Protiv pravnosnažne drugostepene presude četvrtotuženi, šestotuženi, osmotuženi i devetotuženi su podneli blagovremene i dozvoljene revizije zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitnih povreda odredaba parničnog postupka.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je odlučio da revizije nisu osnovane.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi četvrtotužene kojom se ukazuje na bitnu povredu postupka u pogledu neovlašćenog zastupanja tužioca, iz razloga što su nižestepeni sudovi pravilno utvrdili da je tužilac bio zastupan od strane punomoćnika advokata u skladu sa Zakonom o parničnom postupku. Ovlašćenje za zastupanje dato je od strane direktora Centra za stečaj, kao posebne organizacione jedinice Agencije za licenciranje stečajnih upravnika, čiji je direktor ovlašćen da izdaje punomoćja za stečajne postupke u kojima Agencija postupa kao stečajni upravnik. Stoga, ne postoji bitna povreda postupka na koju se u reviziji četvrtotužene ukazuje, a u revizijama ostalih tuženih ne ukazuje se na postojanje bitnih povreda postupka zbog kojih se revizija može izjaviti u smislu odredbe člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi su bili zaposleni kod tužioca. U cilju regulisanja sporazumnog prestanka radnog odnosa tuženi su sa tužiocem zaključili Sporazum o prestanku radnog odnosa od 26.07.2005. godine kojim su uređeni uslovi pod kojima prestaje radni odnos zaposlenog kod poslodavca, te je u članu 2. sporazuma predviđeno da je zaposleni saglasan sa prestankom radnog odnosa kod poslodavca, uz uslov da mu ovaj isplati otpremninu u vidu prenosa apsolutnog prava na nepokretnosti – prava svojine na 0,5 hektara, kat. parcele 2929/1, čija je površina 148 hektara 20 ari i 34m2, zemljište ZKUL 4917 K.O. Batajnica. Prema članu 3. sporazuma na zaposlenog se ovim sporazumom prenosi apsolutno pravo svojine na 0,5 hektara zemljišta, a zaposleni stiče pravo svojine na 5000/1482034 idealnih delova kat.parcele br. 2929/1, ZKUL 4917 K.O. Batajnica. Prema članu 4. sporazuma poslodavac prihvata izjavu i uslove zaposlenog iz stava 2. član 2. sporazuma, pa se utvrđuje pravo zaposlenog na isplatu svih plata i naknada stečenih po osnovu radnog odnosa kod poslodavca koje nisu isplaćene do dana zaključenja sporazuma, a zaposleni ovim sporazumom uspostavlja pravo službenosti na njemu pripadajućem delu parcele iz člana 3. sporazuma u širini od 3 metra. Svi zaključeni sporazumi su iste sadržine, osim podataka o ugovornoj strani sa kojom tužilac zaključuje sporazum.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključuju da je tužbeni zahtev delimično osnovan, odnosno da su predmetni Sporazumi koje je tužilac zaključio sa tuženima ništavi, i to u članu 2. stav 1, članu 3. i članu 4. stav 3. sporazuma u kom delu je usvojen tužbeni zahtev, dok u preostalom delu nižestepeni sudovi nalaze da predmetni sporazumi nisu ništavi, i u tom delu su tužbeni zahtevi odbijeni. Svoju odluku nižestepeni sudovi zasnivaju na primeni materijalnog prava iz člana 15. Zakona o prometu nepokretnosti koji je bio važeći u momentu zaključenja predmetnih sporazuma, zatim člana 398a stav 1. Zakona o preduzećima i Zakonu o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine, i nalaze da zaključenju Sporazuma od 26.07.2005. godine nije prethodilo ispunjenje uslova za otuđenje imovine u društvenoj svojini, saglasno odredbama Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine. Dalje obrazlažu da nema dokaza da je tužilac zajedno sa ministarstvom nadležnim za poslove poljoprivrede, izvršio popis poljoprivrednog zemljišta, odnosno razgraničenje po propisanim kriterijumima u pogledu zemljišta koje bi trebalo da pripadne Republici Srbije i zemljišta koje bi predstavljalo kapital tužioca.

Revidenti ne prihvataju izneto stanovište nižestepenih sudova i ukazuju da je u konkretnom slučaju pogrešno primenjeno materijalno pravo. Pozivaju se na Zakon o radu i zakonom i Ustavom RS propisanu naknadu u slučaju prestanka radnog odnosa, kao i primenu Zakona o obligacionim odnosima. Posebno ističu da u konkretnom slučaju nije bilo mesta primeni člana 398a Zakona o preduzećima i ističu da tužiocu nije bila potrebna saglasnost Agencije za privatizaciju za zaključenje sporazuma o prestanku radnog odnosa, jer se nije radilo o donošenju odluka van redovnog toka poslovanja.

Revizije revidenata nisu osnovane.

Pravilno su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje primenili materijalno pravo na osnovu kog su utvrdili delimičnu ništavost predmetnih Sporazuma o prestanku radnih odnosa. Nižestepeni sudovi su pre svega pravilno pošli od propisa kojima je regulisano pretvaranje poljoprivrednog zemljišta u druge oblike svojine. Tužilac je preko pobijanih Sporazuma raspolagao nepokretnom imovinom koja je bila u režimu društvene svojine, a budući da se radi o poljoprivrednom zemljištu, morali su biti ispoštovani imperativni propisi iz Zakona o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine. Iz člana 3. navedenog zakona, nesumnjivo proizilazi zaključak da tužilac, budući da nije izvršio popis i klasifikaciju zemljišta razvrstavajući imovinu koja čini zemljište u državnoj svojini, od onog koje čini društveni kapital preduzeća (član 1. Zakona), nije mogao otuđiti zemljište u državnoj svojini, niti izvršiti pretvaranje društvenog kapitala u druge oblike svojine. Stoga, pravilan je zaključak da je predmetnim raspolaganjem povređen prinudni propis, te da je sankcija ništavosti zasnovana na primeni odredbe člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosiima.

Ne mogu se prihvatiti revizijski navodi da je u konkretnom slučaju zaključenje ovakvog Sporazuma bilo zabranjeno samo jednoj ugovornoj strani, i to tužiocu, te da bi u svakom slučaju sporazum morao biti na pravnoj snazi. Ovo iz razloga što su prilikom zaključenja Sporazuma prekršene imperativne odredbe koje regulišu transformaciju jednog oblika svojine u drugi, i to na poljoprivrednom zemljištu koje je u posebnom režimu, pa se svi učesnici pravnog prometa moraju pridržavati ovih imperativnih pravila. Stoga, njihova povreda bez obzira na stepen savesnosti ugovornih strana, nužno vodi ništavosti takvog pravnog posla, pa stoga nema mesta primeni odredbe član 103. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima na koju se revidenti pozivaju. Takođe, ne može se primeniti ni član 104. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, budući da tužbeni zahtev nije usmeren na vraćanje stečenog po osnovu ništavog pravnog posla, već samo na utvrđenje ništavosti, u kom slučaju savesnosti ugovornih strana ima restriktivan uticaj.

Svi ostali revizijski navodi isticani su u žalbenom postupku, i bili su predmet pravilne ocene od strane drugostepenog suda, pa ih stoga Vrhovni kasacioni sud neće ponovo ceniti.

Kako ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku doneo odluku kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić