Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20) i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je svojeručno potpisao da je od tužioca primio po priznanicama u periodu od 12.05.2006. godine do 12.06.2008. godine, na ime pozajmice sa rokom vraćanja po nalogu zajmodavca, ukupan iznos od 88.600 evra i 400.000,00 dinara. Između preduzeća „Bulveco“ o.o.d. eksport – import Sofija, koga je zastupao tužilac u svojstvu direktora i vlasnika i „LLT Agro“ doo, Beograd, koga je zastupao tuženi kao direktor, zaključen je 26.04.2006. godine ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji, radi očuvanja i eksploatacije voćnih zasada višnje na plantaži „Tomaševac“. Članom 4. ugovora preduzeće „Bulveco“ se obavezalo da isplati zaostale plate radnika u iznosu od 5.250.000,00 dinara najkasnije do 10.05.2006. godine, da isplati dospele obaveze prema ZZ „Tomaševac“ u iznosu od 800.000,00 dinara do kraja septembra 2006. godine, da preduzme sve mere na zaštiti voćnih zasada od prisutnih i mogućih bolesti, da izvrši hemijsku zaštitu adekvatnim preparatima, da obezbedi mehanizaciju i druge priključne mašine za rad u plantaži, da vodi računa o voćnim zasadima, a preduzeće „LLT Agro“ da omogući neometan i neograničen uvid u stanje plantaže i organizuje berbu višnje roda 2006. godine, kao i da odmah omogući pristup preduzeću „Bulveco“ plantaži u Tomaševcu. Preduzeće „LLT Agro“ doo uputilo je 17.05.2006. godine preduzeću „Bulveco“ o.o.d. izjavu da potvrđuje da je za tačnost izvršenog obračuna ličnih primanja prema radnicima jedino odgovoran „LLT Agro“, te da je ovo preduzeće primilo po platnim spiskovima, a prema ugovoru sa „Bulveco“ o.o.d. od 26.04.2006. godine, na ime isplata zaostalih ličnih primanja radnika, iznos od 806.706,00 dinara po priznanici od 18.05.2006. godine, iznos od 1.125.000,00 dinara po priznanici od 19.05.2006. godine, iznos od 333.553,00 dinara po priznanici od 29.05.2006. godine, iznos od 1.840.000,00 dinara po priznanici od 23.06.2006. godine, iznos od 926.000,00 dinara po priznanici od 24.06.2006. godine i iznos od 726.600,00 dinara po priznanici od 25.06.2006. godine, da je ZZ „Tomaševac“ plaćen iznos od 872.000,00 dinara po članu 4 ugovora od 26.04.2006. godine, da su zadužena hemijska sredstva i da su iskorišćena na plantaži „Tomaševac“, da je izvršeno plaćanje režije po priznanici od 05.07.2006. godine i troškova čišćenja korova, tarupiranja, tanjiranja, prskanja u plantaži i korišćenja pumpe. Tokom 2007. godine, tužilac je vodio pregovore sa tuženim da kupi plantažu pa je sa VV, sestrom tuženog, preduzeće „New Bulveco LTD“, koga je zastupao tužilac kao osnivač i direktor, zaključio ugovor o kupovini njenog udela dana 29.03.2007. godine, s tim što je vansudskim poravnanjem od 25.09.2007. godine konstatovano da je ispunjenje obaveze predviđeno članom 4. ugovora o prenosu udela ugovorne strane „New Bulveco LTD“, postalo otežano, jer je na ime istih drugoj ugovornoj strani VV isplaćen samo iznos od 27.100,00 evra, te da se poravnanjem regulišu imovinski odnosi, tako da se VV obavezala da na ime primljenog iznosa od 27.100,00 evra, koji ne može da vrati, ustupi drugo ugovornoj strani na korišćenje deo voćnog zasada višnje koje se nalazi u mesnoj zajednici Tomaševac. Tužilac je po vansudskom poravnanju primio iznos od 248.000,00 dinara po priznanici od 23.06.2008. godine i potvrdio prijem iznosa od 604.000,00 dinara do 02.07.2008. godine po potpisanoj priznanici, a po otpremnici preduzeća „Bulveco“ otpisana je iz „Tomaševca“ roba sveže višnje u iznosima navedenim u poravnanju.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tuženog obavezao da tužiocu na osnovu ugovora o zajmu isplati utuženi iznos sa kamatom u smislu odredbe člana 557. Zakona o obligacionim odnosima pošto je zaključio da je tuženi, potpisujući svojeručno, bez pečata firme, priznanice priložene uz tužbu izrazio volju da sa tužiocem zaključi ugovor o zajmu i preuzeo je obavezu da vrati tužiocu primljeni iznos od ukupno 400.000,00 dinara i 88.600 evra. Kako tuženi nije dokazao da je primljeni novac vratio tužiocu, to je dužan na osnovu odredbe člana 562. stav 1, člana 324. stav 1. i 2. i člana 277. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima da vrati tužiocu navedene iznose sa kamatom od podnošenja tužbe pa do isplate. Priznanice i potvrde priložene uz tužbu ne odnose se na izvršenje obaveza iz ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji i iz ugovora o ustupanju udela, jer je tužilac tokom postupka priložio dokaze da su izvršene sve obaveze iz ugovora o poslovno tehničkoj saradnji, koje se odnose na isplate zaostalih plata radnika, dospele obaveze prema ZZ „Tomaševac“ i obaveze na preduzimanje mera zaštite, voćnih zasada od bolesti, odnosno hemijsku zaštitu, a nije ugovorom predviđena obaveza preduzeća tužioca da plaća naknadu za zakup plantaže.

Drugostepeni sud je prihvatio pravnu argumentaciju prvostepenog suda i potvrdio prvostepenu presudu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo kada su ocenili osnovanim zahtev tužioca za isplatu utuženog iznosa, zbog čega su neosnovani revizijski navodi koji ukazuju na suprotno.

Odredbom člana 557. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da se ugovorom o zajmu obavezuje zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta. Obaveze zajmoprimca propisane su odredbom člana 562. stav 1. istog zakona, tako što je zajmoprimac dužan vratiti, u ugovorenom roku, istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta. Dejstva ugovora, propisana su odredbom člana 148. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, tako što ugovor stvara prava i obaveze za ugovorne strane.

U konkretnom slučaju, tuženi je u svojstvu zajmoprimca, odnosno ugovorne strane po usmenom ugovoru o zajmu, primio od tužioca u periodu od 12.05.2006. godine do 12.06.2008. godine ukupan iznos od 88.600 evra i 400.000,00 dinara, pa je u materijalno pravnom odnosu koji predstavlja osnov za postojanje obaveze tuženog u odnosu na tužioca za povraćaj primljenog zajma. To vodi zaključku da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, pa je pravilnom primenom materijalnog prava, tužbeni zahtev usvojen.

Navodima revizije se pravilnost pobijane presude ne dovodi u sumnju. U postupku je utvrđena bitna činjenica da je između tužioca i tuženog zaključen usmeni ugovor o zajmu, te je pravilno primenjeno pravilo o teretu dokazivanja propisano odredbama člana 228. – 231. ZPP u odnosu na obavezu tuženog da dokaže da je pozajmljeni novac vratio. Revizijom se u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje. U osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava, revizija se faktički poziva na odredbe člana 99. i 100. Zakona o obligacionim odnosima (tumačenje ugovora), čijoj primeni nema mesta u situaciji kada je sadržina pravnog odnosa svestrano ispitane i utvrđena, te nema potrebe ni za tumačenjem ugovora, jer je utvrđeno da je obaveza tuženog proistekla iz usmenog ugovora o zajmu, a da zaključen ugovor o poslovno tehničkoj saradnji i ugovor o preuzimanju udela predstavljaju nezavisne pravne poslove.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je doneo odluku kao u izreci presude primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić