Presudom Višeg suda u Somboru Gž 796/21 od 11.08.2021. godine, prvim stavom izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je ništava odredba člana 2. Ugovora o kreditu za izmirivanje ranije preuzetih obaveza (refinansiranje broj ... sa podnaslovom: „Administrativni troškovi banke“), zaključenog dana ...2016. godine između tužioca i pravnog prethodnika tužene „Societe Generale bank“ Srbija a.d. Beograd i da se obaveže tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 22.000,00 dinara, naplaćen od pravnog prethodnika tužene „Societe Generale bank“ Srbija a.d. Beograd na ime administrativnih troškova banke po kreditu broj ... sa zakonskom zateznom kamatom od 04.02.2016. godine, do konačne isplate, kao i zahtev tužioca za troškove postupka. Drugim stavom izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 16.200,00 dinara. Trećim stavom izreke, obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova žalbenog postupka isplati iznos od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi razmatranja pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana i ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužene „Societe Generale Banka Srbija i tužilac kao korisnik kredita, zaključili su ugovor o namenskom kreditu bez indeksacije i revalorizacije za izmirivanje ranije preuzetih obaveza broj ... od ...2016. godine u iznosu od 1.100.000,00 dinara, od čega iznos od 635.078,29 dinara predstavlja iznos ranije preuzetih obaveza koje korisnik ima, dok iznos od 464.921,71 dinara predstavlja dodatni iznos koji banka odobrava u vidu nenamenskog, gotovinskog kredita. Tužiocu je kredit odobren na period od 84 meseca, a ugovoreno je da troškovi banke iznose 22.000,00 dinara jednokratno uz troškove jedinstvenog meničnog blanketa od 50,00 dinara i izveštaja Kreditnog biroa od 246,00 dinara. Sastavni deo ugovora o kreditu su i Obavezni elementi ugovora o kreditu i Plan otplate kredita, koji su sadržali sve navedene elemente iz ugovora. U Obaveznim elementima ugovora u rubrici „vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita“ prikazan je i administrativni trošak od 22.000,00 dinara koji nije specifikovan niti u samom ugovoru niti u priloženom planu otplate. Predmetna naknada od 22.000,00 dinara, naplaćena je od tužioca 04.02.2016. godine kada je banka pustila kredit u korišćenje i ista je ušla u obračun efektivne kamatne stope.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio apsolutnu ništavost odredbe člana 2. spornog ugovora o kreditu, kao njegovog sastavnog dela, i tuženu obavezao da tužiocu isplati iznos od 22.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 04.02.2016. godine pa do isplate, naplaćenog na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, u smislu odredbe člana 12., 15., 17., 46., 47., 103., 105. i 1065. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi odredbe člana 210. i 214. istog zakona. Osim toga, po nalaženju prvostepenog suda, tužena primenom pravila o teretu dokazivanja, nije dokalaza specifikaciju troškova za obradu i puštanja kredita u korišćenje, niti njihovu ekonomsku opravdanost, jer iz samog ugovora, obaveznih elemenata i plana otplate nije dokazano šta predstavlja naplaćeni iznos od 22.200,00 dinara.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, tako što je tužbeni zahtev tužioca odbio, pošto predloženim i izvedenim dokazima nije utvrđeno da banka nije imala predmetne troškove, jer tužilac nije dokazao da je banka od njega naplatila troškove koji su samo prikazani na papiru, a da ih stvarno nije snosila po bilo kom osnovu prilikom odobravanja kredita. Po mišljenju drugostepenog suda, kako bi se moglo sa sigurnošću utvrditi da li je banka zaista i imala stvarne troškove po osnovu obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, kao i koji su to troškovi, bilo je neophodno izvođenje dokaza veštačenjem, a teret dokazivanja bio je na tužiocu u smislu odredbe člana 228. i 231. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je stanovište drugostepenog suda nepravilno.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da je ugovor ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Ugovor je ništav i kad je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, na osnovu odredbe člana 47. istog zakona.

Zakon o bankama („Službeni glasnik RS“, br. 107/2015 i 14/2015) u odredbi člana 43. propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamate i naknade bankarskih usluga na osnovu depozitnih i kreditnih poslova, a to pravo banke regulisano je podzakonskim aktima i to: odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope, i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuje korisniku („Službeni glasnik RS“, br. 65/11), donetom na osnovu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, br. 36/11..39/14, u primeni od 05.12.2011. godine).

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano je da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice, za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu.

Saglasno stavu 4. istog Zakona, ponuda se ispisuje na posebnom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podataka i pored ostalog sadrži, efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (tačka 8.), kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenjivi, a ako su promenjivi, periode u kojima će ih banka menjati, kao i vrstu i visinu drugih troškova (porezi, naknade nadležnim organima i dr.-tačka 10.).

Na osnovu navedenih odredbi zakona sledi da banka ima pravo na naplatu troškova i naknadu bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, pod uslovom da je u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, ponudom koja je to sadržala. Nijednim propisom nije predviđeno da je banka dužna da korisniku kredita predoči strukturu ili specifikaciju troškova. U konkretnom slučaju, tužena nije dokazala da je, u predugovornoj fazi, dostavljanjem ponude informisala tužioca, kao korisnika kredita, o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, pa i troškova naknade za obradu kreditnog zahteva koji je predmet ovog spora. Zbog toga je ništava odredba pravnog posla zaključenog između parničnih stranaka o naplati tužiocu naknade za obradu kreditnog zahteva, shodno odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, jer je protivna prinudnim propisima. Posledice ništavosti je obaveza tužene da tužiocu vrati ono što je primila po osnovu ništave odredbe ugovora, a to je iznos od 22.200,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja, u smislu odredbe člana 104., u vezi člana 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Odluku o troškovima parničnog postupka, prvostepeni sud je doneo pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluku o troškovima revizijskog postupka, sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2., u vezi člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tužiocu su priznati troškovi na ime angažovanja punomoćnika - advokata, za sastav revizije u iznosu od 18.000,00 dinara, primenom Advokatske tarife važeće u vreme preduzimanja te parnične radnje („Službeni glasnik RS“, br. 37/2021 od 14.04.2021. godine) i troškovi sudskih taksi na reviziju od 5.560,00 dinara i odluku po reviziji od 8.340,00 dinara, prema važećoj Taksenoj tarifi.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić