Presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1-Po1 4/21 od 07.06.2021. godine, stavom I odbijene su kao neosnovane žalbe Tužioca za organizovani kriminal u delu kojim se pobija oslobađajući deo presude u odnosu na okrivljenog VV, kao i žalba branilaca okrivljene AA, advokata Branislava Popovca i advokata Danila Šarića, žalba okrivljenog BB, i žalbe njegovih branilaca advokata Olivera Glišića, advokata Jovane Čelanović i advokata Dalibora Katančevića, osim u odnosu na stav VI izreke presude, pa je u navedenom delu presuda Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje za organizovani kriminal K. Po1 br. 125/17 od 30.10.2020. godine potvrđena. Stavom II izreke drugostepene presude usvojene su žalbe okrivljenog BB i njegovih branilaca advokata Olivera Glišića, advokata Jovane Čelanović i advokata Dalibora Katančevića i prvostepena presuda je u stavu VI izreke preinačena, tako što je okrivljeni BB obavezan da oštećenoj Republici Srbiji na ime imovinskopravnog zahteva isplati iznos od 8.048.306,70 dinara na ime poreza na prihod fizičkog lica u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, dok je u preostalom delu oštećena Republika Srbija, koju zastupa Državni pravobranilac upućena na parnični postupak. Stavom III izreke presude, usvojena je žalba Tužioca za organizovani kriminal, osim u delu kojim se pobija oslobađajući deo za okrivljenog VV i ukinuta je presuda Višeg suda u Beogradu - Posebno odeljenje za organizovani kriminal K. Po1 br. 125/17 od 30.10.2020. godine u delu u kome su oslobođeni od optužbe okrivljeni AA, BB, GG i DD, pa se u tom delu predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti blagovremeno su podneli:

- branioci okrivljene AA, advokat Branislav Popovac i advokat Danilo Šarić, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku i povrede zakona iz člana 2, 16, 84. i 419. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu, kao i da izvršenje pravnosnažne presude odloži, odnosno prekine, shodno članu 488. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku;

- branilac okrivljenog BB advokat Dalibor Katančević zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da navedenu presudu preinači tako da okrivljenog BB oslobodi od optužbe za delo koje mu je stavljeno na teret;

- branilac okrivljenog BB, advokat Oliver Glišić zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) i člana 441. stav 3. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje ili da pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe za krivično delo iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. Krivičnog zakonika.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, te je nakon ocene navoda u zahtevima našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA, advokata Branislava Popovca i Danila Šarića u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, branioca okrivljenog BB, advokata Dalibora Katančevića u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP i branioca okrivljenog BB, advokata Olivera Glišića u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP i člana 441. stav 3. ZKP, su neosnovani, dok su u preostalim delovima zahtevi za zaštitu zakonitosti nedozvoljeni, odnosno nemaju zakonom propisan sadržaj.

Branioci okrivljene AA u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, ukazuju da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer je za postojanje krivičnog dela pranje novca iz člana 231. stav 1. Krivičnog zakonika potrebno bilo utvrditi kako postojanje objektivnog, tako i postojanje subjektivnog elementa krivičnog dela. Naime, po navodima branilaca nije utvrđeno postojanje predikatnog krivičnog dela, što je objektivni element ovog krivičnog dela, s obzirom da je pokojni ĐĐ bio samo „osnovano sumnjiv“ da je izvršio krivično delo, tako da obustavom krivičnog postupka za krivično delo učinjeno u Italiji, usled smrti ĐĐ, sud je ostao uskraćen za mogućnost utvrđivanja subjektivnog elementa, odnosno njegove krivice za krivično delo, te je usled nedostatka krivice i nedostatka pravnosnažne osuđujuće presude za predikatno krivično delo nemoguće govoriti o postojanju krivičnog dela pranje novca iz člana 231. Krivičnog zakonika (KZ), za koje je okrivljena AA pravnosnažno oglašena krivom.

Takođe se u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene osporava primena „Strazburške“ i „Varšavske konvencije“, jer se sudovi oslanjaju na nepostojeću odredbu Strazburške konvencije, i navode da je bitno da postoji osnovana sumnja da određena imovina ili prihodi potiču iz krivičnog dela.

Izneti navodi se ne mogu prihvatiti kao osnovani iz sledećih razloga.

Činjenica da je ĐĐ umro u toku trajanja krivičnog postupka koji se vodio pred sudom u Italiji, te da nije pravnosnažnom presudom osuđen za krivično delo za koje je gonjen, već da je bio osnovano sumnjiv da je delo izvršio, po nalaženju ovog suda, govori o fazi u kojoj se nalazio postupak pred krivičnim sudom u Italiji. U pogledu ispunjenosti objektivnog elementa ovog krivičnog dela, stav je krivične prakse, što je u skladu sa članom 9. Varšavske konvencije da je za postojanje ovog krivičnog dela neophodno da je reč o imovini koja potiče od kriminalne delatnosti odnosno dovoljno je da postoji protivpravno delo u zakonu određeno kao krivično delo tj. delatnost koja se može podvesti pod zakonski opis određenog krivičnog dela, a irelevantno je o kom krivičnom delu se radi i to delo ne mora biti pojedinačno utvrđeno, niti je potrebno da prethodno postoji pravnosnažna presuda za to delo. Dakle, u pogledu utvrđivanja da li imovina potiče od vršenja krivičnog dela, nije potrebno da postoji pravnosnažna presuda za tzv. „predikatno“ krivično delo, već se poreklo imovine utvrđuje za potrebe svakog konkretnog slučaja pranja novca, te iako stoji činjenica da je u zakonskom tekstu kod krivičnog dela pranje novca iz člana 231. KZ ovo obeležje formulisano kao saznanje da imovina potiče od „krivičnog dela“, koji zakon je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, krivično pravna teorija je stava da termin „krivično delo“ treba šire tumačiti u smislu da je to kriminalna delatnost, a ne isključivo postojanje pravnosnažne presude za izvršeno krivično delo.

Što se tiče primene Konvencija u vezi ovog krivičnog dela najpre treba ukazati da je Strazburškom konvencijom (Konvencija o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom, doneta 1990. godine u Strazburu, usvojena Zakonom o potvrđivanju „Službeni list SRJ-međunarodni ugovori“ broj 7/2 od 03.7.2002. godine i „Službeni list Srbije i Crne Gore-međunarodni ugovori“ broj 18/05 od 23.12.2005. godine) u članu 1. navedeno pod „E“ da „predikatno krivično delo“ označava svako krivično delo koje je imalo za posledicu sticanje prihoda koji mogu postati predmet krivičnog dela definisanog u članu 6. ove konvencije.

Mnogo detaljnije su ova pitanja regulisana Varšavskom konvencijom (Konvencija Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma, doneta 16.05.2005. godine u Varšavi i proglašena Zakonom o potvrđivanju Konvencije „Službeni glasnik RS“ broj 19/09 od 19.03.2009. godine), i to najpre članom 1. kojim su definisani pojmovi, te u tom smislu pod „D“ definisana su „predikatna krivična dela“ kao svako krivično delo putem koga je stečen prihod koji može postati predmet krivičnog dela definisanog u članu 9. ove konvencije. Navedenim članom 9. Konvencije daju se smernice u pogledu obeležja krivičnog dela pranja novca, te je tako stavom 1. propisano da svaka strana ugovornica treba da usvoji potrebne zakonske i druge mere koje će joj omogućiti da određena dela, kada su počinjena sa namerom, u svom unutrašnjem pravu kvalifikuje kao krivično delo, pored ostalog i u slučaju kada je u pitanju „konverzija ili transfer imovine, uz znanje da ta imovina predstavlja prihod od krivičnog dela, u svrhu sakrivanja ili prikrivanja nezakonitog porekla imovine ili pomaganje bilo kom licu koje je umešano u izvršenje krivičnog dela u sticaju da izbegne zakonske posledice svojih radnji“, a što su faktički obeležja krivičnog dela pranje novca iz člana 231. KZ. Istom odredbom konvencije propisani su uslovi i u pogledu subjektivnog odnosa izvršioca prema krivičnom delu, te je tako stavom 2. člana 9. propisano da „znanje, namera ili cilj potreban kao element krivičnog dela navedenog u tom stavu mogu se izvesti iz objektivnog, činjeničnog stanja“. Dakle, na osnovu navedene odredbe Varšavske konvencije kod subjekivnog odnosa propisano je da znanje i namera ne moraju proizilaziti iz saznanja u pogledu pravnosnažnog okončanja postupka predikatnog krivičnog dela, već se navedene činjenice mogu izvesti iz „objektivnog, činjeničnog stanja“ koje je faktički sadržano u činjeničnom opisu radnje izvršenja krivičnog dela. Članom 9. stavom 5. Konvencije određeno je da svaka strana ugovornica treba da obezbedi da prethodno ili istovremeno izricanje okrivljujuće presude nekom licu za krivično delo u sticaju nije preduslov za izricanje presude kojom se oglašava krivim za pranje novca. Stavom 6. određeno je da svaka strana ugovornica treba da obezbedi da izricanje presude kojom se neko oglašava krivim za pranje novca shodno ovom članu bude moguće gde god je dokazano da imovina, koja je predmet stava 1. a ili b ovog člana, vodi poreklo od krivičnog dela u sticaju, s tim da ne mora nužno da bude precizno ustanovljeno o kom je krivičnom delu reč.

U pogledu ovih bitnih činjenica nije došlo do pogrešne primene Konvencija od strane nižestepenih sudova, koji navodi su bili i predmet ocene drugostepenog suda o čemu je drugostepeni sud u obrazloženju presude na strani 7 pasus 3 i strana 8 pasus 1 dao razloge koje ovaj sud prihvata kao jasne i dovoljne i na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Branioci dalje u podnetom zahtevu navode da je povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP učinjena i time što je pravna kvalifikacija dela po italijanskom zakonu „upodobljena“ sa Krivičnim zakonikom, pa iako je u italijanskim spisima navedeno da je pokojni ĐĐ osnovano sumnjiv za izvršenje krivičnog dela iz člana 73. i 74. Dekreta predsednika Republike Italije, prvostepeni sud navodi da je reč o pravnoj kvalifikaciji iz člana 246. i 346. Krivičnog zakonika.

Stoji činjenica da je vođen krivični postupak protiv ĐĐ za krivično delo iz člana 73. i 74. Dekreta predsednika Republike Italije ali kako radnja tog krivičnog dela odgovara radnji krivičnog dela iz člana 246. i 346. KZ, to je neosnovano ukazivanje da je time učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Branioci okrivljene dalje u zahtevu navode da je učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, s obzirom da nižestepeni sudovi u svojim odlukama pogrešno primenjuju krivični zakonik, odnosno primenjuju zakon koji nije važio u vreme izvršenja dela pri čemu isti nije povoljniji po okrivljenog, što po navodima branioca proizilazi iz činjenice da se bitna obeležja krivičnog dela dovode u vezu sa „kriminalnom delatnošću“ na strani pokojnog ĐĐ iako je zakonska formulacija krivičnog dela pranje novca, po zakonu koji je važio u vreme izvršenja dela, predviđala „znanje da ta imovina potiče od krivičnog dela“.

Međutim, iz činjeničnog opisa radnje koja je okrivljenoj stavljena na teret proizilazi da je okrivljenoj AA stavljeno na teret da je „..izvršila konverziju imovine-gotovog novca...u pravo svojine na nepokretnosti, znajući da taj gotov novac potiče od krivičnog dela za koje postoji osnovana sumnja da je pok. ĐĐ izvršio u Republici Italiji..“.

Dakle, okrivljenoj je stavljeno na teret upravo krivično delo iz člana 231. KZ („Službeni glasnik RS, br. 72/09) koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela (od 11.09.2009. godine do 28.02.2018. godine) a kojim je propisano da ovo krivično delo vrši onaj ko izvrši konverziju ili prenos imovine, sa znanjem da ta imovina potiče od krivičnog dela, u nameri da prikrije ili lažno prikaže nezakonito poreklo imovine, ili prikrije ili lažno prikaže činjenice o imovini sa znanjema da ta imovina potiče od krivičnog dela. Iz navedenog raloga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su suprotni navodi iz zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene da je učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Branioci su takođe ukazali da je nižestepenim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP koja se ogleda u nezakonitoj primeni Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnih dela.

Ova ukazivanja branilaca ocenjena su kao neosnovana iz razloga što je od okrivljene imovina oduzeta primenom odredbe člana 231. stav 7. KZ kojom je propisano da će se novac i imovina iz stava 1. do 6. člana 231. KZ oduzeti, jer se radi o meri bezbednosti oduzimanja predmeta iz člana 87. stav 3. KZ, koja se u širem smislu, u odnosu na krivično delo kojim je imovinska korist ostvarena, pojavljuje kao mera oduzimanja imovinske koristi. Dakle, isticanja u pogledu povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP sa osvrtom na pogrešnu primenu Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela su neosnovana, jer je u konkretnom slučaju shodno odredbi člana 231. stav 7. KZ u vezi člana 87. stav 3. KZ imperativno oduzimanje novca i imovine.

Branioci okrivljene u podnetom zahtevu navode da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer se presude zasnivaju na dokazu na kome se ne mogu zasnivati. Kao nezakonit dokaz branioci označavaju službenu belešku TOK KT 10/16 od 18.03.2016. godine, sa obrazloženjem da prethodno nije sproveden postupak u skladu sa Zakonom o međunarodno-pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.

Ovakve navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioci okrivljene su isticali i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ovakvi navodi neosnovani, o čemu je u obrazloženju presude na strani 6 pasus 4 i strani 7 pasus 1 obrazloženja dao jasne i dovoljne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

Branilac okrivljenog BB, advokat Dalibor Katančević je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazao da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer u radnjama za koje je okrivljeni oglašen krivim nema obeležja krivičnog dela za koje je osuđen niti bilo kog drugog krivičnog dela, s obzirom da su na osnovu sačinjenog kupoprodajnog ugovora sa pokojnim ĐĐ, okrivljenom BB preneta sva prava i obaveze, uključujući i prava koja je ĐĐ imao kao osnivač po osnovu pozajmice prema privrednom društvu, te radnje koje je okrivljeni preduzeo, po navodima branioca, nisu protivpravne i skrivljene.

Ovakve navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ovakvi navodi neosnovani, o čemu je u obrazloženju presude na strani 10 pasus 5, strani 11 i strani 12 pasus 1 obrazloženja drugostepene presude dao jasne i dovoljne razloge koje ovaj sud prihvata i na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP se po navodima branioca ogleda i u činjenici da je okrivljeni osuđen za produženo krivično delo iako iz izreke proizilazi da je reč o dva pravna subjekta, dva različita poreska obveznika (poreski dužnik privredno društvo „EE“ d.o.o. ... i poreski dužnik fizičko lice BB) čije poreske obaveze sud sabira, a koji zbirni iznos utiče i na pravnu kvalifikaciju krivičnog dela.

Ovakve navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ovakvi navodi neosnovani, o čemu je u obrazloženju presude na strani 13 pasus 3 i strani 14 pasus 1 i 2 obrazloženja drugostepene presude dao jasne i dovoljne razloge koje ovaj sud prihvata i na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Takođe, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da iako se krivično delo može izvršiti samo u pogledu zakonito stečenih prihoda, pobijana presuda ne sadrži razloge koji ukazuju na to da su prihodi poreskog obveznika u konkretnoj krivičnoj stvari zakoniti, a kako se ne može pretpostaviti da je reč o zakonito stečenim prihodima već se ta činjenica utvrđuje u svakom pojedinačnom slučaju, to je na štetu okrivljenog i u tom pogledu učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer nisu navedena sva bitna obeležja krivičnog dela poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ.

Međutim, prema nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, napred izneti navodi branioca ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Iz stava II izreke prvostepene presude proizilazi da okrivljeni BB kritičnom prilikom, u vremenskom periodu od 11.02.2010. godine do polovine 2015. godine, u nameri da potpuno izbegne plaćanje poreza na dohodak građana nije prijavio zakonito stečeni prihod, odnosno činjenice koje su od uticaja na utvrđivanje ovakvih obaveza, na taj način što je lažno prikazivao knjigovodstvu privrednog društva – nalozima blagajni PD „EE“ d.o.o. i Komercijalnoj banci a.d. pri podizanju gotovog novca sa računa ovog privrednog društva, da mu ovo privredno društvo kao fizičkom licu isplaćuje novac kao povraćaj njegove ranije date pozajmice osnivača PD „EE“ d.o.o. iz ..., iako on navedene pozajmice nije uplatio kao osnivač PD „EE“ d.o.o. već je to uradio prethodni osnivač tog privrednog društva, sada pokojni ĐĐ, znajući da se na isplatu povraćaja pozajmica osnivača ne plaća porez, te je u više navrata za lične potrebe podizao novac sa računa PD „EE“ d.o.o. ostvaren iz poslovanja privrednog društva i izbegao plaćanje poreza, pri tom postupajući suprotno članu 85. i 101. Zakona o porezu na dohodak građana.

Iz spisa predmeta proizilazi da je privredno društvo „EE“ doo registrovano u Agenciji za privredne registre rešenjem br. BD. ../2006 od 06.12.2006. godine, u kome je okrivljeni BB bio upisan najpre sa udelom od 31% (rešenjem Agencije za privredne registre br. BD. ../2009 od 19.03.2009. godine), a potom i kao vlasnik sa udelom od 100% (rešenje Agencije za privredne registre br. BD. ../2010 od 11.02.2010. godine), te je u inkriminisanom periodu navedeno preduzeće uredno registrovano, zakonito poslovalo i samim tim ostvarivalo zakonite prihode, od kojih prihoda je okrivljeni podizao novac i lažno prikazivao podatke izbegavajući da plati porez, pa su suprotni navodi ocenjeni kao neosnovani, u pogledu zakonitosti stečenih prihoda kao obeležja krivičnog dela.

Pored toga, navodi branioca okrivljenog BB, advokata Dalibora Katančevića da okrivljeni nije davao lažne podatke u poreskoj prijavi jer poresku prijavu nije ni podneo za navedene novčane transakcije, ocenjeni su takođe kao neosnovani. Ovo stoga što je poreski obveznik dužan da da tačne podatke o svojim prihodima i uopšte o činjenicima koje su relevantne za utvrđivanje visine poreza, pa davanjem lažnih podataka u pogledu činjenice da mu preduzeće duguje prethodno date pozajmice i uzimanje novca sa računa privrednog društva na koji nije obračunat i plaćen porez, okrivljeni je faktički davao lažne podatke o zakonito stečenim prihodima, te su suprotna ukazivanja branioca ocenjena kao neosnovana.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahtev branioca okrivljenog, advokata Dalibora Katančevića u delu kojim se pravnosnažne presude pobijaju zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, odbio kao neosnovan.

Branilac okrivljenog, advokat Dalibor Katančević dalje u zahtevu navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer je primenjen zakon koji se ne može primeniti. Poslednjim izmenama Krivičnog zakonika od 21.05.2019. godine novčani iznos kao objektivni uslov inkriminacije povećan je i iznosi 1.000.000,00 dinara, pa samim tim obaveza čije se plaćanje izbegava kada ne prelazi iznos od 1.000.000,00 dinara ne spada u domen krivičnog zakonodavstva, već se zadržava na nivou eventualnog prekršaja. Samim tim, osudom okrivljenog za poresku utaju za 2010. godinu gde je po dva osnova izbegao plaćanje poreza - kao odgovorno lice izbegao plaćanje poreza na prihod u iznosu od 450.141,90 dinara i kao fizičko lice izbegao plaćanje poreza na dohodak građana u iznosu od 280.321,90 dinara, odnosno ukupno 731.463,80 dinara, po navodima branioca, okrivljeni je osuđen za dekriminalizovanu radnju koja nema obeležje osnovnog oblika krivičnog dela poreska utaja.

Ovi navodi branioca su već bili od strane drugostepenog suda predmet ocene i Apelacioni sud u Beogradu je na strani 12 stav 5 i strana 13 stav 1 i 2 obrazloženja drugostepene presude dao jasne i dovoljne razloge koje ovaj sud prihvata i na iste u smislu člana 491. stav 2. ZKP upućuje.

Dalje, branilac ukazuje da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP na štetu okrivljenog i time što se porez čije se plaćanje izbegava nije posmatrao i utvrđivao u jednoj poslovnoj fiskalnoj godini već su sabirani pojedinačni iznosi poreskih obaveza čije se plaćanje izbegava u četiri kalendarske godine i tako utvrđen ukupan iznos poreza uzet je kao kvalifikatorna okolnost. Pored toga branilac navodi da zakon predviđa da u slučaju da produženo krivično delo obuhvata lakše i teže oblike istog dela smatraće se da je produženim krivičnim delom učinjen najteži oblik od učinjenih dela, pa je po navodima branioca najveći utvrđeni pojedinačni iznos trebalo uzeti kao kvalifikatornu okolnost u odnosu na inkriminaciju krivičnog dela poreska utaja, što je u konkretnom slučaju kalendarska godina 2014. godina te se okrivljenom trebao staviti na teret član 229. stav 2. KZ, a ne stav 3. navedenog člana.

Napred izneti navodi branioca, od strane ovog suda, ocenjeni su kao neosnovani, najpre zato što se iz spisa predmeta utvrđuje da u svakoj godini koja se okrivljenom BB stavlja na teret u okviru produženog krivičnog dela, iznos koji predstavlja obeležje krivičnog dela prelazi minimalni iznos propisan odredbom člana 229. stav 1. KZ važećeg zakona u vreme izvršenja krivičnog dela koji je primenjen (150.000,00 dinara) koji predstavlja i najblaži zakon za okrivljenog imajući u vidu visinu zaprećene kazne. Članom 61. stav 5. KZ propisano je da u slučaju kada produženo krivično delo obuhvata krivična dela čije je bitno obeležje određeni novčani iznos, kao u konkretnom slučaju, smatraće se da je produženim krivičnim delom ostvaren zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim delima ukoliko je to obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem učinioca. Samim tim pravilno je sud zbir poreza prema fiskalnim godinama i novčanim iznosima opredeljenim u izreci presude, primenjujući odredbu člana 61. stav 5. KZ, kvalifikovao kao krivično delo iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ o čemu je, odlučujući po žalbama izjavljenim na prvostepenu presudu drugostepeni sud, na strani 13 pasus 3 i strani 14 pasus 1 i 2 dao jasne i dovoljne razloge koje u svemu prihvata Vrhovni kasacini sud i na iste upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

Osporavajući pobijane presude u delu dosuđenog imovinskopravnog zahteva Republici Srbiji i oduzimanju imovinske koristi od okrivljenog u krivičnom postupku, branilac okrivljenog, advokat Dalibor Katančević, u podnetom zahtevu pobija nižestepene presude zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP i navodi da imovinskopravni zahtev nije mogao biti usvojen niti je bilo koji iznos od okrivljenog mogao biti oduzet u krivičnom postupku jer se plaćanje poreza ne ostvaruje u krivičnom postupku već se po stavu odbrane ostvaruje u upravnom postupku.

Ovakvi navodi branioca od strane ovog suda ocenjeni su kao neosnovani, iz razloga što je odredbom člana 91. KZ u stavu 1. propisano da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom, a stavom 2. predviđeno je da će se korist iz stava 1. oduzeti.

Odredbom člana 92. KZ propisano je da će se od učinioca oduzeti novac, predmeti od vrednosti i svaka druga imovinska korist koju su pribavljeni krivičnim delom.

Dakle, shodno navedenim odredbama krivičnog zakonika u krivičnom postupku u kome je okrivljeni oglašen krivim, odlučuje se o imovinskopravnom zahtevu i o oduzimanju imovinske koristi pa su pravilno nižestepeni sudovi odlučili o imovinskopravnom zahtevu i oduzimanju imovinske koristi, uz napomenu da se u upravnom postupku vrši kontrola naplate poreza, odnosno sprovodi kontrola redovnog postupka naplate i kontrole plaćanja poreza u kom slučaju može biti nadležan Upravni sud. Međutim, kada je reč o krivičnim delima pa i krivičnom delu poreske utaje, usled kojih je nastao imovinskopravni zahtev, isti će se raspraviti u krivičnom postupku, kao što su to nižestepeni sudovi pravilno i odlučili.

Branilac okrivljenog, advokat Oliver Glišić, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda zakona iz člana 441. stav 3. ZKP, jer je sud doneo nepravilnu odluku u pogledu postavljenog imovinskopravnog zahteva i oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, te pogrešno utvrdio da Republika Srbija ima pravo da istakne imovinskopravni zahtev.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 252. stav 1. ZKP propisano je da će se imovinskopravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela, raspraviti na predlog ovlašćenog lica u krivičnom postupku ako se time ne bi znatno odugovlačio taj postupak.

Imovinskopravni zahtev, shodno odredbi člana 252. stav 2. ZKP, može se odnositi na naknadu štete, povraćaj stvari ili poništaj određenog pravnog posla.

Odredbom člana 258. stav 4. ZKP, propisano je, između ostalog, da će sud u presudi kojom okrivljenog oglašava krivim, ovlašćenom licu dosuditi imovinskopravni zahtev u celini ili delimično, a za višak uputiti na parnični postupak.

Prema odredbi člana 441. stav 3. ZKP, odluka o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu može se pobijati ako je sud tom odlukom povredio zakonske odredbe.

U konkretnom slučaju prvostepenom presudom okrivljeni BB je oglašen krivim za krivično delo poreska utaja iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. KZ kojim je naneta šteta budžetu Republike Srbije, pa samim tim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda Republika Srbija ima svojstvo oštećenog u predmetnom krivičnom postupku i nižestepeni sudovi svojom odlukom o dosuđenom imovinskopravnom zahtevu nisu učinili povredu zakona iz člana 441. stav 3. ZKP kako se to neosnovano ističe u zahtevu branioca okrivljenog.

U preostalom delu podneti zahtevi za zaštitu zakonitosti su odbačeni iz sledećih razloga:

Branioci okrivljene AA u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti osporavaju zamolnicu i izražavaju sumnju u pogledu činjenice da li je u konkretnom slučaju postojala zamolnica, koje je sadržine i da li je sačinjena u skladu sa Zakonom o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima jer ta činjenica, po navodima odbrane, nije proverena i dokazana tokom postupka. S tim u vezi branioci osporavaju i zakonitost pribavljenih i korišćenih spisa iz Italije, posebno usled činjenice da su pribavljeni spisi prevedeni na srpski jezik od strane sudskog prevodioca za italijanski jezik pri čemu je prevodilac navodio članove KZ i ZKP, iako u originalnim italijanskim spisima na taj način članovi nisu označeni. Ovakvim navodima, iako branioci ukazuju na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP suštinski osporavaju dokaznu vrednost prevedenog teksta i utvrđeno činjenično stanje, odnosno ukazuju na pogrešnu sadržinu prevedenog teksta i pogrešno činjenično utvrđenje suda u vezi prevedenih spisa (član 440. ZKP).

Daljim navodima branioci okrivljene AA ukazuju da je nižestepenim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP time što nije tačno utvrđena imovina koja je proistekla iz krivičnog dela, s obzirom da se u italijanskoj presudi ne utvrđuje protivpravna imovinska korist koju je ostvario pokojni ĐĐ, te kako nije utvrđeno šta je pribavljeno izvršenjem krivičnog dela, ne mogu se lokal L- .. i garaža smatrati predmetom izvršenja krivičnog dela pranje novca iz člana 231. KZ u odnosu na okrivljenu AA, već je to samo pretpostavka da su navedene nepokretnosti kupljene novcem koji je u direktnoj uzročnoj vezi sa vršenjem predikatnog krivičnog dela. Osim toga, istaknuta povreda se po navodima branilaca ogleda i u činjenici da kod okrivljene AA nije utvrđena namera prikrivanja, odnosno da nije utvrđeno postojanje umišljaja, te nema subjektivnog obeležja krivičnog dela pranje novca iz člana 231. KZ kao i da umišljaj kod okrivljene je trebalo da postoji od trenutka preduzimanja radnje koja se manifestuje konverzijom gotovog novca u garažu (od 16.10.2009. godine), pri čemu sudovi pogrešno subjektivni element vezuju za 16.11.2010. godine, kao datum spoznaje o predikatnom krivičnom delu, kada joj je uručena naredba o pretresanju stana u ... .

U ovom delu branioci iako numerički označavaju da je učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, suštinski osporavaju činjenično utvrđenje suda i činjenične zaključke u pogledu imovine proistekle iz krivične delatnosti pokojnog ĐĐ, kao i u pogledu subjektivnog obeležja krivičnog dela pranje novca iz člana 231. KZ te polemišu sa činjeničnim zaključkom suda o okolnosti da li je okrivljena mogla imati saznanja o predikatnom krivičnom delu i kada je do tog saznanja došla (član 440. ZKP).

Branioci okrivljene AA navode da se prilikom navođenja radnje izvršenja krivičnog dela označavaju lokali L- .. i L- .., a da je preciziranje elemenata izvršenog krivičnog dela u odnosu na objekt radnje izvršen samo u odnosu na lokal oznake L- .., dok o lokalu L- . nema nikakvih reči, niti sud utvrđuje da je kod okrivljene postojalo saznanje da imovina potiče od krivičnog dela ni namera da se prikrije ili lažno prikaže nazanito poreklo imovine niti je subjektivni element utvrđen prema vremenu prvog uspostavljanja državine na predmetnom lokalu već se okrivljenoj stavlja na teret vreme izvršenja od „13.08.2010. godine do danas“. Osim toga zaključenje ugovora o kupoprodaji nepokretnosti 22.12.2010. godine (lokala L- ..) je po navodima odbrane simulovani pravni posao u funkciji obezbeđenja potraživanja po osnovu zajma, gde je okrivljena postupala kao punomoćnik svog supruga ĐĐ i nije ni mogla izvršiti prenos imovine, već je to mogao učiniti samo vlasnik (ĐĐ) pa se o prenosu lokala eventualno može govoriti kao o pokušaju ovog krivičnog dela.

Ovakvim navodima branilaca suštinski se činjenično osporava ocena dokaza i činjenični zaključak prvostepenog suda u pogledu okolnosti pod kojima je delo izvršeno (član 440. ZKP).

Takođe, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branioci okrivljene ukazuju da stepen izvesnosti neophodan za osuđujuću presudu nije utvrđen, te su učinjene povrede zakona iz člana 2, 16. i 419. ZKP.

Branilac okrivljenog BB, advokat Dalibor Katančević u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je u presudi navedena jedna od tri alternativno propisane radnje izvršenja pri čemu je propušteno da se precizno navede način na koji je preduzeta radnja izvršenja krivičnog dela i definiše šta podrazumeva davanje lažnih podataka, kojim navodima ukazuje na nerazumnjivost izreke i učinjenu povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Dalje u podnetom zahtevu branilac advokat Dalibor Katančević ukazuje da nije dokazano da je okrivljeni BB bio svestan da je preduzimao bilo koju protivpravnu radnju, niti da je to radio u nameri izbegavanja plaćanja poreza, što potvrđuje i činjenica da naloge za isplate nije popunjavao okrivljeni, već radnici banke koji su rekli da je to pravilan način da se sprovede takva transakcija ili knjigovođa, a da on nikada nije sačinjavao nalog za isplatu na koji način branilac suštinski osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom i činjenični zaključak suda u pogledu postojanja umišljaja na strani okrivljenog (član 440. ZKP).

Branilac okrivljenog BB, advokat Oliver Glišić, pobijane presude osporava zbog učinjene povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, koja predstavlja zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka. Međutim, prilikom obrazlaganja istaknute povrede branilac navodi da je sud pogrešno cenio iskaz svedoka ŽŽ, koji iskaz iako potvrđuje odbranu okrivljenog BB i sud mu poklanja veru, sud ipak stavlja u kontekst osuđujuće presude. Dalje, pobija nalaz i mišljenje sudskog veštaka Jovana Mijakovića, pri čemu vrši analizu njegovog nalaza i ukazuje na činjenicu da je sud odbio da odredi novo veštačenje na glavnom pretresu prikazujući zadatak veštaka koji mu je dalo tužilaštvo kao legitimno veštačenje, bez naredbe o veštačenju. Branilac ističe i da nije usvojen predlog odbrane da jedna od opcija dopunskog veštačenja bude i najpovljniji poreski tretman za okrivljenog, da veštak nije odgovorio na pitanja, niti postupio po postavljenom zadatku veštačenja, niti je postupio po rešenju suda za dopunskim veštačenjem, pa se u smislu člana 124. ZKP moralo odrediti ponovno veštačenje. Branilac takođe vrši ocenu odbrane okrivljenog, osporava postojanje namere kod okrivljenog, ukazuje da je propušteno da se utvrdi psihički odnos okrivljenog kao učinioca krivičnog dela koji se, po navodima branioca, nalazio u neotklonjivoj stvarnoj zabludi, da nema opisanog direktnog umišljaja, niti je sud prihvatio izvedene dokaze kojima se utvrđuje da je novac koji je uplaćivan zapravo bio novac okrivljenog BB, niti je usvojen predlog odbrane da se odredi ekonomsko-finansijsko veštačenje kako bi se utvrdilo da li su podignuta sredstva ulagana u imovinu društva i poslovanje društva u kom slučaju se sredstva podignuta ne bi oporezivala.

Ovakvim navodima branilac suštinski polemiše sa nalazom veštaka i ocenom izvedenih dokaza, te daje sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i na osnovu takve ocene dokaza osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom (član 440. ZKP).

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 2., 16., 419., 438. stav 1. tačka 11), 438. stav 2. tačka 2) i člana 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih u ovim delovima ocenio kao nedozvoljene.

Preostalim delom podnetog zahteva branioci okrivljene AA ukazuju da je okrivljenoj povređeno i pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. Ustava Republike Srbije i članom 6. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom član 485. stav 1. tačka 3) ZKP, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev se mora dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojima je utvrđena povreda ljudskog prava i sloboda okrivljenog ili drugog učesnika u postupku koje je zajamčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim Protokolima.

Kako branioci uz zahtev za zaštitu zakonitosti nisu dostavili odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA, adokata Branislava Popovca i advokat Danila Šarića u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, branioca okrivljenog BB, advokata Dalibora Katančevića u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP i branioca okrivljenog BB, avokata Olivera Glišića u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) i člana 441. stav 3. ZKP, odbio kao neosnovane u smislu člana 491. stav 1. i 2. ZKP, dok je u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA, odbacio na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) u vezi članova 484. i 485. stav 4. ZKP, i u preostalom delu zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog BB odbacio na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić