U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Gordane Komnenić i Dragane Mirosavljević, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Simo Lončar, advokat iz ..., protiv tužene Gradske opštine Rakovica iz Beograda, čiji je zakonski zastupnik Gradski pravobranilac grada Beograda, radi poništaja rešenja, odlučujući o revizijama stranaka izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1663/20 od 28.10.2020. godine i dopunskog rešenja istog suda Gž1 1663/20 od 26.03.2021. godine, u sednici održanoj 12.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE, kao neosnovane revizije stranaka izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1663/20 od 28.10.2020. godine.

ODBACUJU SE, kao nedozvoljene revizije tužilje izjavljene protiv rešenja o troškovima postupka sadržanog u presudi Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1663/20 od 28.10.2020. godine i dopunskog rešenja istog suda Gž1 1663/20 od 26.03.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P1 21/19 od 20.02.2020. godine, stavom prvim izreke, odbačena je, kao neblagovremena tužba u delu u kome je tužilja tražila da se ponište kao nezakonita rešenja tužene pod brojevima .. od 23.03.2011. godine i .. od 11.04.2011. godine, na osnovu kojih je tužilji prestao radni odnos i kojima se odbija kao neosnovanim prigovor tužilje i potvrđuje rešenje .. od 23.03.2011. godine. Stavom drugim izreke, usvojen je zahtev tužilje i poništena su rešenja tužene pod brojem .. od 31.01.2011. godine i .. od 22.02.2011. godine kojim se utvrđuje da je tužilja neraspoređena i kojim se odbija, kao neosnovan prigovor tužilje i potvrđuje rešenje .. od 31.01.2011. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad. Stavom četvrtim izreke, odbijen je, kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja po osnovu radnog odnosa kod tužene isplati za period od marta 2011. godine do decembra 2019. godine ukupan iznos od 768.774,27 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačno opredeljeni mesečni iznos izgubljene zarade, umanjen za iznos primljene otpremnine zbog prestanka radnog odnosa u iznosu od 688.501,00 dinar. Stavom petim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da u ime i za račun tužilje uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period od marta 2011. godine do decembra 2019. godine, obračunate na traženi iznos izgubljene zarade. Stavom šestim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da ponovo odluči o prigovoru tužilje protiv rešenja br. .. od 23.03.2011. godine i da povodom toga donese novo rešenje. Stavom sedmim izreke, odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1663/20 od 28.10.2020. godine, donete nakon održane rasprave, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u stavu prvom, trećem, četvrtom, petom i sedmom izreke. Stavom trećim izreke, poništena su, kao nezakonita rešenje načelnika opštinske uprave Gradske opštine Rakovica br. .. od 23.03.2011. godine i rešenje br. .. od 11.04.2011. godine, kojim je odbijen, kao neosnovan prigovor i potvrđeno rešenje br. .. od 23.03.2011. godine. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena da tužilju vrati na radno mesto samostalni stručni saradnik na poslovima ... . Stavom petim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade štete zbog izostale ili umanjene zarade za period od marta 2011. godine do decembra 2019. godine isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačno opredeljeni mesečni iznos od dospelosti do isplate. Stavom šestim izreke, obavezana je tužena da na neto iznose zarada obračuna i uplati za tužilju doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO – Filijala za grad Beograd, zdravstveno osiguranje RZZO – Filijala Beograd i doprinose za slučaj nezaposlenosti NSZ – Filijala Beograd, po stopama važećim na dan isplate. Stavom sedmim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužilje kojim je tražila da se obaveže tužena da tužilji na ime naknade štete zbog umanjene zarade za period od decembra 2013. godine do avgusta 2019. godine isplati pojedinačno opredeljene mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki pojedinačno opredeljeni mesečni iznos od dospelosti do isplate, kao i da na te iznose zarade obračuna i uplati za tužilju doprinose za penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu PIO – Filijala za grad Beograd, zdravstveno osiguranje RZZO – Filijala Beograd i doprinose za slučaj nezaposlenosti NSZ – Filijala Beograd po stopama važećim na dan isplate. Stavom osmim izreke, utvrđeno je da je tužba povučena u delu u kom je tužilja tražila da se obaveže tužena da na ime solidarne pomoći zaposlenima isplati iznos od 49.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.12.2018. godine do isplate, iznos od 49.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 31.12.2019. godine do isplate, i u delu u kom je tražila da se od obračunatog iznosa naknade štete sa zakonskom zateznom kamatom isti umanji za iznos isplaćene otpremnine od 688.501,00 dinar. Stavom devetim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati 999.340,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate. Stavom desetim izreke, odbijen je, kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Dopunskim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1663/20 od 26.03.2021. godine, obavezana je tužena da tužilji na ime troškova postupka isplati još 165.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti rešenja do isplate, u roku od 8 dana od dana prijema rešnja.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu stranke su blagovremeno izjavile reviziju i to tužilja protiv odluke u delu u kom je odbijen zahtev i protiv odluke o troškovima postupka, a tužena protiv odluke u delu u kom je usvojen zahtev tužilje, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Tužilja je i protiv pravnosnažnog dopunskog rešenja donetog u drugom stepenu blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...55/14) i utvrdio da revizije nisu osnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene i bila je raspoređena na radnom mestu samostalnog stručnog saradnika za poslove ... u Odeljenju za ... počev od 01.09.2010. godine. Rešenjem tužene od 31.01.2011. godine tužilja je oglašena neraspoređenom počev od 31.01.2011. godine, sa obrazloženjem da je kod tužene donet novi Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta, kojim je ukinuto radno mesto na koje je tužilja bila raspoređena. Rešenjem tužene od 22.02.2011. godine odbijen je prigovor tužilje izjavljen protiv rešenja od 31.01.2011. godine i isto je potvrđeno. Rešenjem tužene od 23.03.2011. godine, tužilji je prestao radni odnos kod tužene, jer je prethodno ostala neraspoređena, sa 24.03.2011. godine uz isplatu otpremnine. Rešenjem tužene od 11.04.2011. godine, odbijen je prigovor tužilje izjavljen protiv rešenja od 23.03.2011. godine i isto je potvrđeno.

Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta kod tužene od 24.09.2010. godine u Odeljenju za ... bilo je predviđeno radno mesto Samostalnog stručnog saradnika za poslove ... sa jednim izvršiocem. Pravilnikom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta kod tužene od 26.01.2011. godine (na osnovu kog Pravilnika je tužilja oglašena za neraspoređenu rešenjem od 31.01.2011. godine) u Odeljenju za ... više nije bilo predviđeno radno mesto Samostalnog stručnog saradnika za poslove ... . Saglasnost na predlog Pravilnika data je 18.01.2011. godine od strane predsednika tužene i isti je bio istaknut na oglasnoj tabli tužene u periodu od 17.01.2011. godine do 25.01.2011. godine.

Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomske struke, utvrđeno je da visina zarade koju bi tužilja ostvarila da je radila kod tužene u periodu od 25.03.2011. godine do 16.11.2012. godine iznosi ukupno 1.129.129,61 dinar neto, odnosno 1.585.147,50 dinara bruto. Razlika između neto zarada koje bi tužilja ostvarila da je radila kod tužene i zarada koje je tužilja ostvarila radom u BB centru Srbije u periodu od 17.11.2012. godine do 31.12.2019. godine obračunata je u tri varijante. Prema prvoj varijanti (razlika prema ukupno ostvarenoj neto zaradi u BB centru Srbije) iznosi ukupno 645.924,97 dinara neto (pozitivne razlike), prema drugoj varijanti (razlika prema ukupno ostvarenoj neto zaradi u BB centru Srbije koja je umanjena za isplaćene stimulacije) iznosi ukupno 684.059,18 dinara neto (pozitivne razlike), dok prema trećoj varijanti (razlika prema neto ostvarenim osnovnim zaradama sa minulim radom u BB centru Srbije) iznosi ukupno 768.774,27 dinara neto (pozitivne razlike) i iste su iskazane po mesecima.

Tužilja je tužbu radi poništaja rešenja tužene od 31.01.2011. godine i 22.02.2011. godine podnela 17.03.2011. godine, a tužbu radi poništaja rešenja tužene od 11.04.2011. godine, podnela je 27.04.2011. godine, koji postupci su spojeni radi jednovremenog suđenja.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je poništio, kao nezakonito rešenje tužene od 31.01.2011. godine i od 22.02.2011. godine, a odbacio, kao neblagovremenu tužbu u delu u kom je tužilja tražila da se poništi, kao nezakonito rešenje tužene od 23.03.2011. godine i od 11.04.2011. godine i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje da je tužena vrati na rad i naknadi joj štetu.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, potvrdio prvostepenu presudu u delu u kom su poništena, kao nezakonita rešenja tužene od 31.01.2011. godine i 22.02.2011. godine, a u preostalom delu ukinuo prvostepenu presudu i poništio, kao nezakonito rešenje tužene od 23.03.2011. godine i od 11.04.2011. godine. Ocenjujući blagovremenost tužbe za poništaj rešenja tužene od 23.03.2011. godine i od 11.04.2011. godine, drugostepeni sud je zaključio da je tužba blagovremeno podneta, s obzirom da je podneta 27.04.2011. godine i da su spojeni postupci po tužbi za poništaj rešenja tužene od 31.01.2011. godine i od 22.02.2011. godine, sa postupkom po tužbi za poništaj rešenja tužene od 23.03.2011. godine i od 11.04.2011. godine. S obzirom da je utvrdio da su rešenja tužene nezakonita, drugostepeni sud je usvojio zahtev tužilje i obavezao tuženu da tužilju vrati na rad, a delimično usvojio zahtev tužilje za naknadu štete.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je odlučio drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava, sa kojih razloga su neosnovani navodi iz revizija stranaka.

Članom 196. stav 1. Ustava Republike Srbije propisano je da se zakoni i svi drugi opšti akti, objavljuju pre stupanja na snagu, stavom 2., da se Ustav, zakoni i podzakonski opšti akti Republike Srbije objavljuju u republičkom službenom glasilu, a statuti, odluke i drugi opšti akti autonomnih pokrajina, objavljuju u pokrajinskom službenom glasilu, stavom 3. da se statuti i opšti akti jedinica lokalne samouprave, objavljuju u lokalnim službenim glasilima, a stavom 4. da zakoni i drugi opšti akti stupaju na snagu najranije osmog dana od dana objavljivanja i da mogu da stupe na snagu ranije samo ako za to postoje naročito opravdani razlozi, utvrđeni prilikom njihovog donošenja.

Članom 100. stav 3. Statuta Gradske opštine Rakovica propisano je da akti Opštinske uprave moraju biti doneti u skladu sa zakonom, Statutom grada Beograda i Statutom Gradske opštine Rakovica. Prema članu 56. stav 2. Statuta, načelnik Opštinske uprave donosi akt o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji Opštinske uprave uz saglanost Opštinskog veća, a prema članu 104. Statuta da se svi opšti akti organa Gradske opštine Rakovica, pre stupanja na snagu objavljuju u „Službenom listu grada Beograda“.

Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Upravi Gradske opštine Rakovica od 26.01.2011. godine (na osnovu kog Pravilnika je tužilja oglašena za neraspoređenu rešenjem od 31.01.2011. godine) objavljen je na oglasnoj tabli tužene, ali ne i u „Službenom listu grada Beograda“, koja obaveza proizlazi iz Ustava Republike Srbije i Statuta tužene, zbog čega je pravilan zaključak drugostepenog suda da taj Pravilnik tužene nije stupio na pravnu snagu i da tužilja nije mogla da bude oglašena neraspoređenom, a stim u vezi da tužilji nije mogao da prestane radni odnos kod tužene, jer je ostala neraspoređena.

Stoga su neosnovani navodi revizije kojima se ukazuje da drugostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, jer drugostepeni sud nije preuzeo nadležnost Ustavnog suda, niti je utvrdio da Pravilnik o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji radnih mesta u Upravi Gradske opštine Rakovica od 26.01.2011. godine nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom, već je utvrdio da nije stupio na pravnu snagu, zbog čega nema obavezujući karakter.

Neosnovani su i navodi revizije tužene da drugostepeni sud nije pravilno cenio blagovremenost podnete tužbe za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa, jer je drugostepeni sud pravilno ocenio da je ta tužba podneta blagovremeno, s obzirom da je tužba za poništaj rešenja od 11.04.2011. godine podneta 27.04.2011. godine (u roku propisanom članom 195. Zakona o radu), pri tom imajući u vidu da su spojeni postupci za odlučivanje po tužbi za poništaj rešenja tužene kojim je tužilja oglašena neraspoređenom i po tužbi za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa. Činjenica da je prvo podneta tužba za poništaj rešenja tužene od 11.04.2011. godine (drugostepenog rešenja tužene), a da je tužilja kasnije tražila poništaj i rešenja tužene od 23.03.2011. godine (prvostepenog rešenja tužene), ne čini tužbu neblagovremenom. Naime predmet sudskog spora u cilju zaštite povređenog prava tužilje u konkretnom slučaju mora biti konačna odluka tužene, odnosno odluka doneta povodom prigovora tužilje protiv prvostepenog rešenja. Pri tom, kada je o prigovoru tužilje odlučeno rešenjem nadležnog organa, tada konačnu odluku ne čini samo drugostepena odluka, već i prvostepena odluka, jer drugostepeno rešenje konzumira i odluku prvostepenog organa, bez koje ne može ni nastati. Imajući ovo u vidu, predmet zaštite pred sudom moraju biti i prvostepena i drugostepena odluka poslodavca, a odlukom o tužbenom zahtevu donosi se jedinstvena odluka, kojom se tužbeni zahtev usvaja ili odbija, ali se blagovremenost tužbe ceni u odnosu na momenat podnošenja tužbe protiv konačnog rešenja.

S obzirom da je utvrđeno da je tužilji prestao radni odnos bez pravnog osnova, to je pravilno odlučio drugostepeni sud da se tužilja vrati na rad, da joj se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome nije ostvarila zaradu i za period u kom je ostvarila manju zaradu, pravilnom primenom člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Suprotno navodima revizija stranaka, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je obavezao tuženu da tužilji naknadi štetu u visini zarada koje bi tužilja ostvarila kod tužene u periodu od 25.03.2011. godine do 16.11.2012. godine, kao i razliku između neto zarada koje bi tužilja ostvarila da je radila kod tužene i zarada koje je tužilja ostvarila radom u BB centru Srbije za period od 17.11.2012. godine do 31.12.2019. godine, pravilno prihvatajući za taj period prvu varijantu nalaza i mišljenja sudskog vešta (razlika prema ukupno ostvarenoj neto zaradi u BB centru Srbije) u ukupnom iznosu od 645.924,97 dinara neto (pozitivne razlike), pravilnom primenom člana 191. Zakona o radu.

Sa napred navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tužilje protiv odluke o troškovima postupka sadržane u presudi Apelacionog suda u Beogradu i dopunskog rešenja o troškovima postupka u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i ocenio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 28. ZPP, za utvrđivanje prava na izjavljivanje revizije merodavna je samo vrednost predmeta spora glavnog tužbenog zahteva, a kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ne uzimaju se u obzir ako ne ulaze u glavni zahtev.

U konkretnom slučaju revizija je izjavljena i protiv rešenja drugostepenog suda kojim je pravnosnažno odlučeno o troškovima postupka, pa kako troškovi postupka ne čine glavni zahtev, već predstavljaju sporedno potraživanje, to revizija tužilje nije dozvoljena protiv odluke o troškovima postupka.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić