Branilac okrivljenog Miroslava Bakića, advokat Ivan Maksimović, protiv navedenih pravnosnažnih presuda podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) i 2) ZKP i dopunu zahteva zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude ukine i spise predmeta vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje ili da iste preinači tako što će prema okrivljenom odbiti optužbu ili ga osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev, te je nakon oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Ukazujući na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP branilac okrivljenog Miroslava Bakića u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da inicijalna optužnica Višeg javnog tužioca u Prokuplju Kt 15/20 od 16.07.2020. godine u činjeničnom opisu dela nije sadržala odlučnu činjenicu za postojanje krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga – da biljna materija, i pored činjenice što sadrži psihoaktivnu supstancu, predstavlja varijetet i vrstu kanabisa koja može da proizvede THC više od 0,3%, te da samim tim nema ni krivičnog dela, tako da prvostepeni sud nije mogao da u izreku presude doda reči „sa procentom THC većim od 03%“. Pored iznetog, branilac u zahtevu navodi i to da je sud u izreku presude uneo i reči „Spisku psihoaktivnih kontrolisanih supstanci“ iako je u optužnici bilo označeno samo da se predmetna opojna droga cannabis „nalazi na Listi opojnih droga i psihotropnih supstanci („Službeni glasnik RS“, br.38/2019 od 31.05.2019. godine), bez utvrđenja da li se ista opojna droga nalazi na Spisku psihoaktivnih kontrolisanih supstanci Pravilnika o utvrđivanju spiska psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Postupajući na opisani način sud je, prema stavu odbrane, prekoračio optužbu i time učinio navedenu povredu zakona.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenio je kao neosnovane iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici, a odredbom stava 2. istog člana je propisano da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela. Dakle, iz citiranih zakonskih odredbi proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela, a eventualne izmene činjeničnog opisa dela u izreci presude moraju ostati u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, tačnije u granicama ovih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, dok zakon ne zahteva i identitet u pogledu pravne ocene dela.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog Miroslava Bakića imajući u vidu da su zakonska obeležja bića krivičnog dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno da u bitnom postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datog u optužnom aktu javnog tužioca.

Naime, u optužnici nadležnog javnog tužioca je jasno opredeljen objekt radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela navodima „opajna droga cannabis koja se nalazi na Listi opojnih droga i psihotropnih supstanci („Službeni glasnik RS“, br.38/2019 od 31.05.2019. godine), pa je sud, time što je u izreku presude uneo reči „sa procentom THC većim od 03%“, samo upodobio činjenični opis krivičnog dela sa činjeničnim stanjem utvrđenim na osnovu dokaza izvedenog na glavnom pretresu – fizičkohemijskog veštačenja Nacionalnog centra za kriminalističku forenziku u Nišu od 30.04.2020. godine, a navođem Spiska psihoaktivnih kontrolisanih supstanci („Službeni glasnik RS“, br.38/2019 od 31.05.2019. godine) u izreci presude umesto reči „Lista opojnih droga i psihotropnih supstanci“ označenih u dispozitivu optužnice, sud je precizirao naziv akta kojim je navedena supstanca – cannabis koja sadrži THC u masenom udelu većem od 03%, proglašena za opojnu drogu, pozivajući se na Službeni glasnik Republike Srbije, naveden i u optužnom aktu, u kome je objavljen Pravilnik o utvrđivanju spiska psihoaktivnih kontrolisanih supstanci donet na osnovu Zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama.

Dakle, kako je činjenični opis u izreci prvostepene presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizlaze zakonska obeležja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. u vezi člana 35. KZ, to su ocenjeni kao neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer, po nalaženju ovoga suda, iz činjenica i okolnosti označenih u izreci prvostepene presude i to da je okrivljeni Miroslav Bakić u vreme i na mestu navedenim u izreci pravnosnažne presude, u stanju uračunljivosti i sa umišljajem, svestan zabranjenosti svoga dela pomagao okrivljenom AA u neovlašćenom prenošenju radi prodaje opojne droge cannabis koja se nalazi na Spisku psihoaktivnih kontrolisanih supstanci sa procentom THC većim od 03%, tako što mu je ustupio svoje teretno motorno vozilo opisanih karakteristika za prenošenje opojne droge i davao mu savete i uputstva mobilnim telefonom, obaveštavajući ga gde se nalaze policijske patrole kako bi izbegao njihovu kontrolu idući putem Kuršumlija – Merdare kao njegova prethodnica, proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga u pomaganju iz člana 246. stav 1. u vezi člana 35. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen pobijanom pravnosnažnom presudom.

Branilac okrivljenog u dopuni zahteva za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP navodima da je u donošenju prvostepene presude učestvovao sudija Dragan Tacić koji je u istom svojstvu kao predsednik vanpretresnog veća učestvovao i u donošenju odluke o žalbi branioca okrivljenih izjavljenoj protiv rešenja o određivanju pritvora, odnosno u donošenju rešenja Kv 57/20 od 07.05.2020. godine kojim je žalba branioca odbijena kao neosnovana i u obrazloženju rešenja izražen stav o postojanju osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo, zbog čega je, prema stavu odbrane, nepristrasnost navedenog sudije dovedena u pitanje.

Po nalaženju ovoga suda, a suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristranosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizlazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije. Naime, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući i odluke vezane za pritvor, opravdava strah da taj sudija nije nepristrasan. Ono što je u takvom slučaju važno jesu opseg i priroda tih odluka, jer, po pravilu, učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru sudija zauzeo jasan stav o krivici ili nije, dakle radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava (Dragojević protiv Hrvatske od 15.01.2015. godine – predstavka broj 68955/11), sama činjenica da je sudija u suđenju već donosio predpretresne odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, ne može opravdati bojazan o njegovoj nepristrasnosti već samo posebne okolnosti mogu opravdati drugačiji zaključak. Uvek je odlučan opseg i priroda predpretresnih mera, koje je preduzeo sudija. Stoga, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava (Jasinski protiv Poljske, Fey protiv Austrije, Sainte Marie protiv Francuske, Nortier protiv Holandije) ocena postojanja zakonskih uslova za produženje pritvora, a koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da je sudija Dragan Tacić, koji je kao predsednik veća učestvovao u donošenju pobijane prvostepene presude, u ranijoj fazi postupka jednom učestvovao u donošenju odluke po žalbi izajvljenoj protiv rešenja o određivanju pritvora (u kom odlučivanju se uopšte nije bavio pitanjem krivice okrivljenog niti je u razlozima označenog rešenja obrazlagana opravdana sumnja da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo), ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovog sudije, zbog čega, po oceni ovoga suda, pobijanom prvostepenom presudom nije učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja imao u vidu presudu ovog suda Kzz 851/2021 od 21.10.2021. godine, na koju se u zahtevu poziva branilac okrivljenog i kojim se, prema stavu odbrane, potkrepljuju navodi zahteva o postojanju povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, ali je ovaj sud našao da se ova presuda odnosi na drugu situaciju (kada je sudija u rešenju o produženju pritvora izrazio visok stepen jasnoće u pogledu krivice okrivljenog u većoj meri nego što je to neophodno za donošenje odluke o pritvoru, što se može upodobiti procesnoj ulozi sudije prilikom potvrđivanja optužnice, koja procesna uloga predstavlja osnov za obavezno izuzeće propisan odredbom člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP) u odnosu na onu iz pobijane pravnosnažne presude.

Pored iznetog, branilac okrivljenog Miroslava Bakića u zahtevu za zaštitu zakononitosti navodi da pobijana pravnosnažna presuda ne sadrži razloge o odlučnoj činjenici – da li biljna materija roda kanabis, predstavlja supstancu koja je proglašena za opojnu drogu, kojim navodima branilac, po oceni ovoga suda, ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njegovom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog Miroslava Bakića u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                      Predsednik veća - sudija

Vesna Veselinović, s.r.                                                                                                 Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić