OBAVEZUJE SE tužilac da tuženoj naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 17540/17 od 21.05.2019. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova po osnovu obrade kreditnog zahteva po Ugovoru o stambenom kreditu broj ../11, zaključenom dana 17.10.2011. godine između tužioca i tužene, isplati iznos od 11.891,89 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.11.2011. godine, pa do isplate. Drugim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova po osnovu naknade na ime praćenja kredita po Ugovoru o stambenom kreditu broj ../11, zaključenom dana 17.10.2011. godine između tužioca i tužene, isplati iznos od 1.236,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.11.2012. godine pa do isplate, iznos od 923,52 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.11.2013. godine pa do isplate, iznos od 642,93 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.11.2014. godine pa do isplate, iznos od 359,75 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.02.2015. godine pa do isplate i iznos od 369,53 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.11.2015. godine, pa do isplate. Trećim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova po osnovu premije osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita i naknade na ime administrativnih troškova podnošenja zahteva za osiguranje kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita po Ugovoru o stambenom kreditu broj ../11, zaključenom dana 17.10.2011. godine između tužioca i tužene, isplati iznos od 86.240,86 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 21.11.2011. godine, pa do isplate. Četvrtim stavom izreke, obavezana tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova po osnovu obrade kreditnog zahteva po Ugovoru o stambenom kreditu broj ..., zaključenom dana 08.03.2016. godine između tužioca i tužene, isplati iznos od 40.000,00 dinara sa zaakonskom zateznom kamatom počev od 03.06.2016. godine, pa do isplate. Petim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova po osnovu naknade na ime praćenja kredita godišnje po Ugovoru o stambenom kreditu broj ..., zaključenom dana 08.03.2016. godine između tužioca i tužene, isplati iznos od 5.118,51 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 05.06.2017. godine, pa do isplate. Šestim stavom izreke, obavezana tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova po osnovu naknade na ime obrade kreditnog zahteva po Ugovoru o gotovinskom kreditu broj ..., zaključenom dana 03.06.2016. godine između tužioca i tužene, isplati iznos od 20.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.03.2016. godine, pa do isplate. Sedmim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 189.093,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana kad se steknu uslovi za izvršenje, pa do isplate.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 13026/19 od 07.05.2020. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž 13026/19 od 17.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke. Drugim stavom izreke, ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu sedmom izreke prvostepene presude i spis u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac kao korisnik kredita i tužena su zaključili tri ugovora, od čega ugovor o stambenom kreditu i dva ugovora o gotovinskom kreditu. Ugovorom o stambenom kreditu broj RR ../11 od 17.10.2011. godine, tužena je odobrila tužiocu kao korisniku kredita stambeni kredit u iznosu od 23.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan puštanja sredstava, a članom 5. stav 1. tačke 2., 3. i 4. i članom 11. stav 1. tačka 1., 2. i 3. ugovora, predviđeno je da će tužilac kao korisnik kredita, platiti jednokratnu naknadu od 0,5% ukupnog iznosa kredita u dinarskoj protivvrednosti, naknadu za praćenje kredita 0,05%, koja se naplaćuje jednom godišnje na neplaćeni iznos glavnice, sve po srednjem kursu NBS važećem na dan uplate i naknadu za osiguranje kredita u fiksnom iznosu od 805 evra. Ugovorom o gotovinskom kreditu broj ... od 08.03.2016. godine, tužena banka je tužiocu odobrila gotovinski kredit u iznosu od 1.000.000,00 dinara, a članom 9. stav 1. tačka 2. navedenog ugovora, ugovoreno je da se korisnik kredita obavezuje da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva 2% od odobrenog iznosa kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara, kao i fiksnu naknadu za praćenje kredita na neplaćeni iznos glavnice 0,50% godišnje. Ugovorom o gotovinskom kreditu broj ... od 03.06.2016. godine, tužena banka je tužiocu odobrila gotovinski kredit u iznosu od 2.000.000,00 dinara. Članom 9. stav 1. tačka 9. navedenog ugovora predviđeno je da se korisnik kredita obavezuje da plati banci fiksnu jednokratnu naknadu za obradu kreditnog zahteva 2% od određenog iznosa kredita, odnosno minimum 1.600,00 dinara. U osnovnim podacima o kreditu ugovora o stambenom kreditu broj RR ../11 od 17.10.2011. godine od 21.09.2011. godine, u tački 16. naveden je ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu u iznosu od 94.071,63 dinara. U ponudi ugovora o kreditu od 08.03.2016. godine (obrazac 1B- osnovni podaci o kreditu), u članu 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, u iznosu od 26.272,72 dinara, kao i u ponudi povodom ugovora o kreditu od 03.06.2016. godine (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), u članu 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita u iznosu od 50.686,84 dinara, a sve je predviđeno kao jednokratan trošak, fiksno, što odgovara i sadržini spornih ugovornih odredaba kojima se tužilac kao korisnik kredita obavezao da davaocu kredita plati fiksnu naknadu za obradu zahteva. Tužena je od tužioca po osnovu navedenih naknada naplatila iznose bliže navedene u izreci pobijane odluke.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da navedene odredbe nisu u skladu sa načelom savesnosti i poštenja i dobrom poslovnom praksom, na koji način nije obezbeđena ravnoteža u pravima i obavezama ugovorenih stranaka banke i klijenta, nalazeći da su navedene odredbe ništave, jer su u suprotnosti sa odredbama člana 103. i 105. Zakona o obligacionim odnosima, te da nemaju uporište u odredbama Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Osim toga, tužiocu je ostao nepoznat mehanizam na osnovu kojeg se dobija visina troškova, što ga dovodi u neravnopravan položaj u odnosu na tuženu, koja je na osnovu unapred pripremljenih i odštampanih ugovora o kreditu, na čiju sadržinu tužilac nije mogao da utiče, navedene ugovore zaključila, te tužiocu stavila na raspolaganje navedena novčana sredstva, pri tome za sebe zadržavajući pravo da odredi troškove kredita bez odgovarajućeg obrazloženja koji su to troškovi, na osnovu čega su utvrđeni i zašto se vezuju za iznos odobrenih kredita, što je u suprotnosti sa odredbama člana 46. stav 2. ZOO, zatim u suprotnosti sa načelom jednake vrednosti uzajamnih davanja u smislu člana 15., 12. i 47. Zakona o obligacionim odnosima. Zbog navedenog, po oceni nižestepenih sudova tužena je u obavezi da vrati ono što je po osnovu ništavih odredaba primila shodno članu 210. i 214. ZOO.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se osnovano revizijom tužene ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Prema članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila i zakon ne upućuju na nešto drugo i na ništavost se po članu 109. pazi po službenoj dužnosti.

Prema odredbi člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pismenoj formi što znači da se u pisanom tekstu ugovora mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, kao i uslovi davanja, korišćenja i vraćanja kredita (član 1066. navedenog zakona).

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenih ugovora o kreditu proizlazi iz člana 43. Zakona o bankama, kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Ovo pravo banke je regulisano i podzakonskim aktima i to: Odlukom o načinu i postupku sprovođenja opštih uslova poslovanja koje banka primenjuje u odnosu s klijentima fizičkim licima („Službeni glasnik RS“ broj 74/09 koja se primenjuje od 31.10.2009. godine) i koja je važila u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kreditu od 17.10.2011. godine. Ovom Odlukom se propisuje jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga i to naročito na osnovu kreditnih poslova, kao i bliži uslovi i način obaveštavanja klijenata banke (tačka 1. stav 1). Na osnovu odredaba tačke 5. ove Odluke može se zaključiti da ponuda banke koja se odnosi na kredite treba da jasno i nedvosmisleno sadrži sledeće podatke: vrste i visine, odnosno raspon svih naknada i drugih troškova koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i koji padaju na teret korisnika kredita, uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će ih banka menjati, način izmene i razloge za izmenu (stav 11). Navedeni podaci treba da budu utvrđeni i iskazani u ponudi tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu što se tiče bilo kog elementa tih podataka (tačka 13. stav 2) i dostavljeni klijentu na način propisan uputstvom iz tačke 19. ove odluke. Pored toga, po odredbi tačke 14. stav 2. navedene Odluke, pri zaključivanju ugovora o kreditu banka uz ugovor uručuje klijentu jedan primerak plana otplate kredita, kao i pregled bitnih elemenata tog kredita koji sadrži osnovne podatke o kreditu.

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, tužilac je kao korisnik kredita zaključio ugovor o kreditu sa tuženom dana 17.10.2011. godine, a tužena je uz odgovor na tužbu dostavila i obrazac Osnovnih podataka u kojem je u tački 16. naveden je ukupan iznos naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije ugovora o kreditu u iznosu od 94.071,63 dinara. Kako je u navedenom obrascu Osnovnih podataka o kreditu koji je uručen tužiocu pre zaključenja ugovora iskazana naknada od 94.071,63 dinara, kao podatak o ukupnom iznosu naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku odobravanja i realizacije utovora o kreditu, a koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, to suprotno stanovištu nižestepenih sudova, u ovom slučaju nije izostalo jasno i potpuno obaveštvanje korisnika kredita pre zaključenja ugovora u skladu sa Odlukom o načinu i postupku sprovođenja opštih uslova poslovanja koje banka primenjuje u odnosu s klijentima fizičkim licima („Službeni glasnik RS“ broj 74/09 koja se primenjuje od 31.10.2009. godine). Banka shodno navedenim zakonskim odredbama nije bila u obavezi da iskazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji, odnosno da li je reč o stvarnim troškovima koji su realni i opravdani. Imajući u vidu navedeno, ugovorna odredba kojom se korisnik kredita obavezuje da plati banci troškove za obradu zahteva i naknadu za praćenje kredita, trošak osiguranja kod NKOSK-a i trošak obrade zahteva kod NKOSK-a nije protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti uslovima i načinu obaveštavanja klijenata banke, pa kako predmetna odredba nije ništava, tužilac neosnovano potražuje naplaćeni novčani iznos sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Pravo banke da obračunava troškove i naknade bankarskih usluga povodom zaključenih ugovora o kreditu od 08.03.2016. godine i 03.06.2016. godine takođe proizilazi iz člana 43. Zakona o bankama i regulisano je i podzakonskim aktima – Odlukom o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Službeni glasnik RS“, broj 65/11), koja je doneta na osnovu odredaba Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“, broj 36/11 i 139/14), koji se primenjuje od 05.12.2011. godine, pa tako i u ovom slučaju s obzirom da su navedeni ugovori o kreditu zaključeni 08.03.2016. godine i 03.06.2016. godine.

Shodno tome, banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga u vezi sa realizacijom kredita, ali je takva odredba ugovora pravno valjana pod uslovom da je ponuda banke sadržala vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita uz određenje da li su fiksni ili promenljivi, a ako su promenljivi – periode u kojima će se menjati i način izmene, što je propisano u odredbi člana 17. stav 4. tačka 10. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Navedeno obaveštavanje korisnika u predugovornoj fazi zasnovano je na jednom od osnovnih načela zaštite korisnika (pravo korisnika na informisanje) i obuhvata dužnost banke da korisniku pruži informacije i odgovarajuća objašnjenja o uslovima koji se odnose na (između ostalog) ugovor o kreditu za koji je pokazao interesovanje (u daljem tekstu: ponudu), na način koji će korisniku omogućiti da uporedi ponude različitih davalaca istih usluga i proceni da li ovi uslovi odgovaraju njegovim potrebama i finansijskoj situaciji, ali koji korisnika nijednog trenutka neće dovesti u zabludu (članovi 5. tačka 3. i 17. stav 1. navedenog zakona).

Saglasno ovim zakonskim odredbama u navedenoj Odluci Narodne banke Srbije („Službeni glasnik RS“, broj 65/11) bliže su utvrđeni izgled i sadržina obrazaca na kojima se ponuda uručuje korisniku, pa je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu (obrazac 1B osnovni podaci o kreditu) koji u tački 3. obuhvata troškove kredita, a u tački 3.3 vrstu i visinu svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita (očekivani troškovi u dinarima iskazuju se u apsolutnom iznosu).

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u ponudi povodom ugovora o kreditu od 08.03.2016. godine (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), u članu 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, u iznosu od 26.272,72 dinara, kao i u ponudi povodom ugovora o kreditu od 03.06.2016. godine (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), u članu 3.3 utvrđena je vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita u iznosu od 50.686,84 dinara, a sve je predviđeno kao jednokratan trošak, fiksno, što odgovara i sadržini spornih ugovornih odredaba kojima se tužilac kao korisnik kredita obavezao da davaocu kredita plati fiksnu naknadu za obradu zahteva. Kako je tužilac, sadržinom navedenih ponuda u predugovornoj fazi (obrazac 1B-osnovni podaci o kreditu), obavešten o vrsti i visini naknada koje padaju na njegov teret, kao i o vrsti i visini naknade za obradu zahteva, to banka nije bila u obavezi da dokazuje strukturu ove naknade niti od čega se sastoji, niti je takva ugovorna odredba neodređena u smislu članova 8. i 19. stav 1. tačka 12. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Naime, iskazivanje ove naknade za bankarsku uslugu (održavanje kredita) zadovoljava uslov određenosti ugovorne obaveze (vrsta i visina/fiksna ili promenljiva) i u smislu člana 50. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu navedeno, u ovom slučaju ugovorne odredbe kojime se korisnik kredita obavezuje da plati banci provizije za obradu zahteva nisu protivna osnovnim načelima obligacionog prava, niti osnovnim načelima zaštite korisnika finansijskih usluga. Kako sporne ugovorne odredbe nisu ništave, tužilac neosnovano potražuje naplaćene novčane iznose sa zakonskom zateznom kamatom na osnovu članova 104. i 214. ZOO.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Odluku o troškovima revizijskog postupka, sadržanu u stavu trećem izreke, Vrhovni kasacioni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2., u vezi člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku. Tužiocu su priznati troškovi na ime angažovanja punomoćnika - advokata, za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, primenom Advokatske tarife važeće u vreme preduzimanja te parnične radnje, dok trošak sudskih taksi nije priznat jer zahtev nije opredeljen u smislu člana 163. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić