U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Zorana Hadžića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Emil Lilić, advokat iz ..., protiv tuženog Preduzeća za usluge, špedicije i trgovinu „Milšped“ DOO sa sedištem u Beogradu, koga zastupa punomoćnik Srđan Duran, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3467/2020 od 04.03.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 19.05.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao NEOSNOVANA, revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 3467/2020 od 04.03.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3467/2020 od 04.03.2021. godine, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužilje i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P1 2261/18 od 08.09.2020. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje AA iz ..., protiv tuženog Preduzeća za usluge, špedicije i trgovinu „Milšped“ DOO Beograd, kojim je tražila da se utvrdi da je rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa br. .../... ništavo, te da isto ne proizvodi pravno dejstvo i da se obaveže tuženi da tužilji prizna prava na radu i po osnovu rada od dana 01.06.2018. godine do dana isteka korišćenja prava na odsustvo zbog trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustva sa rada radi posebne nege deteta, odnosno dok za to postoje zakonski uslovi, kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka, kao neosnovan, a tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 80.250,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se o reviziji odluči kao o posebnoj u skladu sa članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Tuženi je podneo odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija dozvoljena, zbog čega nije bilo potrebe da se cene razlozi za odlučivanje o reviziji kao posebnoj, u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u reviziji se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija, u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP, može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tuženog, na osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme, u periodu od 07.06.2016. godine do 31.05.2018. godine. Prema poslednjem zaključenom ugovoru o radu tužilja je radni odnos zasnovala zaključno sa 31.05.2018. godine, a tuženi je dana 28.05.2018. godine doneo rešenje kojim je konstatovao da tužilji prestaje radni odnos zbog isteka roka na koji je zasnovan, zaključno sa 31.05.2018. godine. Navedeno rešenje tužilji je dostavljeno dana 11.06.2018. godine, jer je ona dana 30.05.2018. godine dostavila potvrdu o privremenoj sprečenosti za rad zbog bolesti, pa se nakon zaključenog bolovanja javila na posao dana 11.06.2018. godine. Dana 21.06.2018. godine tužilja je saznala da je u drugom stanju, da bi dana 06.07.2018. godine obavestila tuženog o trudnoći, preporučenom pošiljkom i dostavila potrebnu medicinsku dokumentaciju.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje nižestepeni sudovi su zaključili da tužbeni zahtev nije osnovan, odnosno da rešenje tuženog o prestanku radnog odnosa broj .../... od 28.05.2018. godine nije ništavo, zbog čega tužilja nema pravo da joj se priznaju tražena prava na radu i po osnovu rada od 01.06.2018. godine dok za to postoje zakonski razlozi.

Na utvrđeno činjenično stanje sudovi su pravilno primenili materijalno pravo donoseći pobijanu odluku, a razloge za takvu odluku u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilja nije u roku od 30 dana iz člana 187. Zakona o radu obavestila tuženog, kao svog poslodavca, da postoje okolnosti zbog kojih poslodavac ne može tužilji da otkaže ugovor o radu. Naime, tužilji je radni odnos prestao 31.05.2018. godine, istekom vremena na koji je zaključen ugovor o radu, tuženom, kao poslodavcu tada nije bilo poznato da postoje okolnosti zbog kojih tužilji ne može da otkaže ugovor o radu, zbog trudnoće, a tužilja nije u roku od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa obavestila tuženog, dostavljanjem odgovarajuće medicinske dokumentacije, da je u drugom stanju.

Suprotno navodima revizije rok od 30 dana za dostavljanje medicinske dokumentacije o postojanju trudnoće teče od dana prestanka radnog odnosa istekom ugovora o radu na određeno vreme, a ne od dana kada je to rešenje dostavljeno tužilji.

Članom 175. stav 1. Zakona o radu propisano je da radni odnos prestaje istekom roka za koji je zasnovan, pa iz same formulacije zakona proizlazi kada prestaje radni odnos koji je zasnovan na određeno vreme. Radni odnos zasnovan na određeno vreme prestaje istekom roka na koji je zasnovan i ako je zaposleni na bolovanju, ili na godišnjem odmoru, osim ako bolovanje nije otvoreno zbog trudnoće, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta ili radi posebne nege deteta. Zakon izričito ne propisuje da je poslodavac u obavezi da donese rešenje o prestanku radnog odnosa zbog isteka roka na koji je zaključen ugovor o radu, ali poslodavci to čine iz razloga celishodnosti. Međutim, rešenje koje se donosi u takvoj situaciji je deklarativnog karaktera. Celishodnost donošenja rešenja se ogleda ne samo zbog evidencije poslodavca, već i zato što poslodavac na taj način ispunjava obavezu da zaposlenog obavesti o njegovim pravima nakon prestanka radnog odnosa u skladu sa članom 192. Zakona o radu (obraćanje Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi ostvarivanja prava za slučaj nezaposlenosti, obaveštavanje zaposlenog o zaradi, naknadi zarade i drugim primanjima koja je ostvario, a koja mu eventualno nisu isplaćena do dana prestanka radnog odnosa, kao i pravna pouka odnosno pravo zaposlenog da u roku od 60 dana od dana dostavljanja rešenja pokrene spor pred nadležnim sudom, odnosno arbitrom). Međutim, činjenica da li je zaposleni i kada primio rešenje ne utiče na prestanak radnog odnosa koji prestaje po samom ugovoru, već na ostvarivanje drugih prava. Datum prijema rešenja je bitan jer od tada počinje da teče rok od 60 dana u kome zaposleni može eventualno da podnese tužbu sudu radi pobijanja tog rešenja.

U smislu navedenog, tužilji je radni odnos prestao 31.05.2018. godine, istekom vremena na koji je zaključila ugovor o radu, pa od tada teče rok od 30 dana u kome je trebalo da obavesti poslodavca o činjenici da je u drugom stanju, odnosno da postoje okolnosti iz člana 187. Zakona o radu zbog kojih tuženi ne bi mogao da tužilji otkaže ugovor o radu. U postupku je nesporno utvrđeno da je tužilja obavestila tuženog, kao svog poslodavca, o tome da je u drugom stanju i dostavila medicinsku dokumentaciju datu od strane nadležnog organa dana 06.07.2018. godine, dakle posle proteka roka od 30 dana od dana prestanka radnog odnosa. Zato je pravilna odluka o tome da je tužilji istekao rok od 30 dana (koji je prekluzivne prirode), za dostavljanje medicinske dokumentacije i obaveštenje poslodavca da je u drugom stanju.

Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.

Tužilja nije uspela u revizijskom postupku, zbog čega nema pravo na naknadu troškova tog postupka koje je tražila i opredelila u reviziji, a u smislu člana 153. i člana 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci presude, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić