Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 870/21 od 07.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalba tužilje i žalba tužene i prvostepena presuda je potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužilje i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i predložila odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, na osnovu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20), pa je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i našao da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je, kao korisnik kredita, sa tuženom Bankom zaključila 27.02.2017. godine ugovor o kreditu broj ... . U odredbi člana 1. ugovora konstatovano je da je odobren gotovinski kredit od 145.000,00 RSD, a u članu 9. stav 1. tačka 1. da jednokratna naknada za obradu kredita iznosi 1,00% od iznosa odobrenih sredstava. U predugovornoj fazi, tužilji je uručena ponuda, koja u tački 3.3. sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, između ostalog i fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1.450,00 dinara što je iznos od 1,00% od iznosa odobrenog kredita. Troškovi jednokratne naknade za obradu kreditnog zahteva od 1.450,00 dinara tužilji su naplaćeni prilikom puštanja sredstava kredita u korišćenje 27.02.2017. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je predmetna odredba ugovora o kreditu ništava, na osnovu odredbe člana 46. i 47. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa članom 11. (načelo ravnopravnosti stranaka u obligacionom odnosu) članom 12. (načelo savesnosti i poštenja), članom 13 (načelo zabrane zloupotrebe prava), članom 15 ( načelo jednake vrednosti davanja), članom 16. (načelo zabrane prouzrkovanja štete) i članom 21. (načeo primene dobrih poslovnih običaja) istog zakona, jer spornom odredbom ugovora nije precizirano koji su to stvarni troškovi kredita, zbog čega je tužiocu ostao nepoznat mehanizam po kojem se dobija visina tih troškova, što tužioca dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu kao dominatnu ugovornu stranu. Zbog toga, po mišljenju nižestepenih sudova, tužilac ima pravo na vraćanje novčanog iznosa naplaćenog po osnovu ništave odredbe, na osnovu člana 104. stav 1. i 3. u vezi člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo.

Na osnovu odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo. Ugovor je ništav i kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv, na osnovu odredbe člana 47. istog zakona.

Zakon o bankama, u odredbi člana 43. propisuje mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova, a to pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to: Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrasca koji se uručuje korisniku („Službeni glasnik RS“ br. 65/11), donetom na osnovu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ br. 36/11 i 39/14), u primeni od 05.12.2011. godine.

Odredbom člana 17. stav 1. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, propisano je da su banka i davalac lizinga dužni da korisniku pruže informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na ugovor o depozitu, kreditu ili lizingu, ugovor o dozvoljenom prekoračenju računa, odnosno ugovor o izdavanju i korišćenju kreditne kartice za koje pokazuje interesovanje (u daljem tekstu: ponuda), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu. Saglasno stavu 4. istog zakona, ponuda se ispisuje na propisanom obrascu, na papiru ili drugom trajnom nosaču podatka i pored ostalog sadrži efektivnu kamatnu stopu i ukupan iznos koji korisnik treba da plati, odnosno koji treba da mu se isplati, a prikazan je na reprezentativnom primeru u kome su naznačeni svi elementi na osnovu kojih je taj iznos obračunat (tačka 8.), kao i vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi, periode u kojima će se menjati i način izmene (tačka 10.).

Na osnovu izloženog, sledi da banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga nastalih u vezi sa realizacijom kredita, pod uslovom da je u predugovornoj fazi informisala korisnika kredita o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njegov teret, ponudom koja je to sadržala.

U konkretnom slučaju, ponuda dostavljena tužilji povodom zaključenja predmetnog ugovora sadrži vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, pa tako i fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva od 1.450,00 dinara što je iznos visine 1,00% od iznosa odobrenog kredita, koja je tužilji naplaćena 27.02.2017. godine. Pošto je tužilja, sadržinom navedene ponude, u predugovornoj fazi obaveštena o vrsti i visini naknada koje padaju na njegov teret, to banka nije bila dužna da dokazuje strukturu niti stvarne troškove tih naknada, niti je takva ugovorna odredba neodređena, u smislu člana 46. Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. To znači da predmetna ugovorna odredba nije ništava, pa je tužbeni zahtev tužilje kojim traži vraćanje naplaćenih iznosa na odnosu te odredbe, sa pripadajućom kamatom, neosnovan, na osnovu člana 104. stav 1. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi člana 103. stav 1. istog zakona.

Tužena je uspela u postupku po reviziji pa joj, na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 163. stav 2, 153. stav 1. i 154. stav 2. Zakona o parničnom postupku, prema opredeljenom zahtevu pripadaju troškovi celog postupka i to na ime sastava odgovora na tužbu od strane punomoćnika – advokata 6.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme presuđenja, sastava žalbe i revizije po 18.000,00 dinara prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja tih parničnih radnji („Službeni glasnik RS“ br. 37/21 od 14.04.2021. godine), kao i troškova sudskih taksi na žalbu i drugostepenu odluku po 1.900,00 dinara i sudskih taksi na reviziju od 3.800,00 dinara i odluku po reviziji od 5.700,00 dinara, prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ br. 28/94, 53/95...95/18).

Na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić