U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislava Bosiljkovića, predsednika veća, Branke Dražić i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Trifunović advokat iz ..., protiv tužene „Srpska banka“ ad Beograd, koju zastupa Aleksandar Mladenović advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1027/20 od 30.07.2020. godine, u sednici veća održanoj 17.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1027/20 od 30.07.2020. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužene za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 975/15 od 04.12.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilja zasnovala radni odnos na neodređeno vreme kod tužene počev od 30.01.2015. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilji nezakonito prestao radni odnos kod tužene i da je ništav otkaz koji je tužena dala tužilji 13.03.2015. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilju vrati na rad i to na isto radno mesto ili radno mesto koje odgovara vrsti i stepenu stručne spreme i radnim sposobnostima koje tužilja ima, kao i zahtev da sa tužiljom zaključi ugovor o radu u pisanom obliku. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 261.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1027/20 od 30.07.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 975/15 od 04.12.2019. godine u stavu prvom, drugom i delu stava trećeg izreke u odnosu na tužbeni zahtev za vraćanje tužilje na rad, kao i u stavu četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu stava trećeg izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužilju rasporedi na radno mesto koje odgovara vrsti i stepenu stručne spreme i radnim sposobnostima tužilje i da sa tužiljom zaključi ugovor o radu u pisanom obliku, i u odnosu na ove tužbene zahteve odbačena je tužba. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužene za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013 - US, 74/2013 - US, 55/2014, 87/2018 i 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po slubženoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tužilje i dao razloge koje je uzeo u obzir, a koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi. Navode u reviziji kojima se zapravo ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je bila u radnom odnosu kod tužene na neodređeno vreme, na radnom mestu - stručni saradnik za ... . Pravnosnažnim rešenjem tužene od 26.01.2015. godine, tužilji je otkazan ugovor o radu sa 29.01.2015. godine zbog prestanka potrebe za njenim radom. Po prestanku radnog odnosa tužilja nastavila da dolazi u prostorije tužene, po pozivu BB dotadašnjeg rukovodioca, koja je tužilju zamolila za pomoć novopostavljenoj direktorki odeljenja VV. Tužilja je bez naknade obavljala rad do 13.02.2015. godine, iako joj nije rečeno da ponovo stupa na rad, niti joj je obećano ponovno zasnivanje radnog odnosa. BB i VV nisu imale ovlašćenje izvršnog odbora tužene da odlučuju o radno-pravnom statusu tužilje, niti je izvršnom odboru tužene bila poznata okolnost da je tužilja u naznačenom periodu obavljala rad za tuženu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je na osnovu člana 3. tačka 9. Pravilnika o radu tužene i članova 30. i 32. Zakona o radu, ocenio da je priroda tužiljinog rada, nakon što joj je otkazan ugovor o radu, bila pomoć na dobrovoljnoj bazi, te da u konkretnom slučaju nije došlo do ponovnog zasnivanja radnog odnosa, jer samo ovlašćeno lice kod poslodavca može dati nalog zaposlenom da obavlja faktički rad koji bi za posledicu imao pretpostavku zaključenja ugovora o radu iz člana 32. Zakona o radu, što ovde nije bio slučaj, zbog čega su tužbeni zahtevi tužilje odbijeni kao neosnovani.

Drugostepeni sud je ocenio da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je stupanjem na rad dana 30.01.2015. godine tužilja kod tužene ponovno zasnovala radni odnos na neodređeno vreme, da joj je radni odnos nezakonito prestao dana 13.03.2015. godine usmenim obaveštenjem da više ne dolazi na rad, kao i zahtev za vraćanje tužilje na rad. Po stanovištu drugostepenog suda nalaganje obaveze poslodavcu da zaposlenog rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima ne spada u sudsku nadležnost, već se to pitanje rešava zaključenjem ugovora o radu, odnosno aneksa ugovora o radu između poslodavca i zaposlenog u izvršenju pravnosnažne sudske odluke kojom se zaposleni vraća na rad. Stoga je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, kada je meritorno odlučio o tužbenom zahtevu tužilje za raspoređivanje na radno mesto koje odgovara njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima, pa je u tom delu prvostepena presuda ukinuta, a tužba tužilje u odnosu na ovaj tužbeni zahtev odbačena.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano se izjavljenom revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 30. Zakona o radu propisano je da se radni odnos zasniva ugovorom o radu koji zaključuju zaposleni i poslodavac i koji se smatra zaključenim kad ga potpišu zaposleni i nadležni organ kod poslodavca, odnosno lice utvrđeno zakonom ili opštim aktom poslodavca ili lice koje oni ovlaste.

U cilju sprečavanja zloupotreba na tržištu rada i eliminacije „rada na crno“ (faktičkog rada) zakon je uveo pravilo o pravnoj fikciji postojanja radnog odnosa, izraženo u članu 32. stav 2. Zakona o radu kojim je propisano da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom prvim tog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Ova pravna fikcija omogućava da radni odnos nastane i bez zaključenja ugovora o radu u pismenom obliku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu člana 32. stav 2. Zakona o radu. Ovo iz razloga što je tužilja, na molbu koleginice da pruži pomoć novopostavljenoj direktorki nastavila rad kod tužene do 13.02.2015. godine bez saglasnosti Izvršnog odbora poslodavca, kao ovlašćenog organa za odlučivanje o pravima i obavezama iz radnog odnosa, u smislu člana 3. tačka 9. Pravilnika o radu tužene. Da bi rad bez zaključenog ugovora o radu doveo do zasnivanja radnog odnosa na neodređeno vreme potrebno je da budu ispunjeni uslovi koji bi doveli do primene pravne fikcije o postojanju radnog odnosa. Međutim, uspostavljeni odnos između tužilje i tužene ne ispunjava ove uslove, jer je tužilja na dobrovoljnoj bazi – na poziv lica koje za to nije imalo odgovarajuće ovlašćenje, pristala da pruži pomoć novoizabranoj direktorki kod tužene, iz čega sledi zaključak da u konkretnom slučaju na strani tužene nije bilo saznanja, pa ni prave volje za ponovnim zasnivanjem radnog odnosa sa tužiljom. Prema stanovištu ovog suda, samo ono lice kod poslodavca koje je ovlašćeno da odlučuje o zasnivanju radnog odnosa, može dati nalog zaposlenom da obavlja faktički rad bez ugovora o radu koji bi za posledicu imao pretpostavku zaključenja ugovora o radu iz člana 32. Zakona o radu. Samo to lice može dati nalog zaposlenom da radi kod poslodavca i samo po takvom nalogu za faktički rad bez ugovora o radu, radni odnos zaposlenog koji radi bez ugovora o radu može se zasnovati u smislu odredbe člana 32. Zakona o radu. Stoga, kako radni odnos u smislu člana 32. Zakona o radu u konkretnom slučaju nije mogao biti zasnovan, to isti nije ni nastao, pa samim tim ni nezakonito prestao, zbog čega su neosnovani suprotni navodi revizije tužilje.

Tužilja se u reviziji poziva na presudu Vrhovnog suda Srbije Rev2 552/2008. od 14.05.2008. godine ukazujući da je u toj odluci zauzet stav koji je suprotan stavu izraženom u odlukama nižestepenih sudova u konkretnom slučaju. Međutim, presuda Vrhovnog suda Srbije na koju se tužilja poziva ne predstavlja odluku donetu u istoj pravnoj stvari i sa istim činjeničnim stanjem, jer je u tom predmetu tužilja bila zaposlena kod tuženog na određeno vreme u dužem vremenskom periodu i po osnovu više zaključenih ugovora o radu na određeno vreme. Poslednji po redu ugovor koji je tužilja sa tuženim zaključila bio je ugovor o radu na privremenim i povremenim poslovima od 02.10.2006. godine, koji je istekao 29.12.2006. godine, nakon čega je tužilja po nalogu šefa proizvodnje, u skladu sa rasporedom istaknutim na oglasnoj tabli tuženog, počela da radi 08.01.2007. godine i bez zaključenog ugovora o radu radila je sve do 17.01.2007. godine, pa je zauzeto stanovište da je tužilja u datoj situaciji, saglasno članu 32. stav 2. Zakona o radu, zasnovala radni odnos na neodređeno vreme. Međutim, u ovde predmetnom sporu tužilja je po prestanku radnog odnosa kod tužene nastavila da dolazi na posao na molbu koleginice radi pružanja pomoći novoizabranoj direktorki, bez saglasnosti ovlašćenog organa tužene, shodno članu 3. tačka 9. Pravilnika o radu, zbog čega nema mesta primeni odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu, koja sankcioniše propust poslodavca da sa zaposlenim zaključi ugovor o radu pravnom fikcijom o postojanju radnog odnosa.

Pravilno je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i odbacio tužbu u delu zahteva kojim je traženo da se obvaveže tužena da tužilju rasporedi na radno mesto koje odgovara vrsti i stepenu stručne spreme i radnim sposobnostima tužilje i da sa tužiljom zaključi ugovor o radu u pisanom obliku, imajući u vidu da tražena činidba spada u autonomiju volje poslodavca.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Odluka sadržana u drugom stavu izreke doneta je na osnovu člana 165. stav 1. u vezi člana 154. ZPP. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, troškovi tužene za odgovor na reviziju nisu bili nužni, zbog čega je takav zahtev odbijen.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić