Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 2784/21 od 02.11.2021. godine, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu.

Protiv drugostepene presude, zastupnik tužene je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i iz razloga propisanih članom 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ispunjeni su zakonski uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. važećeg Zakona o parničnom postupku – ZPP, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse. Zato je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tužene zaposlena na radnom mestu ... U spornom periodu, tužena je obračunavala i isplaćivala platu tužilji na taj način što je osnovicu, koju objavljuje Vlada Republike Srbije, množila sa koeficijentom radnog mesta za poslove spremačice, koji iznosi 6,30% nakon čega je celokupno obračunatu platu sa uvećanjima i naknadama upoređivala sa minimalnom zaradom i po potrebi popunjavala do iznosa minimalne zarade. Na obračunskim listama plata tužilje nisu iskazivane naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora kao posebne stavke.

S obzirom na navedeno, nižestepeni sudovi su zaključili da tužilji u spornom periodu nisu isplaćivane naknade na ime troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, s obzirom na to da kada se koeficijent tužilje pomnoži sa cenom rada, plata nije odgovarala visini minimalne zarade, na osnovu čega su zaključili da u koeficijentu za obračun plate tužilji nisu bile sadržane predmetne naknade, pa je tužbeni zahtev tužilje delimično usvojen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijom tužene osnovano se ukazuje da je u nižestepenim presudama pogrešno primenjeno materijalno pravo.

Odredbom člana 1. stav 1. tačka 3. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 34/01 ... 21/16) koji se primenjuje i na škole-ustanove osnovane radi obezbeđivanja i ostvarivanja prava utvrđenih zakonom i ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa u oblasti obrazovanja, propisano je da se ovim zakonom uređuje način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja izeđu ostalih i zaposlenih u javnim službama koje se finansiraju iz budžeta Republike, autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Članom 4. stav 2. istog zakona, propisano je da koeficijent za obračun plate sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Koeficijenti za obračun i isplatu plate zaposlenih u školama određeni su Uredbom o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama („Službeni glasnik RS“ br. 44/01 sa izmenama). Vlada Republike Srbije i reprezentativni sindikati zaključili su Poseban kolektivni ugovor za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik RS“ br. 21/15 i 92/20) kojim su pored ostalog uredili prava, obaveze i odgovornosti iz rada i po osnovu rada zaposlenih u osnovnim školama, srednjim školama i domovima učenika, kojima se sredstva za plate obezbeđuju u budžetu Republike Srbije. Međutim, imajući u vidu da istim nije ugovoreno i pravo zaposlenih na isplatu naknada za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, proizlazi da kada su u pitanju navedene naknade na zaposlene u školama se primenjuju odredbe Zakona o platama u državnim organima i javnim službama. Ovim zakonom je propisano da koeficijent izražava složenost poslova, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu, kao i da sadrži dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora. Takođe, iako se iz koeficijenta osnovne plate za tužilju od 6,30, odnosno u isplatnim listama, ne vidi koji procenat ili nominalni iznos predstavljaju navedene naknade, sama ta činjenica ne stvara osnov za njihovu isplatu na način kako su to nižestepeni sudovi utvrdili (parametrima Posebnih Kolektivnih ugovora u RS: za delatnost putne privrede, za javna komunalna preduzeća i sl.), niti podrazumeva da deo koeficijenta tužilje pouzdano ne sadrži predmetne troškove.

Kod ovako utvrđene činjenične i pravne situacije, po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužilja nema pravo na tražene naknade, jer joj je tužena plate obračunavala i isplaćivala u skladu sa utvrđenim koeficijentom (u kojem su prema zakonskoj odredbi sadržani dodaci za ishranu i regres), zbog čega su presude preinačene, i tužbeni zahtev tužilje odbijen kao neosnovan.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u sporu, pa je tužilja u obavezi da joj naknadi opredeljene troškove potrebne za vođenje parnice, u smislu čl. 153., 154., 163. stav 2. i 165. stav 2. ZPP i to na ime odgovora na tužbu i jednog obrazloženog podneska po 9.000,00 dinara, za dva održana ročišta po 10.500,00 dinara, za sastav žalbe i revizije po 18.000,00 dinara, prema važećoj Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić