.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 754/2021
07.04.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Zorana Hadžića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz sela ... kod ..., čiji je punomoćnik Stefan Đorđević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije-Ministarstvo pravde, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, čiji je zakonski zastupnik Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi isplate jubilarne nagrade, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2840/20 od 09.10.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 07.04.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2840/20 od 09.10.2020. godine.
ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužioca za naknadu troškova revizijskog postupka.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1696/19 od 02.06.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 54.344,00 dinara, na ime neisplaćene jubilarne nagrade, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.06.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 40.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, tužilac je oslobođen plaćanja sudskih taksi na tužbu i presudu.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2840/20 od 09.10.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda sadržana u stavom prvom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu isplati iznos od 54.344,00 dinara na ime neisplaćene jubilarne nagrade, sa zakonskom zateznom kamatom od 15.06.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 40.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 34.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Tužena je podnela odgovor na reviziju.
Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/2020), Vrhovni kasacioni sud je ocenio revizija tužioca nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene od 15.05.2008. godine na osnovu rešenja Ministarstva pravde RS kojim je preuzet u Upravu za izvršenje zavodskih sankcija počev od 15.05.2008. godine. Nakon preuzimanja, tužilac nije raspoređen ni na jedno radno mesto i nije obavljao faktički rad kod organa tužene. Iz Zaključka Vlade RS broj 112-1619/2008-2 od 17.04.2008. godine proizlazi da se položaj lica koja su bila zaposlena u privremenim institucijama Kosova i Metohije, upodobljava položaju državnih službenika i nameštenika koji su radili u organima koji su ukinuti, a čiji delokrug je preuzeo drugi organ. Oni imaju pravo da budu preuzeti u organ Republike Srbije koji je preuzeo delokrug ako prethodno organu Republike Srbije u koji se preuzimaju dostavi pismeni dokaz o tome da im je prestao rad u privremenim institucijama Kosova i Metohije. Dana 15.05.2018. godine, navršeno je 10 godina od preuzimanja tužioca kod tuženog organa. Visinu prosečne zarade bez poreza i doprinosa po zaposlenom u Republici Srbiji za decembar mesec 2017. godine, prvostepeni sud je utvrdio u visini od 54.344,00 dinara, uvidom u „Službeni glasnik RS“, broj 7/18, jer je u pitanju podatak koji se javno objavljuje.
Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je shodno članu 120. Zakona o radu i članu 44. stavu 1. tačka 1. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe, usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu isplati neisplaćenu jubilarnu nagradu, sa zakonskom zateznom kamatom.
Prvostepeni sud je ocenio da je tužilac ostvario pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10 godina u radnom odnosu kod tužene bez obzira što je tužilac nakon preuzimanja ostao neraspoređen i nije obavljao faktički rad kod tužene, s obzirom da tužilac nije raspoređen usled propusta poslodavca, a ne sopstvenom krivicom.
Drugostepeni sud je ocenio da tužilac ne ispunjava uslov na jubilarnu nagradu s obzirom da je za sticanje prava na jubilarnu nagradu, potrebno da je zaposleni bio u radnom odnosu, ali i da je faktički radio kod istog poslodavca. Imajući u vidu da tužilac nakon preuzimanja od strane tuženog organa, i pored toga što je bio u radnom odnosu, nije obavljao faktički rad, drugostepeni sud je zaključio da tužilac nije ostvario pravo na isplatu jubilarne nagrade.
Stanovište drugostepenog suda je pravilno.
Prema članu 44. stav 2. Posebnog kolektivnog ugovora za državne organe („Sl. glasnik RS“, br. 25/15...34/18), zaposleni ostvaruje pravo na jubilarnu nagradu za navršenih 10, 20, 30, 35. i 40. godina rada provedenih u radnom odnosu u državnom organu, organu Autonomne Pokrajine, odnosno jedinice lokalne samouprave, bez obzira na to u kom organu je zaposleni ostvarivao prava iz radnog odnosa. Kod utvrđivanja prava na jubilarnu nagradu, računaju se i godine rada kod poslodavca od koga je nadležni organ preuzeo nadležnosti, poslove i zaposlene.
U konkretnom slučaju, suprotno revizijskim navodima, tužilac kod tužene nije stekao status državnog službenika, odnosno nameštenika. Tužilac je preuzet od privremenih institucija KiM i utvrđena mu je plata u određenoj visini, a nije mu se obračunavao minuli rad. On nije radio kod tužene (nije dolazio na posao), niti je raspoređen na određeno radno mesto, zbog čega mu i po oceni revizijskog suda ne pripada pravo na jubilarnu nagradu. Ključna odrednica za ostvarivanje ovog prava iz citiranog PKU je „rad proveden u radnom odnosu“. U konkretnom slučaju, nema rada tužioca u radnom odnosu kod tužene. On se samo formalno vodio da je u radnom odnosu kod tužene po zaključcima Vlade ali nije ostvarivao rad kod tužene, što je neophodan uslov za ostvarivanje navedenog prava.
S tim u vezi, nisu osnovani revizijski navodi kojim se ukazuje da nedonošenje rešenja o raspoređivanju nije od uticaja na ostvarivanje ovog prava. Preuzimanje na osnovu Zaključka Vlade ne podrazumeva ostvarivanje svih prava iz radnog odnosa o čemu svedoči i činjenica da je tim Zaključkom određen samo fiksni iznos plate pri čemu se nije obračunavao minuli rad. Neraspoređivanje tužioca u dužem vremenskom periodu je bilo u njegovu korist na osnovu izvršavanja Zaključka Vlade, pri čemu treba imati u vidu da tuženi u datoj situaciji nije mogao, zbog primene navedenog Zaključka, da tužioca ostavi neraspoređenog (u tom slučaju prestao bi mu radni odnos).
Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, zbog čega ti razlozi nisu posebno obrazloženi.
Tužilac nije uspeo u revizijskom postupku, zbog čega nema pravo na troškove revizijskog postupka koje je tražio i opredelio u reviziji, a u smislu člana 153. Zakona o parničnom postupku.
Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća- sudija
Vesna Subić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
