Presudom Višeg suda u Požarevcu Gž 503/20 od 10.09.2020. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 5732/2015 od 02.03.2018. godine u prvom, drugom i petom stavu izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se utvrdi da je apsolutno ništava odredba člana 2. stav 3. - odeljak: „kamata“, ugovora o stambenom kreditu broj ../07 zaključenog dana 01.06.2007. godine između stranaka, kao i da se obaveže tužena da isplati tužilji novčane iznose navedene u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom na svaki novčani iznos počev od označenih datuma pa sve do isplate. Stavom drugim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju iz svih zakonskih razloga, a posebno zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Prema navedenoj odredbi (stav prvi), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu ima mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužilje radi razmatranja pravnog pitanja o značaju konverzije ugovora o kreditu indeksiranog u švajcarskim francima u sporu za utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe o promenljivoj kamatnoj stopi, i isplati novčanog potraživanja u visini razlike nastale primenom različitih kurseva strane valute pri odobravanju kredita i njegovoj isplati.

Iz tog razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se, na osnovu člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. ZPP, ovaj vanredni pravni lek može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, stranke su 02.06.2007. godine zaključile ugovor o stambenom kreditu u iznosu od 44.433,90 švajcarskih franaka, u dinarskoj protivvrednosti po kupovnom kursu banke važećem na dan puštanja kredita u tečaj, sa rokom vraćanja od 345 meseci. Ugovoreno je da će iznos svake pojedinačne rate biti definisan anuitetnim planom, kao sastavnim delom ugovora, i da se obračun plaćanja anuiteta vrši u dinarskoj protivvrednosti valute švajcarski franak po srednjem kursu tužene banke za tu valutu na dan uplate. Tužilja je u periodu od 31.05.2007. godine do 01.03.2015. godine, plaćanjem mesečnih rata obračunatih po srednjem kursu tužene banke, isplatila 33.353,30 dinara više nego da je isplatu rata vršila po nižem, kupovnom kursu tužene po kojem je obračunat iznos odobrenog kredita. Ugovorom je predviđena promenljiva stopa ugovorne kamate i pravo tužene da njenu visinu menja u skladu sa aktima svoje poslovne politike koji regulišu visinu i način obračuna kamate.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je utvrdio ništavost osporene odredbe kojom je ugovoreno pravo tužene banke da visinu kamatne stope menja u skladu sa aktima svoje poslovne politike. Po stanovištu tog suda, ugovorna kamata je bitan elemenat ugovora o kreditu u smislu člana 1065. Zakona o obligacionim odnosima, a tužena je ugovaranjem prava da samostalno menja visinu kamatne stope obavezu tužilje učinila neodređenom, odnosno neodredivom, zbog čega je ta ugovorna odredba ništava, u smislu člana 47. navedenog zakona, odnosno protivna načelu jednakih vrednosti uzajamnih davanja. Odluku o novčanom potraživanju tužilje prvostepeni sud je doneo pošto je, rešavajući kao prethodno pitanje, utvrdio ništavost odredbe ugovora kojom je tužilja obavezana na vraćanje kredita po kursu različitom od kursa po kojem je kredit odobren. Utvrdivši ništavost te odredbe, sud je obavezao tuženu na isplatu tako nastale razlike, u skladu sa članovima 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev sa obrazloženjem da su stranke zaključile ugovor o konverziji i u istom konstatovale da nemaju međusobnih potraživanja po spornom ugovoru o kreditu indeksiranom u valuti švajcarski franak.

Pravno stanovište izloženo u obrazloženju drugostepene presude, po oceni ovog suda, nije pravilno.

Zakon o konverziji stambenih kredita indeksiranih u švajcarskim francima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 31/19) uređuje prava i obaveze korisnika finansijskih usluga - fizičkog lica sa kojim je banka zaključila ugovor o stambenom kreditu sa valutnom klauzulom, indeksiran u švajcarskim francima, u postupku konverzije duga po osnovu tog kredita u dug indeksiran u evrima. Ugovorom koji stranke zaključe u skladu sa članom 4. tog zakona, vrši se konvertovanje - zamena švajcarskog franka, kao izvorne ugovorene strane valute u evro, kao novu stranu valutu koja se primenjuje na otplatu ostatka duga korisnika kredita. Zaključenje takvog ugovora nema značaja za spor u kojem je traženo utvrđenje ništavosti ugovorne odredbe o promenljivoj kamatnoj stopi, pa je pogrešan pravni stav drugostepenog suda da zato što su stranke zaključile ugovor o konverziji, odbije deklaratorni tužbeni zahtev.

Razloge na kojima je prvostepeni sud zasnovao odluku o ništavosti osporene ugovorne odredbe, prihvata i revizijski sud. Ugovaranje prava tužene banke da na osnovu akata svoje poslovne politike vrši izmenu ugovorne kamatne stope, obavezu tužilje čini neodređenom i neodredivom, jer se njena izmena vrši bez merljivih i objektivnih kriterijuma, a u suprotnosti je sa načelom ravnopravnosti ugovornih strana, kao i načelima savesnosti, poštenja, odnosno zabrane zloupotrebe prava. Pravnu manjkavost takve ugovorne odredbe uočio je i zakonodavac, zbog čega je odredbom člana 54. stav 2. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 36/2011) propisao obavezu davaoca finansijskih usluga da ugovore koji su zaključeni do dana početka primene tog zakona usklade sa odredbama člana 8. i člana 26. stav 1-3 tog zakona, na način da visina ugovorene promenljive, a neodređene kamatne stope, odnosno promenljivog neodređenog dela te stope ne može biti veća od njihove inicijalne visine.

Ugovorom o konverziji vrši se konvertovanje preostalog duga - iznos glavnice na dan konverzije, uvećanog za iznos dospele a nenaplaćene redovne kamate na dan konverzije. S`obzirom da se tim ugovorom vrši konverzija preostalog duga, njime se ne dira u dug vraćen pre konverzije, pa zato zaključenje tog ugovora nije od značaja ni za odluku o kondemnatornom tužbenom zahtevu kojim je tužilja u ovom sporu tražila da se obaveže tužena na vraćanje onoga što je od nje primila zbog primene različitih kurseva po kojima je kredit odobren i vraćan.

Odluku o tom zahtevu prvostepeni sud je doneo pošto je rešio prethodno pitanje punovažnosti ugovorne odredbe o različitim kursevima valute obračuna odobrenog kredita i obračuna anuiteta. Pravilan je zaključak suda da ugovorena razlika u kursevima vređa načelo jednake vrednosti uzajamnih davanja i da je otplata kredita morala biti vršena po istom kursu po kojem je kredit odobren. Na osnovu takvog zaključka, prvostepeni sud je osnovano obavezao tuženu na isplatu traženog novčanog potraživanja, čija je visina utvrđena veštačenjem kao razlike između isplaćenih rata obračunatih po srednjem (višem) kursu tužene banke za valutu švajcarski franak i rata obračunatih primenom kupovnog (nižeg) kursa tužene koji je korišćen prilikom obračuna dinarske protivvrednosti odobrenog kredita, indeksiranog u označenoj valuti.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odluka o zahtevu tužilje za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužilji su dosuđeni troškovi za sastav revizije u iznosu od 12.000,00 dinara, sudsku taksu za reviziju u iznosu od 6.468,00 dinara i sudsku taksu za odluku povodom revizije u iznosu od 9.702,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić