Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 5440/20 od 17.03.2021. godine u stavu prvom izreke odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog - protivtužioca pa je potvrđena prvostepena presuda u stavu II izreke. U stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu I i III izreke i spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Protiv presude drugostepenog suda, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda (stav prvi izreke drugostepene presude) tuženi - protivtužilac izjavljuje blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stava 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04...111/09), koja je učinjena pred drugostepenim sudom, a koju odredbu je greškom označio kao član 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku nalazeći da je konkretno u primeni Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20) i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama odredbe člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04...111/09), koji zakon se u ovoj parnici primenjuje na osnovu člana 506. stava 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20) i našao da revizija tuženog - protivtužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 361. stava 2. tačke 9. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi tuženog - protivtužioca, koji ukazuju na to da je pobijana odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 361. stava 2. Zakona o parničnom postupku. Drugostepeni sud je odluku zasnovao na činjeničnom stanju, koje je prvostepeni sud utvrdio ocenom dokaza, pa nema takve bitne povrede postupka pred drugostepenim sudom, jer ponovnog izvođenja dokaza u postupku donošenja odluke koja se pobija revizijom nije bilo. Sledi da povreda, na koju se po sadržini ukazuje revizijom tuženog - protivtužioca nije učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane odluke nižestepenih sudova, a koja ne može biti predmet ocene u revizijskom postupku u smislu člana 398. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predmet protivtužbenog zahteva je izlučenje i predaja u državinu tuženog - protivtužioca nepokretnosti iz stečajne mase tužioca – protivtuženog budući da tuženi - protivtužilac navodi da je u listu nepokretnosti br. .. KO Sombor - 1 upisan kao vlasnik 4 zgrade, koje se nalaze na adresi ... u Somboru na parceli br. .. koje nepokretnosti tužilac - protivtuženi koristi bez pravnog osnova.

Prvostepeni sud je, uvidom u list nepokretnosti br. .. KO Sombor 1 utvrdio da su pogon, odnosno zgrade upisane kao društvena svojina sa pravom korišćenja tuženog - protivtužioca sa obimom udela 1/1. Dalje je utvrđeno da je tuženi - protivtužilac DD „Borovo“ Vukovar organizovano 18.03.1994. godine od delova nekadašnjeg jugoslovenskog kombinata gume i obuće „Borovo” iz Borova, na području Republike Hrvatske i vodi se kao jedini pravni sledbenik nekadašnjeg DP Jugoslovenski kombinat gume i obuće „Borovo”, a što je prvostepeni sud utvrdio iz potvrde Trgovačkog suda u Osijeku. Prema rešenju Hrvatskog fonda za privatizaciju od 24.09.1993. godine u postupku privatizacije tuženog-protivtužioca, privatizacijom su obuhvaćene, između ostalog, nekretnine u Republici Srbiji, koje su predmet spora, a za koje je tuženi - protivtužilac tokom postupka tvrdio da je vlasnik. Radi se o nepokretnostima upisanim u listu nepokretnosti .. Sombor 1 - sve na katastarskoj parceli br. .. . Dalje je prvostepeni sud utvrdio da je tuženi - protivtužilac zahtev podneo na osnovu uverenja Agencije za upravljanje državnom imovinom od 23.01.2013. godine i potvrde Trgovačkog suda u Osijeku od 28.08.2014. godine, na osnovu koga je tuženi -protivtužilac isticao da je, u postupku privatizacije u Republici Hrvatskoj u skladu sa hrvatskim propisima, umesto prava korišćenja na predmetnim nepokretnostima, koje se u izvodu iz katastra nepokretnosti vode kao društvena svojina, tuženi - protivtužilac stekao pravo svojine i kao vlasnik ima pravo da mu se predmetne nekretnine predaju. Uverenjem RS RGZ Služba za katastar nepokretnosti br. ../19 od 28.06.2019. godine, dostavljen je sudu istorijat prava vlasništva od preuzimanja zemljišne knjige i formiranja katastra nepokretnosti na parceli .. KO Sombor 1. Konstatovano je da iz rešenja od 06.05.2005. godine proizilazi da je izvršena promena upisa nosioca prava društvene svojine na objektima i pravo korišćenja na parceli .. KO Sombor 1 sa do tada upisanog nosioca DP ”Boreli“ Sombor na novog nosioca „Borovo” DD Vukovar, a na osnovu rešenja Dn 2625/02 Opštinskog suda Sombor i rešenja Gž 885/03 Okružnog suda Sombor. Aktom istog organa od 20.10.2006. godine dozvoljen je upis promene naziva firme nosioca prava svojine na nepokretnostima upisanim u list nepokretnosti br. .. KO Sombor u „Borovo“ DD Vukovar, a radi promene upisa naziva firme nosioca prava svojine upisanim u list nepokretnosti na osnovu uvida u potvrdu Trgovačkog suda u Osijeku od 25.04.2003. godine i izvoda iz sudskog registra Trgovačkog suda u Osijeku od 25.05.2005. godine.

Prvostepeni sud, odlučujući o protivtužbenom zahtevu za izlučenje predmetne nepokretnosti, utvrđuje da je tuženi - protivtužilac na istim uknjižen sa pravom korišćenja, te je stanovišta da tuženi - protivtužilac nije dostavio dokaz da je svoje pravo na nepokretnostima na dan 31.12.1990. godine prijavio, a što je bio dužan prema Uredbi o zaštiti imovine delova preduzeća čije je sedište na teritoriji bivših Republika SFRJ. Sledom, prvostepeni sud zaključuje da tuženom - protivtužiocu pravo po Sporazumu o pitanju sukcesije -Aneks G ne daje mogućnost da traži povraćaj predratne imovine. Takođe, prvostepeni sud, kao jedan od razloga za odbijanje protivtužbenog zahteva ističe da tuženi – protivtužilac, kao nosilac prava korišćenja na spornim nekretninama, nema pravo svojine na istim, jer nije privatizovan po propisima Republike Srbije, u kojoj se nepokretnost na kojoj traži izlučenje i predaju nalaze, već to pravo može steći samo ako zaključi bilateralni ugovor između Republike Srbije i Republike Hrvatske, kojim bi se predvidela konverzija prava korišćenja u pravo svojine. Stoga, prvostepeni sud, odbijajući protivtužbeni zahtev primenjuje odredbu člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i zaključuje da tuženi - protivtužilac nije dokazao da je titular prava svojine na spornim nepokretnostima.

Drugostepeni sud je stanovišta da je pravilno prvostepeni sud odbio protivtužbeni zahtev i na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilnom primenom materijalnog prava i to odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pravilno utvrdio da tuženi - protivtužilac nema pravo svojine na predmetnim nepokretnostima. Pri tome, drugostepeni sud dodaje da nije pravilan zaključak prvostepenog suda da tuženi - protivtužilac, kao nosilac prava korišćenja spornim nekretninama nema pravo svojine jer nije privatizovan po propisima Republike Srbije, ali nalazi da ovaj zaključak ne utiče na pravilnost i zakonitost prvostepene presude u stavu II izreke. Prema stanovištu drugostepenog suda, tuženi – protivtužilac, sada deoničko društvo, svoj pravni status, odnosno pravnu formu može menjati prema propisima države gde ima registrovano sedište, ali to ne znači da se promenom statusa prema propisima matične države automatski i istovremeno menja oblik svojine na nepokretnostima koje se nalaze u drugoj državi. Prema mišljenju drugostepenog suda, Sporazumom po pitanju sukcesije - Aneks G načelno je uređeno pitanje priznavanja prava vlasništva između država sledbenika i prema ovom sporazumu, sporni odnosi se moraju rešiti sklapanjem bilateralnih ugovora, kojima bi se razrešila sveukupna imovinska pravna pitanja između država sledbenika uz poštovanje uslova reciprociteta. Pravni prethodnik tuženog - protivtužioca je stekao pravo korišćenja na nepokretnostima koje su bile u društvenoj svojini i koje su i dalje ostale u društvenoj svojini, te je stoga prema zaključku drugostepenog suda pravilno prvostepeni sud odbio protivtužbeni zahtev tuženog - protivtužioca za izlučenje po osnovu prava svojine za koju tuženi - protivtužilac tvrdi da je stekao po osnovu privatizacije sprovedene u Republici Hrvatskoj.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Revizijom tuženog - protivtužioca osporava se izneto stanovište nižestepenih sudova. Prema navodima revidenta Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije može se neposredno primenjivati, bez bilo kakvih bilateralnih ugovora, pri čemu je takvo stanovište u drugim postupcima imao i drugostepeni sud, kao i Vrhovni sud Srbije 2004. godine. Vrhovni kasacioni sud ne prihvata revizijske navode tuženog - protivtužioca. Zahtev tuženog - protivtužioca na način opredeljen protivtužbom zasniva se na njegovoj tvrdnji da je postao imovinskom transformacijom svog prethodnika vlasnik predmetnih nepokretnosti. Međutim, takve nepokretnosti, nakon svojinske transformacije prethodnika tuženog - protivtužioca i dalje moraju opstati u režimu društvene svojine iz razloga što prema stanju u spisima izostaju okolnosti koje bi vodile promeni prirode svojine na nepokretnostima. Tuženi - protivtužilac, sada deoničko društvo, svoj pravni status odnosno pravnu formu, može menjati prema propisima države gde ima registrovano sedište („lex societas“), ali to ne znači da se promenom statusa prema propisima matične države automatski i istovremeno menja oblik svojine na nepokretnostima koje se nalaze u drugoj državi, kako pravilno zaključuje i drugostepeni sud. Stoga, tuženi - protivtužilac se svakako ne može kvalifikovati kao vlasnik predmetnih nepokretnosti, kako u reviziji ističe. Nosilac prava korišćenja stvari u društvenoj svojini ima pravo na pravnosvojinsku i državinsku zaštitu. Ali, to pravo mogu ostvariti isključivo rezidenti Republike Srbije, podložni njenom ustavnopravnom režimu svojinske transformacije društvene svojine u druge ustavom predviđene oblike svojine (kroz proces privatizacije ustanovljen regulativom Republike Srbije). Tužilac nije rezident Republike Srbije, već je rezident Republike Hrvatske, kao bivše članice Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije (dalje u tekstu: SFRJ). Zato je pravni osnov za rešavanje o pravu svojine, definisan Aneksom G Sporazumom o pitanjima sukcesije, zaključenim između bivših republika SFRJ, kojim se regulišu pitanja svojine i stečenih prava. Međutim, Aneks G Sporazuma o pitanjima sukcesije nije neposredno primenljiv. Njegovoj primeni nužno prethodi zaključenje bilateralnih sporazuma među bivšim republikama SFRJ, u konkretnom slučaju Republike Srbije i Republike Hrvatske. Ovakvo stanovište izraženo je u odluci Evropskog suda za ljudska prava u predmetu ,,Mladost Turist“ AD Beograd protiv Hrvatske, broj 73035/14 od 30. januara 2018. godine. Pritom, isto je već ranije prihvaćeno u odluci Vrhovnog kasacionog suda Prev 382/17 od 29.06.2018. godine.

Shodno iznetom, a suprotno revizijskim navodima, ne postoje uslovi za neposrednu primenu Aneksa G Sporazuma o pitanjima sukcesije. Time izostaje postojanje diplomatskog reciprociteta između Republike Srbije i Republike Hrvatske u pitanjima ostvarivanju zaštite prava izvedenih iz prava svojine kao njegovih stečenih prava. Otuda za ostvarivanje ovakve zaštite nužno je postojanje faktičkog reciproticeta, koje je predmet dokazivanja. Teret dokazivanja ove okolnosti svakako je na licu koje izvodi postojanje prava za ovakvu pravnu zaštitu. To je u ovoj pravnoj stvari bio tuženi – protivtužilac, a isti navedeno nije dokazao. Posledično tome, neosnovani su navodi tuženog - protivtužioca da je drugostepeni sud u potpunosti zanemario svojinsku trasnformaciju tuženog - protivtužioca.

Odredbom člana 20. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, propisano je da se pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem. Lice koje zahteva utvrđenje prava svojine na nepokretnosti u Republici Srbiji mora dokazati da je na njoj stekao pravo svojine saglasno propisima Republike Srbije. Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi - protivtužilac navedeno nije dokazao. Ne mogu se prihvatiti navodi da tuženi - protivtužilac zasniva svoje pravo na primeni člana 33. Zakona o osnovama svojisnkopravnih odnosa, budući da je navedenim članom propisano da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom, jer niti je dokazao da je stekao pravo svojine pa predmetnim nepokretnostima pravnim poslom, niti da je njegovo pravo svojine upisano u katastru nepokretnosti, kako je napred utvrđeno i obrazloženo od strane nižestepenih sudova. U pogledu dela zahteva kojim tuženi – protivtužilac traži predaju nepokretnosti u državinu, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na to da tuženi - protivtužilac zahteva predaju iste u državinu, kao posledicu utvrđenja prava svojine. Članom 3. stav 1. Zakona o osnovama svojisnkopravnih odnosa propisano je da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom. Tuženi – protivtužilac ističe u reviziji da kao vlasnik ima pravo da uživa državinsku zaštitu u skladu sa citiranim članom. Kako je utvrđeno tokom postupka da isti nije vlasnik predmetnih nepokretnosti, to ne može uživati ni pravo da nepokretnosti drži kako je opisano članom 3. stav 1. navedenog zakona. Što se tiče odredbe člana 72. stav 1. Zakona o osnovama svojisnkopravnih odnosa, na koju se revident u reviziji pozvao, ista propisuje da je državina zakonita, ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu, koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. Predmet protivtužbenog zahteva jeste izlučenje predmetnih nepokretnosti iz stečajne mase i predaja istih, ali ne u smislu člana 72. ZOSPO, već u smislu člana člana 50. i 112. Zakona o stečaju, uz primenu odredbe člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Iz navedenog, ovi navodi revidenta su bespredmetni u ovom postupku.

To su razlozi zbog kojih je Vrhovni kasacioni sud primenom odredbe člana 405. Zakona o parničnom postupku odlučio kao izreci.

Predsednik veća - sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić