Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8915/18 od 08.12.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba prvotuženog i trećetuženog i i potvrđena presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 2003/18 od 29.06.2018. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 2003/18 od 29.06.2018. godine u stavu drugom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo prema tuženima ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov3 br. 637/13 od 08.02.2013. godine zaključen između prvotuženog VV, kao prodavca i trećetuženog GG, kao kupca. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P 2003/18 od 29.06.2018. godine tako što su obavezani tužioci da solidarno naknade troškove parničnog postupka drugotuženoj u iznosu od 250.500,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P 2003/18 od 29.06.2018. godine, tako što je obavezan prvotuženi da tužiocima solidarno naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 266.800,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema presude, kao i u preostalom delu stava petog izreke, tako što su obavezani tužioci da solidarno naknade troškove parničnog postupka trećetuženom u iznosu od 496.950,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti pa do konačne isplate, dok je za iznos zakonske zatezne kamate na dosuđene troškove postupka iz ovog stava izreke, počev od dana presuđenja do dana izvršnosti odbijen kao neosnovan. Stavom petim izreke, odbačena je žalba trećetuženog izjavljena protiv stava četvrtog izreke presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P 2003/18 od 29.06.2018. godine, kao nedozvoljena. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev prvotuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, prvotuženi VV je blagovremeno izjavio reviziju, protiv stavova prvog, četvrtog i šestog izreke, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, utvrđenom na raspravi pred drugostepenim sudom, tužilac AA se sa prvotuženim VV dogovorio da prvotuženi, tužiočev raniji dug prema trećem licu u visini od 13.000 evra preuzme i vrati, što je prvotuženi i učinio, a tužilac se obavezao da će mu vratiti iznos od 13.000 evra i da će plaćati kamatu na mesečnom nivou u visini od 6%. Prvotuženom je bilo poznato da su se tužioci nalazili u teškoj finansijskoj situaciji,pa je preuzeo tužiočev raniji dug, i na njegovo insistiranje radi obezbeđenja duga, dogovorio da će garancija vraćanja duga biti zalaganje nepokretnosti na kojima je kao vlasnik upisana tužilja BB, supruga AA. Ona je po nalogu svog supruga potpisala ugovor o kupoprodaji nepokretnosti sa prvotuženim, kao i priznanice o isplati kupoprodajne cene, koji je trebalo da predstavlja garanciju da prvotuženi neće biti oštećen zbog nepoštovanja ugovora i vraćanja novca. Tužilja BB je potpisala priznanice od 05.07.2010. godine i 20.08.2010. godine, kao i 20.09.2010. godine u kojima je konstatovano da je od prvotuženog VV primila na ime isplate dela kupoprodajne cene za kupovinu kp. br. .. i porodične stambene zgrade ukupan iznos od 33.000 evra, pa je sa prvotuženim zaključila ugovor o kupoprodaji nepokretnosti Ov. br. 2741/2010 od 12.11.2010. godine. U ugovoru je konstatovano da je prvotuženi isplatio kupoprodajnu cenu u iznosu od 45.000 evra. Nakon ove kupovine prvotuženi nije stupio u posed predmetne nepokretnosti, već su u posedu i dalje ostali tužioci. Prvotuženi VV je upisao svoje pravo svojine na osnovu ovog ugovora o kupoprodaji. Drugotužena banka je sa trećetuženim zaključila ugovor o stambenom kreditu RR ../13 dana 06.02.2013. godine, na osnovu koga je korisniku kredita, odobrila dugoročni dinarski kredit u iznosu od 55.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, pa su prvotuženi i trećetuženi zaključili ugovor o kupoprodaji predmetne nepokretnosti Ov 637/13 dana 08.02.2013. godine za kupoprodajnu cenu u iznosu od 98.000 evra. Ovaj iznos je trećetuženi u celosti isplatio, i to iznos od 55.000 evra u dinarskoj protivvrednosti iz kredita koji mu je odobren od strane drugotužene banke, a ostatak do punog iznosa kupoprodajne cene od 98.000 evra iz sopstvenih sredstava. Na osnovu ovog ugovora trećetuženi je izvršio upis prava svojine u zemljišnim knjigama i nalazi se u posedu kupljene nepokretnosti od 09.06.2014. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je utvrdio da je ugovor zaključen dana 12.11.2010. godine između BB, kao prodavca i prvotuženog VV, kao kupca, ništav pravni posao u smislu člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i odredbe člana 141. stav 1. istog Zakona, gde je propisano da je ništav ugovor kojim neko, koristeći se stanjem nužde ili teškim materijalnim stanjem drugog, njegovim nedovoljnim iskustvom, lakomislenošću ili zavisnošću, ugovori za sebe ili za nekog drugog korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio ili se obavezao dati ili učiniti. Apelacioni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju ispunjena oba uslova, imajući u vidu da je označena kupoprodajna cena u spornom ugovoru od 12.11.2010. godine u visini od 45.000 evra, dok je prvotuženi istu nepokretnost prodao trećetuženom ugovorom iz 2013. godine za kupoprodajnu cenu od 98.000 evra, što nedvosmisleno ukazuje na nesrazmerno davanje. Takođe, prvotuženi je preuzimajući raniji dug tužioca AA znao da su tužioci u teškoj materijalnoj situaciji, u stanju nužde i položaju zavisnosti, usled čega je došlo do ekonomskog iskorišćavanja, pa je zaključeno da je predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti simulovan pravni posao sa elementima zelenaškog ugovora, s obzirom da nije postignuta saglasnost volja ugovornih strana, da prvotuženi tužilji BB isplati kupoprodajnu cenu jer ona nikad nije isplaćena, a da nepokretnost nikada nije predata u državinu prvotuženom.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo donoseći pobijanu odluku u delu kojim je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu pod Ov3 br. 2741/2010 od 12.11.2010. godine zaključen između tužilje BB, kao prodavca i prvotuženog VV, kao kupca.

 

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se revizijskim navodima ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza, pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu primenu materijalnog prava. Drugostepeni sud je ocenio sve izvedene dokaze i svoju ocenu tih dokaza obrazložio. Slobodna ocena dokaza znači vrednovanje dokaza na osnovu kojeg sud „po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza kao celine“, te na osnovu rezultata celokupnog postupka, odlučuje koje će činjenice uzeti kao dokazane. Naime, na raspravi pred drugostepenim sudom izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka, njihovim suočenjem, i čitanjem svih pismena u spisima, pa je na osnovu člana 8. ZPP, drugostepeni sud imao mogućnosti da izvrši ocenu njihovih iskaza. U skladu sa navedenim drugostepeni sud je formirao svoj zaključak o ništavosti predmetnog ugovora. Imajući u vidu navedeno, neosnovano se u reviziji tuženih ističe da drugostepeni sud nije pravilno cenio izvedene dokaze, pa suprotno navodima revizije drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.

Prividan - simulovan ugovor spada u kategoriju poslova u kojima volja nije istinska, odnosno učesnici tog pravnog posla svesno izjavljuju nešto što zaista ne žele. U konkretnom slučaju, predmetni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 12.11.2010. godine ne izražava stvarnu volju i nameru parničnih stranaka, niti pravu volju tužilje BB da proda i preda u svojinu nepokretnost, a da prvotuženi VV zauzvrat isplati kupoprodajnu cenu tužilji, već da se tim ugovorom prikrije ugovor o preuzimanju duga između tužioca AA i prvotuženog, po kome je prvotuženi preuzeo dug tužioca, koji je ovaj imao prema trećem licu, tako da je ovaj ugovor o kupoprodaji nepokretnosti simulovan pravni posao, koji je pri tome zaključen u stanju nužde tužilaca od strane prvotuženog, koji je za sebe ugovorio korist koja je u očiglednoj nesrazmeri sa onim što je on drugom dao ili učinio, i ništav pravni posao u smislu članova 103 i 141 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima.

Ni ostalim navodima revizije, koje je Vrhovni kasacioni sud takođe cenio, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane odluke, zbog čega ih posebno nije ni obrazlagao.

Prvotuženi sa revizijom nije uspeo, zbog čega mu i ne pripada naknada troškova sastava revizije u smislu člana 165. ZPP.

Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić