Pravnosnažnim rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 58894/10 od 05.12.2016. godine, stavom prvim izreke, usvojen je predlog za ponavljanje postupka tužioca podnet 29.07.2015. godine i dozvoljeno je ponavljanje postupka. Stavom drugim izreke, ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 58894/10 od 01.02.2011. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 24668/21 od 18.06.2021. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljen strah isplati iznos od 100.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti iznos od 220.000,00 dinara sve sa zakonskom zateznom kamatom od 18.06.2021. godine, do isplate. Stavom drugim izreke, delimično je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena na isplatu naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti preko iznosa dosuđenih stavom prvim izreke do traženih iznosa. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 279.700,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5051/21 od 30.09.2021. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o naknadi štete na ime duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime pretrpljenog straha isplati iznos od 100.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 18.06.2021. godine do isplate. Stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 9.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude, tužena je blagovremeno izjavila reviziju pobijajući je u usvajajućem delu, zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20).

Prema članu 404. ZPP revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda u ovom slučaju postoji potreba da se odlučuje o posebnoj reviziji tužene radi tumačenja prava i ujednačavanja sudske prakse u primeni odredbi o zastarelosti potraživanja naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti prouzrokovanih posttraumatskim stresnim poremećajem.

Iz tog razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je vršeći vojnu službu kao pripadnik JNA učestvovao u borbenim dejstvima na Kosovu i Metohiji za vreme NATO agresije od 24.03.1999. godine do 25.06.1999. godine. Zbog uslova na ratištu i izvršavanja vojnih zadataka, doživljavao je psihotraumatska iskustva koja su dovela do poremećaja zdravlja u vidu pojave psihičkog poremećaja u formi posttraumatskog stresnog poremećaja. Prvi simptomi javili su se nakon završetka rata, kada je prebačen u Trstenik jer su od tada počeli njegovi problemi sa nespavanjem, nervozom, a počele su i da mu se vraćaju slike sa ratišta, zbog čega je sve do 2008. godine samoinicijativno koristio lekove za smirenje, uz mešanje alkohola. Medicinsku pomoć zatražio je 2008. godine, kada se javio lekaru neuropsihijatru i kada je kod tužioca dijagnostikovano da boluje od PTSP-a. Po nalazu i mišljenju veštaka, tužilac je tokom NATO bombardovanja trpeo strah koji je prouzrokovao anksioznost i depresivnost sa posledicama posttraumatskog stresnog poremećaja usled čega je kod tužioca došlo do umanjenja opšte životne aktivnosti od 15%. Konačan oblik oboljenje je dobilo 24.09.2008. godine, ali lečenje tužioca nije završeno. Tužbu u ovom postupku je podneo 21.10.2008.godine.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da tužiočevo potraživanje nije zastarelo i da je tužena objektivno odgovorna za naknadu nematerijalne štete koja je tužiocu prouzrokovana njegovim angažovanjem tokom borbenih dejstava za vreme NATO bombardovanja 1999. godine usled umanjenja životne aktivnosti tužioca za 15%. Po stanovištu suda, oboljenje koje je uzročnik umanjenja opšte životne aktivnosti PTSP dobilo je konačni oblik 24.09.2008. godine i njegovo lečenje nije završeno, tako da do podnošenja tužbe, nisu protekli rokovi iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), pa je primenom člana 200. istog zakona tužiocu dosuđena naknada štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda osnovano se revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava koja je za posledicu imala nepotpuno utvrđenje činjenica bitnih za pravilnu ocenu osnovanosti prigovora zastarelosti.

Odredbom člana 376. ZOO propisana su dva roka zastarelosti potraživanja naknade štete - rok od tri godine od kad je oštećeni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1) i rok od pet godina od kad je šteta nastala (stav 2). Pri tom, rok od tri godine propisan stavom 1. navedenog člana teče i ističe u okviru roka od pet godina, jer je stavom 2. ovog člana predviđeno da potraživanje naknade štete „u svakom slučaju“ zastareva protekom tog roka.

Kada je reč o nematerijalnoj šteti, rok zastarelosti od pet godina ne počinje da teče od dana konkretnog događaja već od dana nastanka štete - od onog dana kada su pojedini vidovi te štete dobili oblik konačnog stanja. Tako, da rok zastarelosti potraživanja naknade štete za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti počinje da teče od dana kada je dijagnostikovana bolest iz akutne faze prešla u hroničnu jer je u konkretnom slučaju reč o psihičkom oboljenju koje može da zahteva dugogodišnje lečenje, pa nekad i doživotno.

Utvrđenje ovih činjenica zahteva stručno znanje kojim sud ne raspolaže, zbog čega se iste utvrđuju veštačenjem, ali to ne znači da sud mora prihvatiti dati nalaz i mišljenje veštaka, već je dužan da sve nejasnoće otkloni i razjasni na ročištu u skladu sa dužnošću propisanom odredbama člana 270. stav 4. i 313. Zakona o parničnom postupku.

U konkretnom slučaju, nalazom i mišljenjem veštaka neuropsihijatra, utvrđeno je da je posttraumatski stresni poremećaj (PTSP) kod tužioca svoj konačan oblik dobio 24.09.2008. godine, više do devet godina od prestanka štetnog događaja koji ga je izazvao, odnosno sa danom postavljanja dijagnoze. Određena opšta saznanja o posttraumatskom stresnom poremećaju iz brojnih sporova za naknadu štete upućuju na to da se ovaj vid poremećaja po pravilu javlja u roku od šest meseci a najdalje godinu dana od traumatskog događaja, kao akutna faza u kojoj se ispoljavaju simptomi (nesanica, nervoza, promena raspoloženja i slično) koja vremenom prerasta u hronični poremećaj. Postavljanje dijagnoze, za koji momenat veštak i sudovi vezuju konačno stanje posttraumatskog stresnog poremećaja i nastanak štete – početak roka zastarelosti nije prihvatljivo. I tužilac u svom iskazu tvrdi da je odmah po završetku rata kada je prebačen u Trstenik, a zatim na administrativnu granicu (gde je bio do kraja odsluženja vojnog roka) osetio tegobe koje se javljaju u akutnoj fazi, ali da se nije javljao lekaru, već je samoinicijativno uzimao lekove za smirenje uz mešanje alkohola, što znači da su te tegobe postojale sve vreme do javljanja lekaru i da je poremećaj vremenom postao hroničan.

Postavljanje dijagnoze kao momenat za koji veštak i sudovi vezuju konačno stanje posttraumatskog stresnog poremećaja i nastanak štete, pa sledom toga početak roka zastarelosti, nije prihvatljivo. Tužilac je tada saznao za medicinski naziv psihičkog poremećaja koji je kod njega prisutan već dugi niz godina, u početku kao akutni a zatim i hronični poremećaj. Tužilac je već po završetku NATO bombardovanja ispoljio simptome tog poremećaja koji tada nije dijagnostikovan i lečen, propustom da zatraži pomoć lekara.

Imajući izloženo u vidu, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute u pobijenom delu.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će detaljnim saslušanjem sudskog veštaka, imajući u vidu simptome - tegobe koje tužilac navodi u svom iskazu da ih je osetio odmah po završetku NATO bombardovanja (još tokom odsluženja vojnog roka), pouzdano utvrditi kada je nastao akutni posttraumatski stresni poremećaj i kada je isti postao hroničan, s`obzirom da tužilac tvrdi da je sve do javljanja lekaru 2008. godine samoinicijativno koristio lekove za smirenje, što bi ukazivalo da su tegobe kod njega postojale sve vreme. Ove činjenice su odlučne za ocenu osnovanosti istaknutog prigovora zastarelosti, za koji u ovom slučaju nije bitan momenat javljanja tužioca lekaru i postavljanje dijagnoze, niti činjenica da lečenje nije završeno, već kada su se tegobe u okviru dijagnostifikovanog psihičkog poremećaja ustalile - postale hronične.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić