Protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž.br.1688/21 od 11.03.2021. godine tuženi preko punomoćnika iz reda advokata je blagovremeno izjavio reviziju iz razloga propisanih odredbom člana 407. stav 1. tačka 3, 4. i 5. i člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Odgovor na reviziju nije podnet.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu drugostepenu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ 72/11..sa izmenama) i utvrdio da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti bitne povrede iz stava 1. ovog člana na koje se revident neosnovano poziva.

Tužilac je podneo tužbu sa zahtevom da se obaveže tuženi da mu ispuni ugovornu obavezu i po osnovu naknade za prenos udela isplati novčani iznos od 53.390.000,00 dinara, sa zateznom kamatom na navedeni iznos, obračunatom u skladu sa Zakonom o zateznoj kamati počev od 23.12.2015. godine, do dana konačne isplate. Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Ugovorom o prenosu udela od 02.11.2015. godine, overenog kod javnog beležnika pod brojem UOP: ..-2015 od 16.12.2015. godine, zaključenim između AA u svojstvu prenosioca a u sporu tužioca sa jedne strane i Instituta za ekonomska istraživanja d.o.o. iz Beograda u svojstvu sticaoca sa druge strane, ugovoren je prenos udela koji je tužilac imao u društvu „Agro tarim“ d.o.o. Beograd u visini od 100% osnovnog kapitala društva. Ugovorne strane su se saglasile da prenosilac prenese udeo na sticaoca uz naknadu koja iznosi 53.390.000,00 dinara, koju naknadu je sticalac dužan da uplati u roku od 7 dana od dana overe ugovora. Predviđeno je da ugovor proizvodi pravno dejstvo od dana zaključenja, odnosno overe, a prema trećim licima od dana upisa promene u registar. Iz potvrde od 16.12.2015. godine utvrđeno je da je tuženi svojim pečatom i potpisom direktora BB, potvrdio da je dana 16.12.2015. godine od VV preduzeo okrugli pečat privrednog društva „Agro tarim“ d.o.o. Beograd, Novi Beograd, Bulevar Mihajla Pupina 115, matični broj .. . Iz odluke o razrešenju i imenovanju direktora društva br. ../15 od 17.12.2015. godine utvrđeno je da je doneta odluka o razrešenju AA iz ..., sa mesta direktora privrednog društva „Agro tarim“ d.o.o. Beograd i imenovanju direktora društva BB iz ..., koja odluka stupa na snagu danom donošenja. Iz dopisa tužioca od 17.12.2015. godine utvrđeno je da je tužilac pozvao tuženog da naknadu u iznosu od 53.390.000,00 dinara, po Ugovoru o prenosu udela od 16.12.2015. godine uplati na njegov tekući račun najkasnije do 23.12.2015. godine u skladu sa članom 3. Ugovora.

Iz dopisa tuženog od 17.12.2015. godine, koji je naslovljen na tužioca i zaveden kod tužioca pod brojem .. od 21.12.2015. godine, utvrđeno je da je tuženi raskinuo Ugovor o prenosu udela, jer je tuženi insistirao na odredbi Ugovora, člana 7. stav 2, koja nije sadržana u ugovoru, a koja je glasila da „ukoliko sticalac ne isplati naknadu na način i u roku utvrđenom članom, ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno da se smatra da nije ni zaključen“. Iz dopisa tužioca od 21.12.2015. godine, naslovljen na tuženog, utvrđeno je da je tužilac osporio raskid ugovora, pa je pozvao tuženog da izmiri svoju ugovornu obavezu isplate naknade. Iz dopisa tuženog naslovljenog na Agenciju za privredne registre, utvrđeno je da je tuženi obavestio Agenciju za privredne registre da je dana 16.12.2015. godine zaključio Ugovor o prenosu udela u društvu „Agro tarim“ d.o.o. Beograd iz Beograda, ali da je odustao od ugovora, da isti ne proizvodi pravno dejstvo, jer je tuženi doveden u zabludu. Prema stanju u spisima, tužlac je dana 8.02.2016 godine podneo predmetnu tužbu kojom je od tuženog tražio isplatu vrednosti udela.

U postupku je dalje utvrđeno a na osnovu Zapisnika sa redovne sednice skupštine AD „Agrobačka“ održane dana 29.06.2016. godine, da je na strani 7. konstatovano prisustvo AA, ovde tužioca, ispred „Agro tarima“ d.o.o., koji je jedan od osnivača ovog društva, na sednici skupštine akcionara privrednog društva AD „Agrobačka“.

Iz rešenja Agencije za privredne registre BD 11571/2018 od 12.02.2018. godine utvrđeno je da se usvaja registraciona prijava, te da u Registar privrednih subjekata registruje promena podataka kod „Agro tarim“ d.o.o. Beograd, na način da se vrši promena članova i briše se AA koji je imao 100% udela i upisuje se Institut za ekonomska istraživanja d.o.o. Beograd, sa udelom 100%. Iz Odluke o razrešenju i imenovanju direktora društva 1-1/17 od 24.08.2017. godine „Agro tarim“ d.o.o. Beograd, utvrđeno je da se razrešava direktor društva AA i da se za direktora društva imenuje GG. Iz rešenja BD 72634/2017 od 30.08.2017. godine Agencije za privredne registre, utvrđeno je da se usvaja registraciona prijava i da se u Registar privrednih subjekata registruje promena podataka kod „Agro tarim“ d.o.o. Beograd, na način da se briše direktor AA i upisuje se GG. Iz kopije Javno-beležničkog zapisnika sa redovne sednice skupštine akcionara Akcionarskog društva za proizvodnju, spoljnu i unutrašnju trgovinu „Agrobačka“ a.d. Bačka Topola održane 22.07.2020. godine, utvrđeno je da je povodom tačke 8. Dnevnog reda doneta Odluka kojom se za nove članove Nadzornog odbora društva imenuje AA i GG.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud nalazi da tužilac nema pravo na naplatu naknade od 53.390.000,00 dinara za prenos udela. Pozivajući se na odredbu člana člana 5. Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre („Sl. glasnik RS“, br. 99/2011 i 83/2014), kojom je propisano da se „Postupak registracije pokreće se podnošenjem prijave Agenciji za privredne registre, a može i po službenoj dužnosti“ i ceneći izvedene dokaze, prvostepeni sud, zaključuje da nakon što je sporni ugovor jednostrano raskinut od strane tuženog, tužilac je nastavio da se ponaša kao vlasnik privrednog društva „Agro tarim“ d.o.o. i nastavio da upravlja istim. Imajući u vidu Odluku donetu dana 24.08.2017. godine od strane tužioca u kojoj se on razrešava sa mesta direktora privrednog društva „Agro tarim“ i imenuje GG, te prisustvuje na sednici Skupštine AD „Agrobačka“ dana 29.06.2016. godine ispred „Agro tarim“, sve to ukazuje da je tužilac ponašajući se kao vlasnik privrednog društva, prećutno pristao na raskid ugovora. Sa navedenih razloga je odbio zahtev tužioca kao neosnovan.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo.

Drugostepeni sud zaključuje da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi da je tuženi kao ugovorna strana jednostranu izjavu o raskidu ugovora dao iz razloga propisanih odredbama Zakona o obligacionim odnosima. Naprotiv, iz priloženog dopisa tuženog od 17.12.2015. godine, izjave svedoka DD, izjave zakonskog zastupnika tuženog BB, kao i dopisa tuženog Agenciji za privredne registre kojim je tuženi obavestio Agenciju da je odustao od Ugovora o prenosu udela, proizilazi da je tuženi izjavu o raskidu ugovora dao jer je pri potpisivanju navedenog ugovora bio u zabludi o sadržini ugovora, odnosno da je isti zaključio u uverenju da ugovor sadrži ranije dogovorenu odredbu po kojoj će se smatrati da je ugovor ništav ukoliko tuženi kao sticalac udela ne plati naknadu u ugovorenom roku. Imajući u vidu ovako date razloge, koji se u suštini odnose na manu volje tuženog kao ugovorne strane, odnosno na postojanje bitne zablude po stavu drugostepenog suda, tuženi kao ugovorna strana može samo u sudskom postupku tražiti poništaj ugovora u smislu člana 61. Zakona o obligacionim odnosima, a ne raskid istog. U situaciji kada uslovi za raskid ugovora nisu ispunjeni po samom ugovoru ili u smislu odredbi Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisan raskid ugovora, jednostrani raskid ugovora ne može biti punovažan i ne može proizvoditi pravno dejstvo. Time se ne dira u načelo autonomije volja, obzirom da je ista samim zakonom ograničena.

Što se tiče sporazumnog raskida ugovora, kada se radi o ugovoru o prenosu udela u privrednom društvu, po stavu ovog suda isti se ne može raskinuti neformalnim sporazumom stranaka. To iz razloga što se radi o posebnom formalnom ugovoru koji proizvodi, kako obligaciono, tako i statusno-pravno dejstvo i čija forma je propisana imperativnim odredbama člana 175. stav 1. Zakona o privrednim društvima. Prema navedenoj odredbi, ugovor o prenosu udela mora biti sačinjen u pisanoj formi i sa overenim potpisima prenosioca i sticaoca udela. Cilj zakonodavca zbog koga je propisana obavezna navedena forma ovog ugovora je da se obezbedi veća preciznost i pravna sigurnosti, kako učesnika u poslu prenosa udela, tako i u samom društvu i samih članova društva. Dakle, imajući u vidu cilj zbog koga je propisana forma za zaključenje ugovora o prenosu udela, takav ugovor bi mogao da se raskine sporazumom prenosioca i sticaoca udela, ali taj sporazum bi morao biti sačinjen u istoj formi kao i ugovor o prenosu udela, saglasno članu 68. Zakona o obligacionim odnosima. Navedeno predstavlja izuzetak od pravila da formalni ugovori mogu biti raskinuti neformalnim sporazumom. U konkretnom slučaju takav sporazum između tužioca, kao prenosioca udela i tuženog, kao sticaoca udela, nikada nije zaključen. Budući da ugovor o prenosu udela, kako je već rečeno, ima karakter kako obligaciono-pravnog ugovora, tako i statusno-pravnog ugovora, pa imajući u vidu da Zakon o privrednim društvima ne sadrži odredbe o načinu i uslovima raskida ugovora o prenosu udela, to po mišljenju drugostepenog suda na raskid ugovora o prenosu udela treba primeniti pravila propisana Zakonom o obligacionim odnosima. S obzirom na napred navedeno, drugostepeni sud nalazi da je neprihvatljiv stav prvostepenog suda da je u konkretnom slučaju došlo do prećutnog pristanka tužioca na raskid ugovora, jer bi to značilo da je Ugovor o prenosu udela raskinut neformalnim sporazumom, protivno članu 68. Zakona o obligacionim odnosima. Statusni karakter Ugovora o prenosu udela koji su stranke zaključile ogleda se u činjenici da se navedenim ugovorom vrši promena osnivača privrednog društva, a ta promena se vrši upisom u Registar kod Agencije za privredne registre. Iz spisa predmeta proizilazi, a koju činjenicu je utvrdio i prvostepeni sud iz rešenja Agencije za privredne registre BD 11571/2018 od 12.02.2018. godine, da je usvojena registraciona prijava, te se u Registar privrednih subjekata registruje promena podataka kod „Agro tarim“ d.o.o. Beograd, na način da se vrši promena članova i briše se AA koji je imao 100% udela i upisuje je Institut za ekonomska istraživanja d.o.o. Beograd, sa udelom 100%. Kako je još 2018. godine predmetni Ugovor o prenosu udela izvršen i time proizveo statusno dejstvo, to tužilac kao prenosilac udela po navedenom ugovoru ima pravo da traži od tuženog da ispuni svoju ugovornu obavezu i isplati vrednost udela u ugovorenom iznosu od 53.390.000,00 dinara. Tužilac u smislu člana 324. stav 1. i člana 277. Zakona o obligacionim odnosima ima pravo i na nije platio u ugovorenom roku. Sa navedenih razloga drugostepeni sud je prinačio prvostepenu presudu i usvojio zahtev tužioca.

Prema oceni revizijskog suda, zaključak drugostepenog suda se u konkretnom slučaju, ne može prihvatiti kao pravilan.

U vreme zaključenja predmetnog ugovora o prenosu udela udela br. ..-2015 od 16.12.2015. godine, na snazi je bio Zakon o postupku registracije u Agenciji za privredne registre („Sl. glasnik RS“ 99/2011 i 83/2014). Odredbom člana 2. stav 1. tačka 6. ovog zakona, propisano je da je podnosilac prijave, lice ovlašćeno za podnošenje prijave. Ovlašćeno lice za podnošenje prijave Registru privrednih subjekata, promene člana društva po osnovu ugovora o prenosu udela zaključenog u smislu odredbe člana 175. Zakona o privrednim društvima („Sl. glasnik RS“ br. 36/11...5/2015) može biti isključivo društvo sa ograničenom odgovornošću na koje se odnosi tražena promena preko svog zastupnika ili punomoćnika saglasno odredbama člana 31, 32. i 218. Zakona o privrednim društvima. Prema stanju u spisima tužilac kao član društva u funkciji skupštine „Agro tarim“ d.o.o. donosi dana 17.12.2015 godine odluku o sopstvenom razrešenju sa mesta direktora i imenovanju BB za direktora društva „Agro tarim“. Istoga dana BB koji je ujedno direktor tuženog, obaveštava tužioca da raskida ugovor o prenosu udela. U ovoj situaciji tužilac je znao da lice BB koga je imenovao za direktora društva Agro tarim, neće podneti nadležnom Registru prijavu promene člana društva, pa je tu prijavu u smislu citiranog Zakona o postupku registracije, mogao podneti sam kao direktor društva ili imenovati treće lice za direktora kao što je to učinio 24.08.2017. kada je za direktora imenovao GG koji je nakon toga i podneo prijavu za promenu člana društva.

Prijava za upis promene podataka kod društva „Agro tarim“ podneta je tek 2017. godine a Agencija je rešenjem od 31.08.2017. godine izvršila upis promene članova društva, brisanjem tužioca i upisom tuženog kao člana društva. Protiv ovog rešenja tuženi je blagovremeno podneo žalbu nadležnom Ministarstvu privrede, koje je rešenjem od 16.10.2017. godine ukinulo navedeno rešenje registratora, nakon čega je u ponovnom postupku Agencija za privredne registre rešenjem BD 115712018 od 12.02.2018. godine izvršila upis promene članova društva „Agro tarim“ na osnovu predmetnog ugovora i upisala tuženog kao člana društva. Prema navodima iz revizije, protiv ovog rešenja APR tuženi je podneo tužbu Upravnom sudu u Beogradu zavedenu pod br. U 8748/18 preporučeno 17.05.2018. godine, po kojoj nije još doneta odluka.

Dalje, prema stanju u spisima predmeta, od overe ugovora o prenosu udela pa do 12.02.2018. godine, tužilac je sve vreme vršio osnivačka i upravljačka prava u društvu „Agro tarim“. Izvršio je promene direktora društva „Agro tarim“, ostvarivao upravljačka prava i interese u društvu Agrobačka AD Bačka Topola čiji je jedan od osnivača društvo „Agro tarim“.

Imajući u vidu činjenice da je tužilac nakon izjave tuženog o raskidu ugovora nastavio da upravlja društvom u kome je svoj udeo prodao a preko tog društva upravljao i društvom Agrobačka, da bi tek 2017. godine podneo APR prijavu za promenu osnivača, revizijski sud nalazi da je u ovoj situaciji pravilan zaključak prvostepenog suda, da tužilac ponašajući se kao vlasnik privrednog društva „Agro tarim“, prećutno pristao na raskid ugovora.

Odredbom člana 68. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da formalni ugovori mogu biti raskinuti neformalnim sporazumom, izuzev ako je za određeni slučaj zakonom predviđeno što drugo, ili ako cilj zbog koga je propisana forma za zaključenje ugovora zahteva da raskidanje ugovora bude obavljeno u istoj formi. Drugostepeni sud smatra, imajući u vidu cilj zbog koga je propisana forma za zaključenje ugovora o prenosu udela, takav ugovor bi mogao da se raskine sporazumom prenosioca i sticaoca udela, ali taj sporazum bi morao biti sačinjen u istoj formi kao i ugovor o prenosu udela, Kako takvog sporazuma nema, ne može se prihvatiti da je došlo do prećutnog pristanka tužioca za raskid ugovora.

Revizijski sud smatra da se u konkretnoj činjeničnoj situaciji ovakav stav drugostepenog suda ne može prihvatiti. Tuženi je pismenim putem, sutradan po overi ugovora, kad ugovor nije ni izvršen niti je dospela obaveza tuženog za plaćanje izjavio raskid ugovora o prenosu udela. Činjenica je da se tužilac protivio raskidu ugovora i tražio isplatu udela, ali činjenica je i to da tužilac kao lice ovlašćeno za podnošenje prijave, nije odmah nakon protivljena raskidu ugovora, podneo prijavu nadležnom Registru po zaključenju ugovora, već je sve do 2017. godine, kada je podneo prijavu registru, pa i nakon toga, vršio upravljačka prava u društvu (u kome je otuđio udeo od 100%,) i ostvarivao svoje interese kao osnivač. Na osnovu ovakog ponašanja tužioca u periodu nakon izjave tuženog o raskidu ugovora ne može se zaključiti da je tužilac imao nameru da izvrši ugovor a dalje, ovako ponašanje tužioca, može da dovede do niza posledica u poslovanju društva, između ostalog i do promene vrednosti udela koji je bio predmet ugovora, što osnovano tuženi u reviziji ističe.Tužilac je radnjama upravljanja društvom „Agro tarim“, koje je preduzimao u dužem vremenskom periodu, manifestovao svoju volju da je i dalje osnivač društva i da je došlo do raskida ugovora o prenosu udela. Imajući u vidu prirodu ugovora i način kako su se ugovorne strane ponašale, može se zaključiti da je ugovor o prenosu udela raskinut izjavom tuženog pre nego što je izvršen i pre nego to je dospela obaveza tuženog i da način raskida u konkretnoj situaciji nije protivan odredbi člana 68. Zakona o obligacionim odnosima.

To su razlozi na osnovu kojih je Vrhovni kasacioni sud je preinačio pobijanu drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tužioca i potvrdio presudu prvostepenog suda.

Tuženom pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka i to za sastav revizije po AT 91.020,00 dinara, dok troškovi za taksu na reviziju i odluku po reviziji nisu opredeljeni te se stoga a saglasno odredbi člana 163. stav 2. Zakona o parničnom postupku, ne mogu ni priznati.

Na osnovu svega izloženog Vrhovni kasacioni sud u skladu sa procesnim ovlašćenjima iz člana 165. i 416. Zakona o parničnom postupku odlučuje kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić