštih akata, ocenio da su sporne Odluke tuženog mogle stupiti na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja, i na osnovu toga izveo pogrešan zaključak da osporeno rešenje o otkazu nije zakonito, jer je doneto pre njihovog stupanja na snagu.

Naime, tužiocu je otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, primenom člana 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14) kojim je propisano da zaposlenom može da prestane radni odnos ako za to postoji opravdan razlog koji se odnosi na potrebe poslodavca, i to ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

U konkretnom slučaju kod tuženog je zbog tehnoloških i organizacionih promena, Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta smanjen broj izvršilaca na radnom mestu na kome je tužilac radio, te je na osnovu rezultata ocenjivanja zaposlenih izvršeno njegovo rangiranje po bodovima, po kojem je tužilac bio sa najmanjim brojem bodova na svom radnom mestu, a nije bilo mogućnosti da se rasporedi na drugo odgovarajuće radno mesto. Otkazni postupak je sproveden u svemu u skladu sa zakonom i okončan rešenjem kojim je tužiocu prestao radni odnos zbog smanjenja obima posla, shodno članu 179. stav 5. tačka 1. Zakona o radu. Budući da pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu nije nezakonito, ne postoji ni osnov za obavezivanje tuženog da tužioca vrati na rad i prizna mu sva prava iz radnog odnosa, na osnovu člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je tuženi uspeo u postupku po reviziji, to je Vrhovni kasacioni sud, saglasno članu 153, 154. i 156. ZPP, obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara za sastav revizije i 29.500,00 dinara na ime sudskih taksi za reviziju i odluku po reviziji, ukupno 62.500,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Taksenoj tarifi iz Zakona o sudskim taksama, i odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić