Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio pripadnik rezervnog sastava Vojske Jugoslavije za vreme NATO agresije i učestvovao u borbenim dejstvima na teritoriji Kosova i Metohije u periodu od 05.04.1999. do 24.06.1999. godine. Nakon povratka sa ratišta kod tužioca su se javljali simptomi povećane uzbudljivosti, nervoza, nesanica i noćne more praćene slikama sa ratišta, zbog čega je samoinicijativno počeo da koristi lekove za smirenje. Uz terapiju je bivao smireniji, ali bi se bez nje simptomi pojačavali. Tužilac se prvi put javio psihijatru 05.05.2016. godine, kada mu je postavljena dijagnoza: posttraumatski stresni poremećaj i neurotski poremećaj neurasteničnog tipa i određena terapija, a tužbu u ovom postupku podneo je 13.05.2016. godine.

Posttraumatski stresni poremećaj (F4 3.1) predstavlja hroničnu bolest koja ima svoje akutno stanje, koje se javlja do šest meseci od prestanka traumatskih iskustava, a ukoliko u tom periodu simptomi ne nestanu, bolest prelazi u hroničnu fazu i, posle dve do tri godine, nastaje trajna promena ličnosti. Kod tužioca je postojalo akutno stanje posttraumatskog stresnog poremećaja nakon povratka sa ratišta, koje se ogledalo u smanjenoj mogućnosti tužioca da se adaptira životnim okolnostima. Vremenom su ovi simptomi gubili na intezitetu, ali su se kod tužioca, zbog dugog trajanja ovih simptoma, pojavili simptomi većeg zamora, opšte telesne slabosti, problemi sa spavanjem, nemogućnošću relaksacije, snižene frustracione tolerancije i slabe kontrole impulsa koji uslovljavaju češće emocionalno neadekvatne reakcije u interpersonalnim sukobima, što tužioca osujećuje u svakodnevnom životu i 10% umanjuje njegovu životnu aktivnost. Sve opisano odgovara simptomima druge bolesti - neurotski poremećaj neurasteničnog tipa (DNV F 48).

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužiočeva bolest (posttraumatski stresni poremećaj) dobila konačan oblik 2016. godine i da predmetno potraživanje nije zastarelo, zbog čega je delimično usvojio tužbeni zahtev, primenom čl. 173, 174. i 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, smatrajući da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja koji je istakla tužena, jer su protekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Zakonom o obligacionim odnosima – ZOO propisano je (član 376. stav 1) da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1) i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kada je šteta nastala (stav 2). Odredbama istog zakona propisane su i posledice nastupanja zastarelosti (član 360) koje se ogledaju u tome da: zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze (stav 1); zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (stav 2); kao i početak toka zastarelosti - prvi dan posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze (član 361. stav 1) i nastupanje zastarelosti – kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362).

U konkretnoj pravnoj stvari, kod utvrđivanja da li je neko lice pretrpelo nematerijalnu štetu, u kom trenutku i obimu, treba imati u vidu da štetna radnja, kao životni događaj, i šteta, koja nastaje kada se ispolje posledice po život, telo i zdravlje u vidu pretrpljenih fizičkih i duševnih bolova i straha, nisu jedno te isto. Za početak objektivnog roka zastarelosti potraživanja nije bitno kada se oštećeni obratio lekaru odgovarajuće struke, niti kad mu se uspostavi i saopšti dijagnoza, jer je on mogao godinama da trpi posledice a da se ne javi lekaru, kao što je i tužilac činio u konkretnom slučaju, već je bitno kada je bolest po redovnom medicinskom toku prešla u hroničnu fazu i tako poprimila oblik konačnog stanja. Dakle, početak roka zastarelosti računa se u konkretnom slučaju od dana kada je oboljenje tužioca - posttraumatski stresni poremećaj prešlo iz akutne u hroničnu fazu, što se desilo po isteku do šest meseci od prestanka traumatskih iskustava (boravka tužioca na ratištu), odnosno istekom 1999. godine, jer su se prvi simptomi i izražene psihičke tegobe pojavile odmah po povratku sa ratišta. Protek roka zastarelosti od pet godina od saznanja za štetu iz člana 376. stav 2. ZOO (tzv. objektivni rok) znači da potraživanje u svakom slučaju prestaje, nezavisno od toga da li je i kada oštećeni saznao da su posledice oboljenja trajne i da se njegovo zdravstveno stanje daljim lečenjem neće poboljšati. Subjektivni rok teče u okviru objektivnog roka, pa protekom objektivnog roka zastarelosti potraživanje u svakom slučaju prestaje.

Budući da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 13.05.2016. godine, nakon proteka kako subjektivnog trogodišnjeg, tako i objektivnog roka zastarelosti od pet godina, neosnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pobijanom presudom pogrešno odbijen tužbeni zahtev za naknadu tražene nematerijalne štete.

Nisu osnovani navodi revizije da je drugostepeni sud zanemario izjašnjenje sudskog veštaka i, suprotno lekarskoj struci i praksi, sam prekvalifikovao trenutak nastanka konačnog oblika tužiočeve bolesti. Naprotiv, drugostepeni sud je izveo pravilan zaključak o vremenu u kom je tužiočevo oboljenje poprimilo konačan tok upravo na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka. Početak objektivnog roka drugostepeni sud je pravilno povezao sa momentom u kom je bolest tužioca zadobila hronični oblik, što se desilo istekom 1999. godine, zbog čega je jasno da je objektivni rok protekao pre podnošenja tužbe. Činjenice da je tužilac 2016. godine saznao za dijagnozu bolesti od koje boluje (posttraumatski stresni poremećaj), kao i to da se kod njega, kao posledica tog oboljenja, u međuvremenu pojavilo i drugo oboljenje (neurotski poremećaj neurasteničnog tipa), nisu od uticaja, jer je zastarelost tužiočevog potraživanja naknade štete nastupila najkasnije 2005. godine. To što je tužiočevo oboljenje hronično, zbog čega njegovo lečenje neprestano traje i nije završeno i što se njegovo zdravstveno stanje postepeno pogoršavalo, samo po sebi jeste razlog za pružanje sudske zaštite, podrazumeva se, pod zakonom propisanim uslovima i u zakonom priopisanim rokovima. Međutim, činjenica da je zastarelo tužiočevo potraživanje koje proističe iz bolesti (štete), koja je dobila konačan (hroničan) oblik najkasnije početkom 2000. godine, proizvodi pravne posledice koje se ogledaju u tome da tužilac ne može ostvariti ni pravo na naknadu štetu koja je proistekla naknadno, nastankom drugog oboljenja kao posledice bolesti u vezi sa kojom on nije blagovremeno ostvario pravnu zaštitu.

Na drukčiju odluku ne utiče ni ukazivanje revizijom na „najnovije“ presude Vrhovnog kasacionog suda od 2017. i 2018. godine i nižestepenih sudova, kao i na odluke Ustavnog suda, s obzirom da sud presuđuje na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, potvrđenih međunarodnih ugovora i opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava. Svaka sudska odluka, iako se donosi u činjenično i pravno sličnim slučajevima, zavisi od niza okolnosti vezanih za konkretan slučaj, te je uvek neophodno da se pravično i zakonito rasprave svi aspekti konkretnog slučaja i donese pravilna odluka o pravu tužioca, što je u ovom postupku i učinjeno. Predmetna odluka, s obzirom na vrstu spora, sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za odluku o tužbenom zahtevu, koji proističu iz pravilnog i ujednačenog tumačenja i primene prava, zasnovana je na pravnom shvatanju izraženom u nizu odluka ovog suda, koje prihvataju i nižestepeni sudovi.

Pravilna je odluka drugostepenog suda o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredaba članova 153. i 154. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić