Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20), i utvrdio da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odraba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni povrede iz stava 1. tog člana učinjene pred drugostepenim sudom, na koju se revizijom neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, BB i tuženi VV su roditelji maloletne AA rođene ...2014. godine, koji su stanovali u stanu broj .. u Beogradu u ul. ..., površine 49 m2, počev od 2008. godine u vanbračnoj zajednici, a potom od ...2013. godine u bračnoj zajednici. Maloletna AA je dete s posebnim potrebama zbog čega je majci BB produženo bolovanje radi nege maloletne tužilje do njene navršene pete godine života. Pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu od 25.11.2020. godine razveden je brak tuženog VV i BB, a maloletno dete parničnih stranaka AA poverena je majci BB na samostalno vršenje roditeljskog prava. Uređen je i način održavanja ličnih odnosa maloletne AA, sa ocem VV. Tuženi je 2017. godine otišao na rad u Ujedinjenje Arapske Emirate - ..., s tim da mu se maloletna AA i njena majka BB pridruže nakon šest meseci, ali do toga nije došlo jer je tuženi prestao da se javlja i interesuje za porodicu. U vreme podnošenja tužbe radi utvrđenja prava stanovanja maloletne tužilje, suvlasnici stana broj .. u ul. ... površine 49 m2 su bili sa ½ idealnog dela tuženi VV i GG, njegova sestra. Navedeni stan tuženi su stekli na osnovu ostavinskog rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu od 05.01.1996. godine. Ugovorom o poklonu zaključenim između tuženih VV u svojstvu poklonodavca i GG u svojstvu poklonoprimca overenim pred javnim beležnikom Slobodankom Rodić dana 27.05.2019. godine VV je poklonio svojoj sestri GG ½ idealnog dela predmetnog stana i ona je postala vlasnik navedene nepokretnosti. Tužena GG stanuje u stanu u ... u ul. ... površine 59 m2 sa suprugom, dvoje dece i ocem koji je vlasnik tog stana. Maloletna tužilja i njena zakonska zastupnica ne poseduju nepokretnost u vlasništvu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo konstituisanjem prava stanovanja na stanu koji je u vreme podnošenja tužbe bio u suvlasništvu tuženih, a sada u vlasništvu tužene GG, tetke mal. tužilje.

Odredbom člana 194. Porodičnog zakona, regulisano je pravo stanovanja (habitatio) tako što je propisano da dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo imaju pravo stanovanja na stanu čiji je vlasnik drugi roditelj deteta, ako dete i roditelj koji vrši roditeljsko pravo nemaju pravo svojine na useljivom stanu (stav 1), da pravo stanovanja traje do punoletstva deteta (stav 2), a da nemaju pravo stanovanja dete i roditelj ako bi prihvatanje njihovog zahteva za pravo stanovanja predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog roditelja (stav 3).

U konkretnom slučaju dete BB i tuženog VV, maloletna tužilja AA i majka BB, kao roditelj koji vrši roditeljsko pravo, nemaju pravo svojine na useljivom stanu, te i po oceni ovog suda, shodno citiranoj odredbi zakona, imaju pravo stanovanja na stanu koji je u vreme podnošenja tužbe bio u suvlasništvu tuženog oca VV i njegove sestre GG, a koji se na osnovu ugovora o poklonu sada nalazi u vlasništvu GG, a do punoletstva deteta maloletne AA.

Pravo stanovanja – habitacio je lična službenost iz korpusa dečjih prava koje je ustanovljeno u cilju egzistencijalne zaštite deteta, radi zbrinjavanja deteta i u interesu roditelja koji vrši roditeljsko pravo. Suština ove zakonske odredbe je da obezbedi ostvarenje prava na dom kao jednog od najvažnijih prava iz korpusa prava ustanovljenih radi dobrobiti i zaštite deteta. Za ostvarenje ovog prava potrebno je da budu ispunjeni uslovi propisani citiranom odredbom člana 194. Porodičnog zakona. U konkretnoj situaciji navedeni uslovi za ustanovljenje prava stanovanja na nepokretnosti, stanu koji je bio u suvlasništvu tuženog i njegove sestre, su ispunjeni, jer maloletna tužilja i njena majka nemaju pravo svojine na nekom useljivom stanu, zbog čega su i nakon razvoda nastavile da stanuju u stanu gde je otac tužilje bio suvlasnik sa ½, a kasnije svojim suvlasničkim delom besteretno raspolagao u korist svoje sestre tužene GG poklanjajući joj svoju polovinu stana. Pravo stanovanja je kao lična službenost nedeljiva što znači da tereti celo poslužno dobro odnosno celu stvar osim ukoliko je ustavnovljeno na delu stvari koja je realno podeljena na više delova. Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda konstituisanje prava stanovanja u korist maloletne tužilje na stanu na kome su tuženi suvlasnici odnosno bili su suvlasnici u vreme podnošenja tužbe, zasnovana je na zakonu.

Odredbom člana 194. Porodičnog zakona nije isključena mogućnost da se pravo stanovanja ustanovi na stanu koji je u vlasništvu oba roditelja maloletnog deteta ili u vlasništvu roditelja kome nije povereno vršenje roditeljskog prava i trećeg lica. Tuženi su po osnovu nasleđa postali vlasnici spornog stana 1996. godine od kada vlasnička struktura predmetnog stana nije menjana sve do 2019. godine kada je maloletna tužilja podnela tužbu radi utvrđenja prava stanovanja. Tek nakon toga je tuženi poklonio svoju polovinu stana sestri. Tužilja je sa roditeljima, a nakon prestanka zajednice i sa majkom nastavila da živi u predmetnom stanu i posle njihovog razvoda, zbog čega je pobijanom presudom na ovaj način postojeća faktička situacija samo pravno osnažena primenom odgovarajuće odredbe zakona. Vrhovni kasacioni sud zaključuje da konstituisanje prava stanovanja maloletne tužilje na spornom stanu ne predstavlja očigledu nepravdu za tuženu iz svih razloga koje je naveo i drugostepeni sud u pobijanoj presudi. Pored toga ova lična službenost ne predstavlja ni prekomeran teret za tuženu jer iz utvrđenih činjenica proizlazi da tužena GG ne živi u spornom stanu već sa suprugom i decom živi u stanu na ... iz čega proizlazi da je stambeno obezbeđena. Tužena nikada kao suvlasnik nije tražila fizičku deobu i uređenje načina korišćenja spornog stana niti na drugi način manifestvovala svoja svojinska prava na tom stanu i nije se protivila da njen brat i porodica žive u tom stanu. Pri tome treba imati u vidu da je maloletna tužilja u čiju korist se ustanovljava pravo stanovanja, dete sa posebnim potrebama koje zahteva posebnu negu, koje nema rešeno stambeno pitanje, te se na ovaj način priznavanjem prava maloletnog deteta na porodični dom štiti najbolji interes maloletnog deteta koji je proklamovan kako Konvencijom o pravima deteta tako i Porodičnim zakonom i Ustavom. Zbog svega iznetog neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje da je tuženoj povređeno pravo na imovinu proklamovano odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije, jer zbog specifičnosti celokupne situacije, stanja deteta u čiju korist se ustanovljava pravo stanovanja, polazeći od navedne Konvencije i Porodičnog zakona na ovaj način najbolje zaštićen interes maloletnog deteta koji ima primat i na koji način se ne ugrožavaju svojinska prava tužene, već se samo privremeno ograničava u korišćenju spornog stana. Zbog navedenog neosnovani su navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Iz izloženih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić