.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 51/2022
23.05.2022. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Katarine Manojlović Andrić, predsednika veća, Gordane Džakula i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Siniša Šijan, advokat iz ..., protiv tuženog „Koteks Viscofan“ DOO Novi Sad, čiji je punomoćnik Radojica Simikić, advokat iz ..., radi poništaja rešenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1706/21 od 21.09.2021. godine, u sednici veća održanoj 23.05.2022. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1706/21 od 21.09.2021. godine.
ODBIJA SE zahtev tuženog za naknadu troškova revizijskog postupka.
ODBIJA SE zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 1228/2019 od 26.03.2021. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i poništeno kao nezakonito rešenje tuženog broj .. od 08.07.2019. godine, doneto od strane menadžera Sektora regulatornih poslova, kao ovlašćenog lica tuženog po ovlašćenju direktora tuženog broj .. od 15.01.2016. godine, kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu, pa je obavezan tuženi da tužioca vrati na rad u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba tužioca u delu u kom je tražio da se tuženi obaveže da tužioca rasporedi na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju, sposobnostima i radnom iskustvu. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 116.250,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude pa do isplate, u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 1706/21 od 21.09.2021. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku, bitne povrede odredaba parničnog postupka izčlana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.
Tužilac je preko punomoćnika dostavio odgovor na reviziju tuženog u kome je osporio navode revizije sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud reviziju odbije kao neosnovanu. Tražio je troškove za sastav odgovora na reviziju od strane advokata.
Ispitujući pobijanu presudu na osnovu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18 i 18/20) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što bi bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio zaposlen kod tuženog na neodređeno vreme počev od 2013. godine, na poslovima ... . Tužilac je redovno dolazio na posao i obavljao svoje poslove sve do 2014. godine, kada mu je konstatovana ... bolest, od kada je često bio privremeno sprečen za rad, odnosno bio na bolovanju koje mu je odobravala lekarska komisija. Pored odlaska na bolovanje, tužilac je koristio i pravo na godišnji odmor ili pravo na slobodne dane po osnovu dobrovoljnog davanja krvi, budući da po tom osnovu prema Zakonu o radu ima pravo na dva slobodna radna dana. Tuženi je prilikom pravdanja odsustva sa rada tužioca zbog dobrovoljnog davanja krvi odstupao od zakonske odredbe kojom je propisano da su slobodni dani zbog dobrovoljnog davanja krvi - dan vađenja krvi i dan posle toga, pa je tužiocu po tom osnovu pravdao odsustvo sa posla za dva uzastopna radna dana kada je prema rasporedu rada trebalo da radi. Sve do maja 2019. godine, tužilac je tuženom redovno dostavljao potvrde o privremenoj sprečenosti za rad i potvrde iz Instituta za transfuziju krvi, koje su dostavljane kadrovskoj službi tuženog i evidentirane. Tužilac se nikada nije pismeno obraćao tuženom sa zahtevom za korišćenje godišnjeg odmora jer je to bila praksa kad je tužilac u pitanju, s obzirom da niko zbog konstantne sprečenosti tužioca za rad izazvane bolešću nije na njega računao, već je bilo uobičajeno da tužilac dođe u kancelariju rukovodioca kako bi mu odobrio korišćenje godišnjeg odmora u periodima između dva bolovanja. Kod tuženog je postojao raspored rada zaposlenih istaknut na oglasnoj tabli, pa se tužilac, u situaciji kada je prekidao bolovanje, u vezi sa rasporedom rada čuo sa svojim kolegama. Tužiocu je dat otkaz zbog povrede radne obaveze iz člana 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu i člana 116. stav 2. tačka 5) Pravilnika o radu – zbog neopravdanog izostanka sa posla jedan dan, jer se nije pojavio na poslu 19.05.2019. godine u drugoj smeni. Tužilac je smatrao da je dobrovoljnim davanjem krvi 17.05.2019. godine opravdao izostanak sa posla za dva radna dana (18. i 19.05.2019. godine) u skladu sa dodatašnjom praksom svog poslodavca.
Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su tužbeni zahtev tužioca usvojili.
Odredbom člana 179. stav 2. tačka 5) Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05... 75/2014, 13/2017-odluka US i 113/2017) propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to, između ostalog, ako učini povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom, odnosno ugovorom o radu.
Odredbom člana 185. stav 2. navedenog zakona propisano je da rešenje mora da se dostavi zaposlenom lično, u prostorijama poslodavca, odnosno na adresu prebivališta ili boravišta zaposlenog, dok je stavom 3. istog člana, propisano da ako poslodavac zaposlenom nije mogao da dostavi rešenje u smislu 2. ovog člana, dužan je da o tome sačini pismenu belešku. Stavom 4. istog člana, propisano je da se u slučaju iz stava 3. ovog člana rešenje objavljuje na oglasnoj tabli poslodavca i po isteku osam dana od dana objavljivanja smatra se dostavljenim.
U skladu sa odredbom člana 77. stav 3. tačka 2) Zakona o radu, zaposleni ima pravo na plaćeno odsustvo za dva uzastopna dana za svaki slučaj dobrovoljnog davanja krvi računajući i dan davanja krvi.
Polazeći od činjenice da je tuženi u dužem vremenskom periodu izlazio tužiocu u susret i pravdao mu izostanke sa rada slobodnim danima koje je ostvarivao po osnovu dobrovoljnog davanja krvi, i to na način kako je to tužiocu odgovaralo, a ne u skladu sa odredbom člana 77. stav 3. tačka 2) Zakona o radu, pravilno je nalaženje nižestepenih sudova, da je tužilac osnovano smatrao da će i spornom prilikom tuženi postupiti na isti način, te da će mu po osnovu dobrovoljnog davanja krvi dana 17.05.2019. godine, pravdati izostanak sa posla 18. i 19.05.2019. godine, kada je tužilac po rasporedu trebalo da radi. Vrhovni kasacioni sud prihvata stanovište nižestepenih sudova da je promenom tuženikove prakse bez upozorenja, tužilac doveden u zabludu, te da ne postoji njegova krivica za povredu radne obaveze koja mu je stavljena na teret jer tužilac nije imao svest o tome da je dana 19.05.2019. godine neopravdano izostao sa posla. Tužiočev izostanak sa posla u konkretnom slučaju nije praćen njegovom svešću da čini povredu radne obaveze koja može biti sankcionisana otkazom ugovora o radu.
Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pravno je utemeljeno i stanovište nižestepenih sudova da tuženi nije na zakonit način tužiocu dostavio upozorenje o postojanju razloga za otkaz, kao ni rešenje o otkazu ugovora o radu. Tuženi je bio dužan da ova pismena dostavi lično tužiocu i da prijem konstatuje na dostavnici odnosno povratnici uz potpis tužioca. Ako lično dostavljanje nije moglo da bude obavljeno na taj način, tuženi je bio u obavezi da to službenom beleškom konstatuje i navede koja je radnja dostavljanja preduzeta i zašto dostavljanje nije izvršeno. Činjenica da je upozorenje i rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca primilo i potpisalo drugo lice, a ne tužilac, ne potvrđuje da navedena pismena nisu mogla da budu uručena tužiocu lično. Stoga su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da bi ovakvom zaključku vodila eventualna naznaka na povratnici da tužilac odbija ili izbegava prijem pismena, odnosno da je promenio adresu, te da nije bilo mesta primeni odredbe člana 185. stav 4. Zakona o radu o dostavljanju putem oglasne table. Na navedeni način povređeno je pravo tužioca na odbranu od otkaznih razloga garantovano Konvencijom MOR-a br. 158 (član 7).
Kako se navodima revizije ne utiče na drugačiju odluku, Vrhovni kasacioni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.
Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, odbijen je i njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu člana 153. i člana 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.
Rešavajući o troškovima postupka iz odgovora na reviziju, Vrhovni kasacioni sud nalazi da odgovor na reviziju nije bio nužan u ovoj pravnoj stvari. Samim tim ni troškovi koji su nastali njegovim podnošenjem ne predstavljaju nužne troškove koji su bili potrebni za vođenje parnice i koji bi se dosudili na teret tuženog.
Zato je primenom odredbe člana 165. ZPP odlučeno kao u trećem stavu izreke.
Predsednik veća – sudija
Katarina Manojlović Andrić,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
