Prvostepena odluka je delom potvrđena, a delom preinačena presudom Privrednog apelacionog suda Pž br.2050/19 od 13.02.2020. godine, te je preinačena i u delu protivtužbenog zahteva tuženog-protivtužioca tako što je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca za isplatu iznosa od 10.656.146,49 dinara sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom. Nakon toga, navedena drugostepena odluka je u tom delu, presudom Vrhovnog kasacionog suda Prev 380/2020 od 15.10.2020. godine, ukinuta.

Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1392/21 od 12.08.2021. godine, koja je doneta u ponovom postupku, preinačena je prvostepena presuda presuda u stavu III tako što je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu plati iznos od 10.656.146,49 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, i to na iznos od 3.544.877,12 dinara počev od 13.05.2010. godine, na iznos od 2.078.694,65 dinara sa kamatom od 13.05.2010. godine, na iznos od 1.615.500,11 dinara sa kamatom od 10.07.2011. godine i na iznos od 3.417.074,61 dinara sa kamatom od 29.10.2011. godine pa do isplate, odbijene su žalbe tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca izjavljene protiv rešenja o troškovima parničnog postupka, pa je prvostepena presuda potvrđena u stavu VIII izreke, odbijen je zahtev tužioca-protivtuženog za naknadu troškova drugostepenog parničnog postupka kao neosnovan, te je obavezan tužilac- protivtuženi da tuženom-protivtužiocu naknadi troškove drugostepenog parničnog postupka u iznosu od 2.139.892,00 dinara.

Protiv drugostepene presude blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio tužilac-protivtuženi, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešne primene materijalnog prava i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi-protivtužilac je dostavio odgovor na reviziju kojim je osporio revizijske navode i predložio odbijanje revizije kao neosnovane. Troškove za sastav odgovora na reviziju i taksi za odgovor na reviziju je tražio.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20) i odlučio da revizija tužioca-protivtuženog nije osnovana.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Pored toga što je u reviziji ukazano da je došlo do bitne povrede odredaba parničnog postupka, revident nije posebno ukazao niti opredelio u čemu bi se takva povreda sastojala, odnosno koja odredba je povređena. Iz ovih razloga pozivanje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka, kao revizijski razlog iz člana 407. Zakona o parničnom postupku je bez uticaja u revizijskom postupku prilikom ispitivanja pobijane drugostepene presude.

Prema stanju u spisima, o postavljenom tužbenom zahtevu tužioca- protivtuženog je odlučeno tokom prvostepenog i drugostepenog postupka, kao i u postupku po reviziji, pa je u tom delu odluka o istom pravnosnažna. U pogledu protivtužbenog zahteva tuženog-protivtužioca u ukupnom iznosu od 16.852.985,81 dinara, pravnosnažno je obavezan tužilac-protivtuženi da plati tuženom- protivtužiocu iznos od 6.196.839,32 dinara, a revizija se odnosi na potraživanje tuženog u delu iznosa od 10.656.146,49 dinara, za koje je tokom postupka istaknut prigovor zastarelosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju na kome su zasnovane nižestepene odluke, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o dugoročnoj poslovnoj saradnji koji je zaključen dana 22.08.2005. godine sa Aneksom broj 1 od 28.03.2006. godine i Aneksom boj 2 od 29.09.2008. godine, a kojim je ugovorena obaveza tuženog da tužiocu na benzinskim stanicama ustupi prostor za postavljanje reklamnog mobilijara, a tužilac se obavezao da na ustupljenim prostorima postavi reklamne panoe proizvođača koga samostalno izabere i da tako navedene panoe koristi za oglašavanje svojih klijenata. Iznos od 16.852.985,81 dinara koji sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom predstavlja protivtužbeni zahtev jeste potraživanje tuženog po računima koji se odnose na utrošenu električnu energiju i po računima koji se odnose na primenu člana 7. Ugovora o dugoročnoj poslovnoj saradnji, a kojim je regulisan način podele sredstava primljenih na ime naknade od eksploatacije prostora na reklamnim panoima od korisnika prostora (klijenata), u odnosu 28% tuženi, a 72% tužilac, dok je članom 9. ugovreno da se deo naknade koji u skladu sa članom 7. tužilac isplaćuje tuženom plaća mesečno od 1-og do 10-og u mesecu za protekli mesec. Tužilac-protivtuženi je istakao prigovor zastarelosti potraživanja za iznos od 10.656.146,49 dinara, i to po računima br. .., .., .. i .. . Tokom postupka je utvrđeno, a što među parničnim strankama i nije bilo sporno, da je račun br. .. izdat 13.05.2010. godine na iznos od 3.544.877,12 dinara, a odnosi se na period od 01.07.2008. godine do 01.07.2009. godine, potraživanje je dospelo 10.07.2009. godine; račun broj .. od 13.05.2010. godine, na iznos od 2.078.694,65 dinara, odnosi se na period od 01.07.2009. do 01.07.2010. godine, potraživanje je dospelo 01.07.2010. godine; račun broj .. od 19.10.2011. godine, odnosi se na period od 01.04.2010. godine do 31.12.2010. godine na iznos 3.417.074,61 dinara, potraživanje je dospelo 10.01.2011. godine i račun broj .. izdat 30.06.2011. godine, na iznos 1.615.500,11 dinara, potraživanje je dospelo 10.06.2011. godine. Protivtužba radi naplate potraživanja podneta je dana 08.07.2014. godine.

Polazeći od napred utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je cenio prigovor zastarelosti istaknut od strane tužioca-protivtuženog, te je našao da je isti neosnovan budući da su parnične stranke bile u ugovornom odnosu po osnovu Ugovora o dugoročnoj poslovnoj saradnji kojim ugovorom je tuženi ustupio svoje objekte - pumpe, a tužilac mobilijare, a sve u cilju ostvarivanja poslovnog poduhvata koji je za cilj imao podelu dobiti od prihoda ostvarenih reklamiranjem, pa se na potraživanje stranaka po navedenom ugovoru ima primeniti opšti zastarni rok propisan odredbom člana 171. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je našao da potraživanje u delu iznosa od 10.656.146,49 dinara nije zastarelo, pa je utvrdio da postoji potraživanje tuženog-protivtužioca u ukupnom iznosu od 16.852.985,81 dinara sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom.

Drugostepeni sud je, odlučujući u ponovnom postupku o ovom delu protivtužbenog zahteva, isti usvojio uz navode da se ugovor zaključen između parničnih stranaka ne može smatrati ugovorom o prometu roba i usluga na koji bi se primenio trogodišnji rok zastarelosti iz čl. 374. Zakona o obligacionim odnosima, već je u konkretnom slučaju reč o posebnoj vrsti ugovora čija je sadržina određena voljom ugovornih strana, ustupanjem prostora za postavljanje mobilijara u cilju oglašavanja i podele prihoda, a na koji ugovor se ima primeniti desetogodišnji rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, koji u konkretnom slučaju nije protekao.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, i to odredbu člana 171. Zakona o obligacionim odnosima kada je ocenio da potraživanje tuženog-protivtužioca nije zastarelo, pa su neosnovani revizijski navodi da je pogrešno primenjeno materijalno pravo. Razloge koje je naveo drugostepeni sud u svojoj odluci, kao pravilne prihvata i revizijski sud.

Neosnovani su navodi revidenta da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru o prometu roba i usluga za koji je članom 374. Zakona o obligacionim odnosima predviđen rok zastarelosti od 3 godine. Pre svega, za pravilnu ocenu prigovora zastarelosti od značaja je definisanje odnosa iz koga je poteklo potraživanje za koje istaknut prigovor zastarelosti. U konkretnom slučaju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu Ugovora o dugoročnoj poslovnoj saradnji, a predmet protivtužbenog zahteva je potraživanje nastalo iz tog odnosa. Iz odredbi ugovora i sadržine prava i obaveza stranaka, proizilazi da taj ugovor nije imao za cilj promet robe odnosno usluge među strankama, već je imao za cilj dugoročnu poslovnu saradnju u oblasti marketinga. Ni ugovorna obaveza tužioca na isplatu naknade tuženom ne predstavlja naknadu za izvršenu uslugu, već prema odredbama samog ugovora, predstavlja način na koji su se ugovorne strane saglasile da podele sredstva primljena na osnovu ostvarene saradnje u pogledu eksploatacije prostora na reklamnim panoima.

Sledom rečenog, predmetno potraživanje ima različite karakteristike u odnosu na potraživanje iz prometa robe i usluga, tako da zastareva u opštem (dužem) roku, s obzirom da zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti, sve u smislu odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, pa je pravilno obavezan tužilac-protivtuženi na njegovu isplatu.

Bez uticaja su navodi revidenta usmereni na primenu člana 376. stav 3 Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom da je zastarelost naknade štete nastale povredom ugovorne obaveze određena prema zastarelost predmetne ugovorne obaveze, a to je svakako u konkretnom slučaju opšti rok od 10 godina.

Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Stavom drugim izreke, odbijeni su zahtevi za naknadu troškova revizijskog postupka na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP, i to s obzirom da tužilac- protivtuženi nije uspeo u revizijskom postupku, a troškovi tuženog-protivtužioca nisu potrebni radi vođenja parnice u smislu člana 154. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić