Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14... 18/20) – u daljem tekstu: ZPP i utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog od 02.12.2004. do 23.12.2016. godine. Tužiocu je rešenjem o otkazu ugovora o radu prestao radni odnos zbog prestanka potrebe za njegovim radom, s obzirom da je tuženi dana 25.11.2016. godine doneo izmene i dopune Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji poslova, tako što je ukinuta organizaciona jedinica PJ „Klanica sa pandlerajem“ i PJ „Vešeraj“, a samim tim i radna mesta u tim organizacionim jedinicama, uključujući i poslove ... koje je obavljao tužilac. Tuženi je 15.12.2016. godine doneo Program rešavanja viška zaposlenih, kojim je predvideo kriterijume za utvrđenje viška zaposlenih, sa spiskom 60 zaposlenih koji predstavljaju višak zaposlenih, sa elementima ocenjivanja rezultata rada zaposlenih koje sprovode neposredni rukovodioci, radi sprovođenja mere zapošljavanja i to premeštaj na druge poslove ukupno 36 zaposlenih iz ukinutih organizacionih jedinica. Iz izveštaja o radu zaposlenih proizlazi da je izvršeno ocenjivanje zaposlenih sa 01.11.2016. godine, da je za period ocenjivanja uzeta godina rada koja prethodi datumu ocenjivanja, a u slučaju da je zaposleni u periodu ocenjivanja bio odsutan u dužem trajanju po osnovu bolovanja, porodiljskog odsustva i slično – za ocenjivanje je uzet period od godinu dana pre odlaska zaposlenog na odsustvo. Ocenjivanje je vršeno dva puta godišnje (svakih šest meseci), pri čemu je neposredni rukovodilac vršio ocenjivanje svih zaposlenih, pa i tužioca. Neposredni rukovodilac je ocenjivao tužioca u poslednje tri – četiri godine pre otkaza onda kada je radio, a ne kada je bio na bolovanju, i to na osnovu propisanih kriterijuma: kvaliteta rada, grešaka, propusta, samostalnosti, inicijativnosti, nivoa sarađivanja, poštovanja pravila rada i discipline prema sredstvima rada. U prvostepenom postupku obavljeno je ekonomsko-finansijsko veštačenje na osnovu koga je utvrđeno da je tužilac u periodu od 01.11.2015. do 31.10.2016. godine ostvario ukupno 1552 sata efektivnog rada ili 194 radna dana, a da je na bolovanju bio 392 sata ili 49 radnih dana. Dopunskim veštačenjem je utvrđeno da je od maja do oktobra 2016. godine, u periodu od šest meseci pre datuma ocenjivanja koje je izvršeno 01.11.2016. godine, tužilac ostvario 672 sata efektivnog rada ili 84 radna dana, a da je 328 sati ili 41 dan bio na bolovanju.

Na osnovu navedenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su našli da je tužilac ocenjen za dosta kraći period i to za vreme dok je bio odsutan sa rada, mimo propisanih kriterijuma i perioda ocenjivanja i suprotno usvojenom Programu, odnosno da za ocenu rezultata rada tužioca nije uzet propisani period od jedne godine. Osim toga, kriterijumi i merila za ocenjivanje zaposlenih kod tuženog propisani su u Programu za rešavanje viška zaposlenih koji je usvojen 15.12.2016. godine, a ocenjivanje zaposlenih je izvršeno pre donošenja Programa 01.11.2016. godine, što postupak ocenjivanja čini nepravilnim.

Odredbom člana 153. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05... 75/14) propisano je da je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, ako utvrdi da će zbog tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena u okviru perioda od 30 dana doći do prestanka potrebe za radom zaposlenih na neodređeno vreme, i to za najmanje, između ostalog, 30 zaposlenih kod poslodavca koji ima u radnom odnosu preko 300 zaposlenih na neodređeno vreme. Prema odredbi člana 154. istog zakona, poslodavac je dužan da, pre donošenja programa, u saradnji sa reprezentativnim sindikatom kod poslodavca i republičkom organizacijom nadležnom za zapošljavanje, preduzme odgovarajuće mere za novo zapošljavanje viška zaposlenih.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da je osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu tužioca nezakonito jer postupak rešavanja viška zaposlenih kod tuženog u 2016. godini nije sproveden u skladu sa opštim aktima tuženog. Revizijom se neosnovano ukazuje da tužiočevo odsustvovanje sa rada u određenim periodima nije uticalo na pravilnu ocenu njegovih rezultata i da se njegovo odsustvo u toku jedne godine ne može smatrati dužim odsustvom jer nije odsustvovao sa rada u dužem vremenskom periodu u kontinuitetu, nego u kraćim periodima. Vrhovni kasacioni sud ocenjuje da su ovi navodi neosnovani zato što tuženi u svojim aktima nije ustanovio kriterijume za duže odsustvovanje sa rada po osnovu bolovanja, odnosno nije obrazložio na osnovu kojih kriterijuma je tretirao tužiočevo odsustvo sa rada kao kraće bolovanje.

Kako je usvojen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, to je pravilna i odluka o vraćanju tužioca na rad jer je posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu reintegracija zaposlenog na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Imajući u vidu izloženo, Vrhovni kasacioni sud je našao da reviziju treba odbiti kao neosnovanu, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tuženog odbijena kao neosnovana, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

S obzirom na to da odgovor tužioca na reviziju tuženog nije obavezan, odbijen je i zahtev tužioca za naknadu troškova odgovora na reviziju.

Predsednik veća – sudija

Katarina Manojlović Andrić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić